петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:38

Не могу да прежалим убиство моје земље

Аутор: Славко Трошељсубота, 13.02.2010. у 22:00
Ја сам слободан човек. Ништа не поседујем: Љубиша Ристић Фото Дарко Ћирков

Љубиша Ристић (63), један од најбољих југословенских редитеља у историји позоришта, једини домаћи добитник „Политикине” награде на БИТЕФ-у (1981), припрема се, спортски речено, за нови старт. После паузе дуге више година он ће, до овог лета, опет подићи завесу на својој сцени у београдској Шећерани, на Чукарици.

Догодиће се то на тридесет трећи рођендан позоришта које у свом имену чува југословенство. Зове се: Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар. Или, скраћено: КПГТ. Оснивачи су 1977. године били: Љубиша Ристић, Нада Кокотовић, Душан Јовановић и Раде Шербеђија. А сад га води само Љубиша Ристић.

А кад су на окупу били сви оснивачи ово позориште је било огледало југословенске културе. У току свих тих година, до деведесете, имали су по седамдесет представа годишње широм света.

Љубиша Ристић има стан у Београду, али, углавном, и спава у „Шећерани”. Био је у браку, без деце, са Надом Кокотовић, редитељем, а сад дели живот са Данком Палиан, која је преводилац.

Који дар би још желели да имате?

Кошаркашки. Скок шут са полу дистанце. Шалим се, наравно, али веома волим спорт, пратим га од малих ногу. Бавио сам се спортом. У спорту се троши агресивност, тражи се пут до победе, а учи се много и у поразу. Зато пријатељима кажем: „Кад бих се разумео у позориште и политику онолико колико познајем спорт, посебно атлетику, фудбал и кошарку, где би ми био крај”.

Да ли и у спорту има режије?

О, да. Томе су склони људи којима је, некад, више стало до победе него до учествовања. Ми смо у спорту и око спорта, прошлих година и деценија, имали много и политичких режија, па су и навијачи коришћени за све и свашта. И у спорту и ван спорта. Ипак, заљубљен сам у спорт.

А да ли сте заљубљени и у Приштину?

Само сам рођен у Приштини. Мој отац Мирослав је из Приштине, а мајка Јелица је из Охрида. Они су се срели у рату, у Првој косовско-македонској бригади. Отац је добио генералски чин, а студирао је грађевину, писао песме... Нажалост, он је погинуо 1979. у саобраћајној несрећи, у педесет деветој години.

Где сте одрасли?

Због оца официра по целој Југославији. Али, највише у Београду, на више адреса. То посебно памтим због периода у коме сам ту био филмски и позоришни глумац.

Ко Вас је увео на сцену?

Учитељ глуме у Радио Београду Бата Миладиновић. У деветој година сам имао велику улогу у мјузиклу „Плачи вољена земљо” код редитеља Соје Јовановић, у Београдском драмском. Ђуза Стојиљковић је играо мог деду, Душко Јакшић оца, а били су ту још Љуба Тадић, Раде и Оливера Марковић...

И зато сте студирали режију?

Не. Уписао сам се на Правни факултет. Волео сам друштвене науке, а тада су ту били најбољи професори: Лукић, Печујлић, Гамс... Само нас седамнаест је у јуну завршило прву годину! А те јесени сам положио пријемни и на Академији, па сам паралелно студирао права и режију. И тако све до краја друге године права кад сам се окренуо само режији.

Од кад сте редитељ?

Моја прва режија била је, истовремено, и мој дипломски рад. То је представа „Буба у уху” Жоржа Фејдоа. Било је то 1971. године на сцени Југословенског драмског позоришта. А „Буба” се ту још игра! Ову представу и ову сцени добио сам захваљујући двојици људи који су пре мене знали да ја то могу да учиним на најбољи начин. Били су то Стево Жигон и Бојан Ступица.

Да ли сте „Бубом” освојили Београд?

Уметнички гледано може тако да се каже. „Буба” је за мање од годину дана играна сто пута. Али, мене ту није било. Веома сам се ангажова у време студентских протеста. Било је то 1968, па и после тога. А кад сам 1971. године, због осуде рада Савеза комуниста, иступио из ове организације, мене су прогласили за морално-политички неподобног. Радио сам у Суботици, Љубљани, Загребу.., али не и у Београду.

Како је на то реаговао Ваш отац, Титов генерал?

Он се у то није мешао. Рекао је и мајци да то не чини. То јој је овако објаснио: „Ми смо имали нашу, а он има своју борбу. Ми у то немамо право да се мешамо”. Тај очев став, да свако има своју борбу, је моја водиља у кретању кроз живот.

Како сте у том кретању стигли до Звездаре?

Позван сам пре две године да радим за Звездара театар. Одлучио сам се за Иву Андрића и за „Конзумска времена”. Представа је лепо примљена. Цела је музичка и врло је занимљива. А пре тога више година ме нигде није било.

Зашто нисте радили?

Био сам, деведесетих, као председник ЈУЛ-а и посланик у Скупштини, јако активан у политици. А пошто су код нас, у политици, па и у култури, обичаји да имамо врло радикалну поделу на наше и оне који то нису, ја сам постао онај који то није. И нисам имао могућност да радим. То је бојкот је трајао осам година, па моје позориште није имало средстава за живот, а и горео је кров... Сад скупљам паре за нови почетак.

Да ли су Вас напустили пријатељи?

Неки јесу. Разишли смо се зато што они кажу да моја политичка ангажовања нису оно што би они подржали. А ја никад нисам мењао политичко уверење. Наставио сам да будем левичар и Југословен, а многи моји пријатељи су, од врло опредељених левичара и Југословена, постали заступници других идеја.

Значи више нисте у контакту?

Јесмо. Одржавам сва своја пријатељства. Никога се не одричем. Ми само не радимо заједно. За њих је рад самном кварење угледа. Они се мене јавно одричу, а приватно се чујемо, па и видимо. Пријатељима увек дајем сва права која они могу да користе кад хоће и како хоће. И то без обзира где сам и шта радим.

Да ли сте мислили да одете из Србије

Прича је обрнута. Нада Кокотовић и ја смо, 1985. године, имали потписан уговор да четири године радимо у Лос Анђелесу. То се догодило после једног нашег гостовања у Америци. Требало је да радимо класику на нови начин. Али, видели смо да нашој земљи „није добро” и да је све могуће, па смо одлучили да останемо овде. Тада смо наше позориште пребацили у Суботицу и окренули се нашим догађањима и нашим људима.

Кад сте упознали Миру и Слобу?

У фебруару 1995. године кад су ме позвали да им помогнем у политичком пројекту који је тада био покушај да се савлада једна антилевичарска и антијугословенска хистерија. Тада ми је речено да се земља мора мењати, да се ратови морају зауставити и да разговори са међународном заједницом морају почети.

Шта сте им казали?

Рекао сам да нећу да се бавим политиком, али да ћу врло радо учествовати у сваком покушају да се догоди оно што нам налаже левичарска и југословенска традиција. Ипак, у марту нисам могао да избегнем политички ангажман. Формирана је Југословенска левица (ЈУЛ). И ја сам изабран за председника.

А шта сте хтели, а нисте могли?

Добро сам знао шта се у држави догађало. Ипак, по мојој процени, било је неопходно покушати остварити једну другачију атмосферу у земљи. О томе сам јавно говорио упркос тајни да је Државна безбедност бринула само о Ђинђићу. Тако је било од почетка деведесетих кад је пропала идеја да Милошевић буде председник државе, а Ђинђић председник Владе. Милошевић је на то пристао, па одбио... И завршило се како се завршило.

Колико сте користили власт?

У том тренутку сам могао да постављам министре, амбасадоре, управнике позоришта... Од свега тога ништа нисам радио. А данас сви имају само један став: чим се докопају власти одмах стану на пут онима који идеолошки нису са њима.

Који је Ваш систем вредности данас?

Не мењам своја уверења. Имам исте ставове које сам имао у двадесетој години. Имам и исту количину скепсе и осећања да се борим за изгубљене идеале, а немам илузију о томе у каквом свету живим. Али, то није разлог да одустанем од својих опредељења.

Шта не можете да прежалите?

Убиство земље у којој сам живео. После тога што се догодило за мене је све безначајно. За мене је Југославија културни идеја која је старија од сваке политичке.

А без чега не би могли?

Да би човек био слободан мора да може без било чега. Јер, чињеница је да га оно без чега не може уцењује. Ја сам слободан човек. Ништа не поседујем. Све моје приватно сам уложио у друштвено, у ово моје позориште.

Како доживљавате жене?

Најважнији разлог да свет постоји су жене. Оне су највредније и најлепше што на свету постоји. Оне су чудо природе које све нас држи у животу.

Које сећање Вас води у младост?

Па ја већ дуго уживам у младости. И тако ћу се понашати до краја живота... Јер, рана младост није лепа. Деца су, док не одрасту, беспомоћна, а то није срећа.


Коментари29
0f9d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan
Problem je bio što JUL stvarno nije bio levica.Uglavnom ljudi na polozajima za bivseg rezima koji su drzali komunisti koji su te polozaje dobili preko partije ili porekla.Jugosloveni, levičari i humanisti više po zanimanju nego po sustini.Uglavnom društvo leba bez motike.Nigde se nije tako lako brzo moglo doći do moći i bogatstva kao preko JUL-a.Veći deo partijskog rada odrađivali su socijalisti uz veliki gnev članstva a Julovci su u toj koaliciji bili povlaštena aristokratija.Zna se ko je bio gazda u JUL,mračio i oblačio.Iz ovih redova izaslo gomila danasnjih tajkuna i jematora.Znaci osnovni motiv je bio vlast i leba bez motike.Nisu imali ni 10% radnika iz proizvodnje,inžinjera, tehničara,naučnika itd.Ljubiša je kao sjajan režiser bio vrh marketinga koji je trebao da sakrije ove činjenice.Naravno da je Jul privukao i gomilu poštenih ljudi Jugonostalgičara koji su u julu imali sporednu ulogu uglavnom po MZ pred izbore.Nisu shvatili na vreme da levica treba da pređe u socijaldemokrate.
Borislav Ledinski
Одличан interview. Човек лепо прича, јасно се изражава, уживање читати. Она последња му је добра, свака част, треба имати храбрости то отворено рећи.
ivan
jako lep intervju Strasno mi se svidja ono: "mi smo imali svoju borbu, a on ima svoju", kao i "da bi covek bio slobodan mora da moze bez icega" (potseca me na Fight Club) Inace kada se na leto vratim u Beograd obavezno cu otici da pogledam nesto u Secerani
voki .
Valjalo bi obaviti istrazivanje koliko je `vrhunskuh umetnika` bilo medju decom titovih generala vojske i policije..Izgleda je talenat nicao samo medju oficirskom decom... Sada vec imamo talentvane glumce i rezisere koji su talenat nasledili od mama i tata glumaca , a poneko i od tetke..
Ožalošćena porodic
@Ljubo S. Da. I svi koji su izašli iz Jugoslavije odmah su propali. Slovenci, Hrvati, Crnogorci..., nema leba da jedu. Lako im je bilo daok ih je Srbija hranila. Važno je da Srbija krupnim koracima ide ispred svih, pa i ispred sebe same. Čovječe u kojim si ti filmovima, pogledaj oko sebe, otvori oči!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља