недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:27

Илузија спасоносног евра

Аутор: Небојша Катићнедеља, 14.02.2010. у 22:00

Србија може побећи од динара и прећи на евро, али не може тиме преварити кризу, нити од ње може утећи. Прелазак на евро неће спасити ни српске дужнике. Динар није извориште домаћих економских проблема, већ је пад динара само видљива манифестација слабости домаће привреде и синтеза вишегодишњих промашаја економске политике – монетарне, фискалне и развојне.

Национална валута није препрека економском просперитету. Најуспешније земље у развоју задржале су домаћу валуту, вешто користећи свој монетарни суверенитет у оквирима које глобализација допушта. Политика курса је важан развојни инструмент којим неразвијене земље могу да поправе своју конкурентску позицију. За развијене земље сопствена валута је важан сигурносни вентил у случају кризе, и то се сада јасно види. Грчка и Шпанија, на пример, много би лакше изашле из кризе да нису таоци јаког евра.

Када имају своју валуту, неразвијене земље могу потценити њену вредност и тиме себи створити шансу на суровом светском тржишту. Потцењена валута подстиче извоз, дестимулише увоз, обара домаћу потрошњу, подстиче производњу и инвестиције. Домаћа валута омогућава и вођење самосталне каматне политике и, кроз ту политику, подстицање инвестиција. То јесте тежак развојни пут, али лаког нема.

Преласком на евро, Народна банка Србије би изгубила могућност да обезбеђује ликвидност и сигурност финансијског система, јер она не може емитовати евре. Ван Европске уније и ван еврозоне, Србија не би имала монетарну заштиту Европске централне банке. У систему који базира на туђој валути, финансијски систем би био потпуно беспомоћан и препуштен немилости других, чак више него што је то данас.

Прелазак Србије на евро не би превише насекирао Европску унију, напротив. Она тиме профитира и остварује индиректну емисиону добит. Своју разнобојну хартију на којој пише евро, она може продати, или је уз камату позајмити држави која, иако није у еврозони, уводи евро. Та хартија затим кружи на унутрашњем тржишту, домаћи привредни актери њоме обављају међусобна плаћања, али папир остаје у домаћем финансијском систему. За тај папир Србија неће дати некакав свој папир, већ ће у коначном исходу дати реална добра – робу и услуге.

Драма динара је последица дефицита трговинског и текућег биланса. Србија троши више него што економија ствара и та разлика је покривана пре свега продајом државне имовине и кредитима. Како је прилив по тим основама драстично пао, равнотежа се може успоставити само смањењем потрошње – државе, привреде и грађана. Овај процес је у току и пад динара је његов интегрални део.

С падом динара дошло је до пораста вредности индексираних кредита и до погоршања унутрашње дужничке кризе. С те стране и стижу идеје о преласку Србије на евро. Део привредне и стручне јавности верује да се унутрашња дужничка криза може избећи увођењем евра. То је пука илузија.

Ако би се конверзија у евро извршила на нивоу курса на коме је динар данас, сви узроци економске кризе би остали нетакнути – превисоке домаће цене, неконкурентна привреда, инвестиције окренуте само домаћој потрошњи. У таквом амбијенту дефицит трговинског биланса би и даље био огроман и одлив евра би био много већи од прилива. Укупна количина евра у оптицају би се стално смањивала, што би довело до неликвидности, до пада цена, надница и пензија. Овај процес усклађивања „надоле“ би се одиграо брзо и неизбежно. Приходи предузећа би опадали, плате би се смањивале, а дужницима би остајало све мање евра за отплату кредита. С малим закашњењем, дужници би се нашли у идентичној ситуацији у каквој се данас налазе с падом динарa. Прелазак на евро не би ништа променио нити поправио.

Србија мора престати да се бави бесмисленим хамлетовским дилемама попут ове, а економисти (бар они) морају престати да стимулишу самообмане. Из платнобилансне кризе у којој се Србија дави, може се изаћи само болним депрецирањем динара, а не преласком на евро. Потребна је промена економске политике и привредне структуре, а не промена валуте. И са евром и са динаром, са фунтом, јеном или јуаном, Србију чека иста, невесела судбина и суочавање са грешкама последње деценије. Држава мора радикално да мења економску и развојну политику. У том процесу сви видови потрошње осим инвестиционе се морају смањивати. Што се раније то спозна, криза ће трајати краће, нажалост не и кратко.

*Финансијски консултант
www.nkatic.wordpress.com


Коментари36
7edcc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Небојша Катић
За Младена - Питања која постављате траже дугу елаборацију за коју овде нема простора. Само бих кратко рекао да је теза о томе како банке стварају новац ни из чега веома, веома поједностављена. Ако би било тако, банкама не би требали депоненти, нити би банке узимале кредите у иностранству.__Инвестиције се могу, под одређеним условима, финансирати и штампањем пара, али за такву врсту монетарне политике "на ивици ножа" треба много више знања но што га у Србији има. И даље је домаћа штедња, толика колика јесте, изузетно важна за здрав привредни развој. Хвала на коментару.
Mladen
Слажем се с вама да треба укинути девизне клаузуле и забранити приватницима да се слободно задужују у иностранству, али не бих то назвао "повратком на динар". Динар је већ ту. Проблем је у злоупотреби његове емисије, јер се исти креира од стране приватних банака дословно из ваздуха и упумпава у потрошњу као дуг, што значи да је тај новац привремено у промету и мора се вратити, по правилу уз камату. Поставља се питање, како то приватне банке могу мимо закона да емитују безготовински новац из ничега право у потрошњу, а у исто време држава не може исти тај новац да емитује и користи за изградњу Коридора 10 и друге инфраструктурне пројекте, тј. у производне сврхе? ___ Питам вас то и из разлога што сте у претходном тексту написали да би се државна развојна банка бавила "прикупљањем, усмеравањем, централизовањем и контролом средстава". Каква је то развојна банка ако не може да креира новац, већ га само прикупља? Не може се штедњом стимулисати раст производње и размене у једном друштву.
Небојша Катић
За Младена - Нажалост не може све стати у једну колумну. О проблему о коме говорите сам писао у тексту "Двовалутна шизофренија". Текст имате на адреси http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/DVOVALUTNA-SHIZOFRENIJA.lt.html Мислим да је мој став о потреби повратка на динар тамо разјашњен. Хвала на коментару.
Mladen
Господине Катићу, ви кажете да су банке у Србији ликвидне "зато што банке уносе туђи новац у Србију"?! Извините, али код нас је динар законско средство размене и плаћања, а не евро или долар. Динари се не уносе из иностранства. Они се креирају у Србији штампањем (ковањем) или joш више једноставним дописивањем на текуће и друге пролазне рачуне који представљају посебну врсту новца раме уз раме са готовином. Овај безготовински новац, потпуно непознат широј јавности, чини готово 2/3 ликвидне динарске масе. Оно што га чини посебним је то да га ни један Закон у Србији не познаје!___Самосталност монетарне политике се испољава пре свега кроз суверено право једне државе да емитује сопствени новац у било којој форми и под условима примерених његовој намени. Ако ви везујете емисију динара за евро или неку другу страну валуту (а утисак је такав), онда је то у потпуној контрадикцији са вашим апелима за самосталном, тј. сувереном монетарном политиком.
Goran S. Jovanović
Za Nebojšu Katića – Hvala na odgovoru(20100216-1351)! Mislio sam na ustavne promene kojima bi se proširila prava građana Srbije i ostatka Sveta da konkurentski učestvuju u kristalizaciji bilo kog društvenog problema. Naravno, kroz projekte sa pridruženim fondovima iz kojih bi se finasirali autori pojedinih rešenja a u skladu sa formiranom rang listom svih ponuđenih rešenja. O tome sam detaljnije pisao u nekim mojim tekstovima. Šta bi se dobilo navedenim proširivanjem ustavnih prava? Najbolji eksperti iz pojedinih oblasti bili bi motivisani da nude rešenja, pri čemu bi bila zagarantovana realizacija najbolje rangiranog rešenja. Na taj način, sve što ste u odgovoru naglasili da je problem, uz konkretne predloge, brzo bi dobilo svoje praktično razrešenje. Sada je situacija takva da vlast ne mora da pita bilo koga ima li neko boje rešenje za bilo koji problem, niti da prihvati rešenje bilo kog eksperta bez obzira na to što je ono, možda, bolje od postojećih rešenja. Goran S. Jovanović

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља