субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
НЕ САМО О ПОСЛУ: Вера Јефтимијадес

Отишла је непобеђена

Мачевалка Вера Јефтимијадес је срећна жена. Имала је лепо детињство, успешну спортску каријеру, добар посао, дивну породицу... Од живота више и не тражи
недеља, 07.02.2010. у 22:00

Да је којим случајем Вера Јефтимијадес живела у средњем веку на неком двору, нико не би смео да је изазове на двобој. Јер, од како је први пут узела флорет у руке, пуних двадесет седам година била је суверени владалац мачевалачке вештине. Шеснаест пута је била првак некадашње „велике” Југославије, друга на Балкану, трећа у Европи, освојила осамдесет трофеја на домаћим и међународним турнирима...

Мачевањем је почела да се бави крајем 1954. године, као шеснаестогодишња гимназијалка. У то време за све спортове лобирало се у школама. Пошто се увек издвајала од осталих, определила се за мачевање. Случајно је „убола” спорт који одговара њеном борилачком карактеру.

Већ после два-три месеца изашла је на такмичење и доживела пораз. Ни као почетник није могла да се помири са тим да може да изгуби.Ишла је и плакала. Али, њена чудесна, неисцрпна енергија и борбени дух врло брзо су дошли до изражаја. Мачевање је постало њен живот. Тај спорт ју је очеличио.

Дивљи борац

– Не могу да кажем да сам научила да губим. Сваки неуспех доводио ме у очај,али ме никад није зауставио. Брзо бих устала и кренула испочетка. Кад сам побеђивала онда сам хтела још, а кад сам губила, онда сам хтела опет! Била сам дивљи борац, многи тренери на мени су сломили зубе. Специфично сам мачевала. Имала сам чврсту вољу и невероватну концентрацију – сећа се Вера.

– Таквом брзином сам погађала да судије, а било их је пет, један главни и по двоје са стране, у тој гужви нису могле да региструју сваки мој потез. Оногтренутка, мислим да је било 1956. године, када је уведено електрично мачевање, искочила сам у први план и стигла до врха. Последње државно првенство узела сам 1979. године и тад сам се коначно, са четрдесет две године, повукла – истиче наша саговорница.

(/slika2)Пре тога, Вера је три пута остављала мачевање.

– Новине ме испрате бог зна како. После два месеца, сва очајна дођем само на тренинг. Прво такмичење: ја на такмичењу. У „Политици” су били веома љути. Посвете ми пола стране у знак опроштаја, а ја се вратим. Рекли су, нећемо више о њој ни реч да напишемо. Наравно, опростили су ми. И Марио, мој муж и мој тадашњи тренер, покушавао је да ме одвуче од мачевања. Била сам очајна, плакала сам и годину дана га мрзела због тога. Разумела сам га тек када је Зоран Поповић, новинар листа „Спорт”, написао књигу „Звездине звезде”, у којој за мене, између осталог, каже „Отишла је непобеђена”. „Ето, зато сам те натерао да престанеш да мачујеш, да не одеш као неки оматорели боксер који је добио батине” – правдао се Марио.

Вера је имала каријеру какву би свако пожелео. У исто време биле су то и године успона Југославије. Уживала је, са спортистима путовала по Европи и свету... У том заносу, није много марила за будућност. Зато је мајка била ту, као њена дежурна савест.

– Имала сам дивног тату. Био је питом, добар, попустљив, нарочито према мени и сестри. Поред њега никад не бих завршила факултет. Мама је била ајкула. Говорила је, муж ти није покретна имовина. Само ти дипломирај, па после можеш да се запослиш кад хоћеш. Али, чим сам дипломирала, одмах ме је запослила. И хвала јој.

Неукротива природа

Вериној мудрој мами ипак није пошло за руком да у свему укроти ћеркину природу. Чак је и њен деда, кад је био љут на грчком говорио да је „орто кефало” – својеглава.

– Три пута сам се удавала. Прва љубав је била из гимназије и са мачевања. Била сам млада и нисам ту везу озбиљно схватала. Упропастила сам тај брак. Други је трајао кратко. Распао се збогнеслагања нарави. Мајка је често коментарисала: „Свака част ономе ко те буде трпео”. Срећом, постоји и такав човек. Идуће године биће четири деценије како смо Марио и ја у браку.

Возили се у дуету...

Кад се уверила да има праву особу поред себе, решила је да роди дете и са тридесет пет година постала мајка. Али није правила паузу у мачевању.

– Са четири и по месеца трудноће освојила сам државно првенство, а до деветог тренирала. Марко је имао месец дана кад сам се вратила. Тад сам возила „фолцигу”, ставим га позади у носиљку и певам му песму из оне наше старе серије са Пајом и Јаретом: „...возили се у дуету, по овоме белом свету...”.

(/slika3)Марко је још као мали почео да мачује. Имао је шест година када је постао јуниорски првак Југославије. Вера не крије да је и у његовом случају била болесно амбициозна.

– Увек сам стајала поред писте, бодрила га и навијала за њега. Он психички није издржао то – „Мораш да будеш први!” и окренуо се школи. Чујем да иде у теретану, али то за мене није спорт, а мислим да није ни здраво. Ипак, више не желим да утичем на његове одлуке.

Мада Марко није следио своје родитеље у мачевању, у професији јесте. У породици Јефтимијадес – Јобст све троје су архитекте. Вера је судски вештак у области грађевинарства, а ради и технички пријем поткровља, кућа, насеља истално је у покрету. Њен муж је познати пројектант и у стању је сатима да седи и црта. Син живи у Лондону и као професор на факултету предаје историју и теорију архитектуре.

Поносна је на своју породицу и задовољна оним што је постигла у животу. Али и даље ради без престанка.

– Кад ми дођу субота и недеља, не знам шта ћу од себе. Док сам активна, знам да сам жива, кад будем стала – готова сам – каже Вера Јефтимијадес раздрагано попут девојчице, задржавајући нас још мало, јер причи никад краја.

Дана Станковић

---------------------------------------------------

У души Гркиња

Вера каже да је богат човек, јер има две земље и два народа, и оба много воли.

– Грчка је моја отаџбина, јер је мој деда по оцу из Грчке, а Србија је моја домовина, зато што се овде родила моја мајка, овде сам се родила ја, и овде ми је дом.

У оно време Грци су се у таласима исељавали у Србију, и мој деда са њима, па се тако мој тата родио у Београду. Питам нашег председника Удружења (ја сам потпредседник) који има фамилију у Немачкој, зашто је дошао овде, а он каже, Србија је православна земља, ми се граничимо са Србијом. Можда политички није тако, али духовно јесте.

Деда је из једног малог места на северу Грчке, на обронцима Олимпа. Пре неколико година отишла сам тамо са мужем да тражим успомене. У општини су нам рекли да више нема никога. Цело село се тада окупило, јер је неко после 150 година дошао да тражи неког свог. Извините, сваки пут се расплачем. Мени је душа остала у Грчкој. Сечем вене уз грчку музику, грчки језик прилично добро говорим, бар ја тако мислим, а пре осам година добила сам и држављанство. Нас двоје често идемо у Грчку. Солун обожавамо, а острва посебно. Сањам, кад једнога дана престанемо да радимо, мада не знам када ће то бити, да одемо на неко грчко острво да живимо. Драго ми је што сам и сина успела да инфицирам том љубављу према Грчкој.

-----------------------------------------------

Лепо детињство

Вера је предратно дете. Рођена је 1937. године, 25. маја, кад и Тито, тако да никад није могла да избегне рођендан зато што су увек грували топови.

Поред родитеља који су њу и сестру много волели и штитили, можда и превише, имала је лепо детињство. Није могла да замисли да ће они умрети. Кад на то помисли, сети се речи Матије Бећковића „Кад вам родитељи умру, онда сте ви на челу колоне”, а она на то још није спремна.

Недавно је доживела једну невероватну ствар. У „Политици” је објављена слика старог Београда. Погледа, Кнез-Михаилова улица, пуно народа, а у првом плану њени тата и мама. Толико се потресла.


Коментари2
27983
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vuk Dimitrije
Zeleo bih samo da pozdravim gdj.Jeftimijades i da joj pozelim dug i srecan zivot. Moja baka po majci je Grkinja, takodje sa severa Grcke, tacnije Makedonije, koja se zajedno sa svojim roditeljima doselila u Beograd pocetekom proslog veka. A kosti moga pradede sa oceve strane, koji je bio dobrovoljac iz Like, danas pocivaju na Zejtinliku u Solunu. Tako da sa pravom mogu kazem da je Srbija moja otadzbina, a Grcka moja domovina, a od skoro i moja tazbina, jer mi je supruga Grkinja. Kao i gdja. Vera smatram se izuzuetno bogatim sto u meni tece i srpska i grcka krv. Iako zivimo daleko u tudjini (ali ne jos zadugo) vaspitavamo nase dvoje dece u duhu nase vere i tradicije. Najlepse hvala redakciji.
Sumadinac
Divna prica! FARISTO.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља