субота, 11.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 25.02.2010. у 22:00 Душан Павловић

КАД ЈЕ РЕЧ ЈАЧА ОД БАТИНА

Настављам са разрадом тезе о томе да батине нису саставни део васпитања деце. Овога пута проблему приступам из другог угла: не желим да тврдим како су батине неефикасне у подизању деце. Напротив, ако васпитање разумемо као низ награда и казни којим утичете на дечје понашање, приликом чега се казна доминантно изражава кроз батине, оне могу бити веома ефикасне. Ипак, тврдим да се исто оно што се постиже батинама може постићи и без њих. Неопходно је, међутим, да механизам награда-казна који није утемељен у насиљу буде утемељен у следеће три тачке: (1) сарадња родитеља; (2) спремност на казну; (3) истрајност у кажњавању.

Замислите типичну ситуацију: петогодишњак, чији се родитељи држе правила ,,Један сладолед дневно”, у продавници тражи од родитеља да му купе сладолед, иако је јутрос већ појео један. Након што родитељи одбију да му га купе, дете у знак протеста почиње да урла и ваља се по поду. Родитељи покушавају да га смире, не желећи да попусте (толико су пута раније попустили). Дете такође не попушта и наставља да прави сцену (толико пута раније је упалило). Коначно, оцу је прекипело – распаљује сину два шамара, и тако смирује ситуацију.

Да ли овакво ефикасно решење оправдава употребу силе у васпитању? У овом случају да, јер дете које је спремно на прављење сцена у продавници вероватно има разлога да верује како се прављење сцена исплати. То уверење, међутим, могло је да проистекне једино из чињенице да су родитељи у претходно много пута попустили пред његовим захтевима.

Замислите сада исто то дете са, рецимо, две или две и по године. Оно први пут протестује што не може да добије још један сладолед. Уместо да му попусте (зашто да не, то је ипак њихово дете), родитељи су од почетка одлучни да му не дозволе више од једног сладоледа дневно. Ако дете наставља са протестом родитељи могу да примене нефизичку казну: ,,Ако не прекинеш да правиш сцене, нећеш добити сладолед ни сутра”.

Овакав приступ подразумева да није нужно тући децу, али је нужно запретити казном или их казнити да би променили понашање. Да би разумело значење овакве претње (казне), детету нису потребне батине. Негде када наврше две године деца постају апсолутно способна да самостално направе рационалне изборе и прилагоде се правилима које успостављају родитељи (под претпоставком, разуме се, да родитељи имају кохерентну политику успостављања правила). Родитељи који од почетка сложно и истрајно примењују политику кажњавања с циљем да утичу на понашање ретко долазе у ситуацију да им дете касније прави сцене зато што не може нешто да добије.

Пример нам указује на (најмање) три проблема који често наводе родитеље да ствари решавају батинама:

1. Несарадња. Родитељи често не увиђају значај сарадње. Када је један од родитеља превише ,,либералан” и све допушта детету, други мора да буде радикалнији и батинама решава ствари. Јединствена политика и узајамна подршка родитеља у кажњавању у великом броју случајева омогућиле би заобилажење физичке казне.

2. Спремност на казну. Постоје родитељи који нису спремни на било какву казну, правдајући то великом љубављу према детету. Што више родитељи пропуштају да казне децу када је проблем безазлен, то морају да их радикалније кажњавају (често батинама) када проблем постане озбиљан, јер тада батине заиста могу да се покажу као једино решење. Урлајуће дете у продавници ствара код родитеља убеђење да сада само батине могу да реше ствар управо зато што су родитељи толико пута у прошлости били попустљиви. Логика родитеља је отприлике ова: ,,Толико пута смо ти дозволили два или три сладоледа дневно. Шта сад хоћеш? Зар не можеш једном ти да попустиш?” Разуме се, логика је сасвим погрешна, јер петогодишњак не може да размишља на такав начин.

3. Неистрајност. Замислите следећу сцену: дете у заносу игре из свег гласа виче и удара играчком по столу. Родитељ, који седи поред и чита новине, каже му да престане. Дете наставља. Наставља и родитељ – упозорава га, али ништа не предузима. На крају дете престаје да се дере, баца играчку и почиње нову игру, али са сазнањем да родитељева реч не вреди много. Иако је пет пута захтевао да престане да се дере и лупа играчком о сто родитељ је оставио детету на вољу да оконча непријатну активност. То је створило инфлацију захтева: што више пута нешто захтевате, али ништа не предузмете да то спроведете у дело, ваша реч у будућности мање вреди. Родитељи који прибегавају батинама су најчешће родитељи на чије се вербалне захтеве деца не обазиру. Батине је мало теже игнорисати.

Мислим да ова скица показује да је децу могуће успешно васпитавати и без батина. Разуме се, нису сви родитељи способни за овакву политику васпитања. Отуда је примена батина у васпитању честа појава. Ипак, надам се да су моја два текста (први је објављен 29. јануара) допринела стварању уверења да, без обзира на свеприсутност примене силе, не постоји јак аргумент да се батине у васпитању прогласе нормом.

доцент на Факултету политичких наука

Коментари21
d0c3c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milos
Moja sestogodisnja cerka je bila na casu skijanja i instruktor ju je upozorio da pazi na skije kad je traka bude vukla. Sneg sa njih, pa cak i skija mogu nekog da udare ispod trake. a ona je dodala " Pa mogu da mu raspolute glavu!'. Na to je instruktor sasvim u pravu pitao:" Sta ti to gledas na TV kad ti takve ideje padaju napamet?" Dakle, u formiranju licnosti petogodisnjaka i starijih utice agresivnost crtanih filmova i igrica na komjutrtu. Potrebno je sto vise takvih emisija, kao sto su bile "Slovo, na slovo' i slicnih, naravno osavremenjenih sadrzaja.
moje misljenje
zamenimo sada uloge: dete = drzava srbija. njen medjunarodni polozaj (ko je drzavi srbiji mama a ko tata a ko su ostali posmatraci a sta je srbiji sladoled...?). da li je drzava srbija malo razmazeno dete koje je ponekad i histericno? kako ce se prema njoj odnositi mama i tata, a kako ostali posmatraci i da li ce dobiti sladoled?
moje misljenje
kako su mene ucili - dete koje pravi histericnu scenu treba fizicki udaljiti, ako treba i na rukama, i ako treba skroz napolje van prodavnice. dete treba prvo smiriti pa teko onda razgovarati o prethodno napravljenom dogovoru - u ovom slucaju kupovini sladoleda. ako bi odrasla osoba histerisala - osobe iz okoline bi ili pokusali da je smire ili bi se udaljile od histericne osobe, neki bi poceli da se biju sto nije prihvatljivo. vaspitanje je pruzanje pomoci.
miodrag bjelic,usa
Naravno da sam protiv fizickog kaznjavanja dece . Ovo je kompleksna tema za pedagoge /sociologe , a ja cu kao laik {nemam decu] navesti svoj primer -- majka bi me ponekad koliko se secam par puta godisnje dobro "pretresla ' po zadnjici . Naravno , bese to od 2-6 te godien , nikada kasnije . I , uvek sam znao da sam zasluzio svojom tvrdoglavoscu , prkoscu , namernim izazivanjem .Da , znao sam , 'trazio batine ' sto se kaze ...i , za inat sam se , koliko se secam smejao , a ne plakao , suzu nisam pustio --za inat ! Otac nikada nije digao ruku na mene , ali mi nije padalo na pamet da njega izazivam , otkuda to? ps-- ovde u USA se ipak na neki nacin preteruje sa "nedodirljivoscu" dece , bilo kakvog fizickog kaznjavanja . Pa , i medju zivotinjama , grublji dodir mladunca ima svoju poruku
ljubica knezevic
Mozda se svodi na to da su deca,mala i velika, poslusna onoliko koliko veruju u (misljenje i iskrenost) roditelja.A sto rekoh da deca uvek vise vole roditelje, nego ovi decu: pa,mozda bas jer im deca po prirodi stvari slepo veruju! A roditelji,puni straha (kakvo mi je ovo dete, na koga lici, vidi ga, namece mi svoju volju,necu moci da ga savladam, ne zna ono sta je za njega bolje, itd. itd.). Voleti = verovati nekom (moze i obrnuto). Roditelji koji uvek gaje "zajednicke principe" prema deci time najcesce samo spasavaju svoj brak!(borba za moc medju roditeljima; izbegavanje sukoba). A oni "moderni" udavi tipa "hajde da o tome razgovaramo" su u stvari oni isti starovremski, tipa "aa, videces ti kad ti otac dodje!" (odlozeno kaznjavanje, sadizam). I ti se razgovori obicno svode na beskonacna ubedjivanja, tj.monolog, tj.naturanje svoje volje. Zato rekoh "mozda bolje i samar",iako mislim da ne treba nikad tuci decu. "Tucite decu kad primetite da lice na vas"-D.Radovic. Pozdrav,ali stvarno!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља