понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Лингвиста светског гласа

Аутор: Срето Танасићчетвртак, 25.02.2010. у 22:00
Александар Белић

Навршило се педесет година од смрти академика Александра Белића 2. 8. 1876–26. 2. 1960) првог српског лингвисте светског гласа, дугогодишњег председника Српске академије наука и уметности (од 17. фебруара 1937. до смрти). Студије је завршио у Русији код најугледнијих слависта и вратио се у Београд на Велику школу, касније Београдски универзитет. Бриљантан студент, наставио је своје научно изграђивање и убрзо стао уз раме најугледнијих лингвиста у свету, и то као први српски лингвиста.

Александар Белић је већ пре Првог светског рата засновао широку научну активност око Београдског универзитета и Српске краљевске академије. С почетка 20. века засновао је српску дијалектологију као научну дисциплину и покренуо часопис Српски дијалектолошки зборник (1905), који излази до данас. Такође је покренуо часопис Јужнословенски филолог (1913), најзначајнију публикацију на словенском југу, један од најугледнијих часописа уопште у словенском језичком свету. После Првог светског рата чинио је велике напоре у обнови српске интелигенције. Те године се памте и по изузетним Белићевим залагањима за помоћ руској емиграцији која је после октобарске катастрофе што је задесила Русију стигла у Србију и нову југословенску државу.

Још пре Првог светског рата Белић је осетио потребу за оснивањем једног часописа који би се бавио питањима српског књижевног језика и језичке културе. Тако је покренут часопис Наш језик (1932), чији је главни уредник и аутор многобројних прилога био опет Александар Белић.

После Другог светског рата Белић је опет био на челу Српске академије наука и уметности. Иако је био већ у поодмаклим годинама, улагао је велике напоре да се поново научни рад покрене. Реорганизовањем научног рада у Академији основан је велики број научних института, међу њима и Институт за српски језик (1947), у који су из Академије пренесени крупни задаци из области језичких изучавања. Александар Белић је постао први директор Института и остао на његовом челу до краја живота. Упоредо с покретањем научног рада он је водио бригу о стварању научних кадрова – с факултета је доводио даровите студенте, који су по дипломирању постајали асистенти. Сва четири прва асистента стасала су у изванредне научнике, а међу њима су троје постали академици (Ивићи, Павле и Милка, и Ирена Грицкат). Поново је покренуо сва три часописа која у току рата нису излазила. Врло истакнути млади Белић је одбио позив и част да дође на Московски универзитет, јер је сматрао да је његова дужност да развија науку у Београду – постао је после Другог светског рата почасни професор истог тог универзитета (1947).

Александар Белић се интензивно бавио научним радом. Био је угледан учесник на међународним научним скуповима из лингвистике – 1933 у Риму, 1936 у Копенхагену. Њему је било поверено организовање Трећег конгреса светских слависта у Београду, у јесен 1939, који је он, због почетка Другог светског рата, отказао. После Другог светског рата у земљи је обновио Друштво наставника српског језика, а основао је и Славистичко друштво Србије, чији је био први председник. Компетентни су показали да су неке идеје које је заступао Александар Белић у свету постајале актуелне и по неколико деценија касније. Објавио је и двотомно дело општелингвистичког карактера О језичкој природи и језичком развитку. Велики труд посветио је и савременом српском књижевном језику и изграђивању српске језичке културе. Белићу припадају и заслуге за покретање катедре за језик на Коларчевом народном универзитету.

Сутра у подне у Саборној цркви у Београду биће одржан помен Александру Белићу.


Коментари7
75d97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Robert Obradovic
Nemam nameru da negiram cinjenicu da je Belic bio nas lingvista svetskog range, ali titula prvog srpskog lingviste svetskog glasa pripada Vuku Karadzicu. On je to postao prenego sto je rec lingvistika i postojala. Za svoj rad, Vuk je dobio pocasni doktorat Jenskog univerziteta. Ali Vukovi zemljaci onog vremena su bili suvise zaostali da cene njegov rad. Grim je bio u pravu kada je Vuku rekao da ga cela Evropa ceni i postuje ali ne njegov narod. To je, nazalost, jos uvek slucaj. Vukov (i Dositejev) muzej je stavljen u tursku kucu koja predstavlja nista drugo nego zaostalost, a mala ulicica koja nosi Vukovo ime je jos jedan dokaz da se on malo postuje. Srpska opsesija sa njihovim vladarima dala je najduzoj ulici Beograda ime najgoreg srpskog kralja. Da gradske vlasti imaju ikakve pameti ta ulica (bulevar) bi trebala sa ponosom nositi ime Bulevar Vuka Karadzica. Srpski kraljevi, moglo bi se reci, nisu nista ucinili za svoj narod.
Витомир Дражић
Поптуно је у праву Коста, и то је морао писац чланка да спомене макар у једној реченици: Александар белић је био велики лингвистам, али на српску жалост, и велики сербокроатиста. А та лингвистичка наука је изгубила власништво над српским језиком, његово име и, нарочито, покопала је српско писмо уводећи параписмо у српски језик. То је Коста одлично запазио.
Коста
Белић је био велики језички сербокроатиста који српском наорду није био на услузи.
Ivana Stojkovic
Belic je veliko ime nase lingvistike i kulture. Lepo je podsetiti javnost. Mozda treba napisati i feljton o njegovom zivotu i naucnom radu. Samo je mogao autor malo da se potrudi, tekst nije najbolje organizovan, ima stilskih problema, i pomalo je nejasan.
Vasa Stajic
Ponesto mi je ostalo nejasno u ovom tekstu. Npr. ko je cetvrti Belicev asistent i zasto nije pomenut? Ili recimo u pasazu: "Поново је покренуо сва три часописа која у току рата нису излазила. Врло истакнути млади Белић је одбио позив и част да дође на Московски универзитет" - da li je mladi Belic pokrenuo casopise posle rata (ako ranije kaze da je tad u vec poodmaklim godinama)? Ili je mladi Belic ustvari Belicev sin (Belic Jr)? Mozda je upravo on Belicev cetvrti asistent? Ako je pak u pitanju sam Belic, ali kao mlad, zasto ova recenica dolazi u pasusu koji govori o Belicu u poodmaklim godinama? Dalje, "vrlo istaknuti mladi Belic" zvuci nespretno - je li to jedan od mnogo Belica, onaj koji je vrlo istaknut? u kom smislu istaknut - i to je nedovrseno. Pa onda "Компетентни су показали да су неке идеје које је заступао Александар Белић" - kako ovo cepa usi! Najzad, Belic je dovoljno velik da mu ne treba pripisivati nesto sto nije. Danicic je ziveo pre njega i bio srpski lingvista.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља