Према економско - монетарној теорији, курс домаће валуте треба да буде реалан, а може да буде и потцењен. Ми у Институту за тржишна истраживања сматрамо да курс евра треба да буде рецимо 150 динара. Шта би то значило за нашу привреду? Извозници би тада добијали 50 одсто прихода више који сада губе зато што је курс евра око 100 динара. До каквих промена би довело то што би наши извозници радили са 50 одсто прихода више? Произвођачи извозници повећали би производњу. Додуше, повећали би и своје приходе и плате запосленима, али због повећане производње упошљавали би и нове раднике. Предузећа би била јача, а држава би имала веће приходе.
С друге стране, ова дугогодишња политика прецењеног динара одговара увозницима, јер они дају релативно мало динара а добијају више робе него да је динар слабији. По истом принципу, прецењени динар одговара и страним извозницима, онима који извозе у нашу земљу.
Кад је реч о кредитно задуженима, са девизном клаузулом, било да је реч о грађанима било о предузећима, њима не одговара потцењени динар. То значи да пад вредности динара само отежава дужничке позиције.
Како је политика прецењеног динара од 2000. године до данас утицала на наш спољни дуг? Пре десет година дуг Србије према иностранству износио је 10,8 милијарди долара, а сада је доспео до 33 милијарде, дакле трипут је већи, иако смо у међувремену продали многа предузећа. Тачније, продали смо највећи део онога што је вредело, а опет смо дужни трипут више него пре десет година! То је такозвано недомаћинско понашање, јер такав домаћин не би лако оженио сина: ем што је велики део имања распродао, ем што се задужио.
Али да смо од 2000. године имали слаб динар, имали бисмо и већи извоз, мањи увоз, а грађани би узимали реалне кредите, које могу да врате. Имали бисмо већу производњу и већу запосленост.
Кинески пример је такав. Кинези су већ дуго у експанзији, па им Американци сугеришу да повећају курс домаће валуте да би смањили извоз, а повећали увоз. Јер САД дугују Кини више од хиљаду милијарди долара.
Пад курса динара у односу на евро би, додуше, био неповољан за све оне чији се дуг исказује у еврима, а њих није мало. Неповољно би се одразио и на цену робе која пристиже из иностранства, што би утицало на животни стандард. То би отежало и позиције увозника, али тиме би се коначно успоставили реалнији односи на тржишту. И био би заустављен веома неповољан развојни тренд. Јер ако је нешто лоше, са тим треба прекинути што пре, мања је штета.
Неки кажу да Србија данас и нема много шта да извози, па би ефекти потцењеног динара били слаби. То је делимично тачно: није лако излечити нешто што је толико дуго у лошем стању, и што је приватизовано у бесцење. Јер старо је правило: када купујеш кућу прво питај да ли је продавац и правио. Ако јесте, скупо ћеш је платити, ако није, много јефтиније. Тако је и са нашим приватизацијама: олако се продаје оно што су некадашње генерације тешком муком деценијама стицале. Али извозници уз слабији динар брзо би нашли рачуницу да повећају производњу, запослили би нове раднике итд. И привреда би тешком муком али постепено кренула у опоравак.
Директор Института за тржишна истраживања
.png)
