понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41
Белешке с пута – ТИБЕТ

У авантуру с фотоапаратом

Тaмо је све изазов: предели, људи, храна, клима...
субота, 27.02.2010. у 22:00
(Фото: Бранислав Бркић)

Многи сањају да оду на Тибет. Поготово фотографи. Кад се Браниславу Бркићу, председнику Фото - савеза Србије указала та прилика, није могао да поверује. Али, уз позив, стигло је и упозорење у којем пише да свако ко крене, полази на сопствену одговорност. Без обзира на то што је силно желео да отпутује, „дебело” је размислио у шта се упушта. Није авантуриста, има породицу, да ли ће се жив вратити, вајкао се. Превагнула је нада да ће се лако прилагодити условима који га тамо чекају.

– Кинески фото - савез, који је и организовао ову експедицију названу „Тибет у очима стотину фотографа из целог света”, показао се као изузетан домаћин. Угостио је 96 фотографа из разних земаља, чија удружења су чланови Међународне организације за неговање уметничке фотографије. Из наше земље позвани смо један колега из Новог Сада и ја. Тих десет дана боравка на Тибету посветили су нам велику пажњу. Свуда смо били ВИП гости, посећивали смо пределе у које туристи не иду, имали посебну пратњу и лекарску подршку... – хвали Бркић беспрекорну организацију.

Уморни, а упорни

Али, нико ко се упустио у ту авантуру није могао да претпостави колико услови на Тибету могу бити специфични и незгодни.

(/slika2)– Надморска висина од 3.600 метара, где се налази Ласа, главни град Тибета, па до 5.500 метара, докле смо се попели, за неприпремљен организам била је озбиљна опасност. Чим је дошао, колега из Новог Сада је морао да се врати због здравствених проблема, а велики број њих се разболео. Ваздух је сув и разређен, па људи нису могли да дишу. Због тога је у свим хотелима у којима смо били, у собама стајао апарат за кисеоник, као мали фрижидер. Али, ко га није на време употребио, имао је велике компликације. Видели смо како су једном Белгијанцу усне одједном помодреле и џипом су га хитно одвезли у болницу. Ја се ни на шта конкретно нисам жалио, али се сећам да се никад у животу нисам тако лоше осећао. Сви смо, благо речено, били доста уморни. Велики напор представљало нам је да се попнемо и три степеника, а преко ноћи нисмо могли да спавамо – дочарава наш саговорник.

Задовољство да виде све те дивне градове и необичне пределе, ипак им није било ускраћено, јер су се, каже, углавном кретали минибусевима и стајали повремено да фотографишу, тако да се нису превише излагали физичком напору у смислу планинарења и дугог пешачења. Али, и мали успон, рецимо обилазак око храмова, невероватно их је замарао. Пред тим фасцинантним мотивима, нису себи могли допустити да посустану. За све оне који воле фотографију ово је био велики изазов. Као кад се зец нађе у пољу купуса – шали се Бранислав.

Чај за избегавање

Где год су се појавили, домаћини су се трудили да им приреде неку церемонију, да послуже посебну храну... Чинили су све да гостима буде пријатно. Међутим, већина из групе вратила се са неколико килограма мање.

(/slika3)– Храна на Тибету на први поглед личи на кинеску која се већини углавном допада. Али, када смо пробали, вероватно због тих чудних зачина и масноћа које користе, нисмо више били при апетиту. Њихов традиционални напитак, чај са маслацем од јаковог млека, за наше чуло укуса је нешто одвратно! Чак ни на фотографији то не могу да гледам равнодушно – искрен је наш саговорник.

И путеви су, каже, један од доживљаја који се памти.

– Слетели смо на аеродром, сат вожње удаљен од Ласе. Аеродром је велелепан, као и све у Кини. Мислим да је једини у свету који на тој надморској висини од 3.600 метара, може да прими велике путничке авионе. Постоји у Јужној Америци и на већој висини, али за мале авионе. Тај пут који води до главног града једини је модеран и асфалтиран. На осталим, уским путевима, не могу да функционишу велики аутобуси, нити камиони. Од путничких возила искључиво се користе теренска возила. Наши минибусеви који примају двадесетак путника су нешто највеће на четири точка што је могло туда да прође. Тим макадамом се доста брзо вози. Нон - стоп смо се труцкали, па смо се плашили да нам, уз све муке, не крене и неки каменчић из бубрега – присећа се Бранислав.

Ватра је луксуз

Успут су наилазили на широке, а плитке, бистре и брзе планинске речице и у близини њих сретали номаде који живе под шаторима, од неког материјала налик кожи.

– Тај тибетански народ је понекад тешко схватити. Гаје уљану репицу и чувају јакове, планинска говеда прилагођена великим надморским висинама и то им је сав капитал. Према странцима су посебно пријатељски наклоњени. Кад их фотографишете, стално су насмејани, па смо имали проблем како да им објаснимо да остану природни – истиче Бркић. – Иначе, на тој висини има мало дрвета, па ложе осушену балегу од стоке. То им служи за огрев и за припремање хране. Раније уопште нису грејали куће, тако да је била велика смртност, нарочито код деце.

За разлику од номадских насеља, наставља наш саговорник своју занимљиву причу, данашњи градови имају струју, воду, имају ово, имају оно, па и поред традиционалних елемената, као што су радње и пијаце, у много чему личе на светске. У том смислу, садашњи и некадашњи Тибет се разликују. Али, оно по чему су сви ти градови одувек будили пажњу, јесте колорит. Да би покрили све то сивило које их окружује, мештани своју околину живописно украшавају јарким бојама и разноразним фолклорним мотивима.

На Тибету је специфично све, па и клима.

– Тибет се, од прилике, налази на истој географској ширини као Сахара у Африци. Комбинација релативне близине екватора и велике висине условила је и климатске услове. Сунце је веома јако и морали смо да носимо шешире на глави и да мажемо лице заштитним кремама. Можете да изгорите, а да не осетите, пошто стално пирка ветрић и не осећате колико вас пржи. То нам је постало јасно кад смо чули да имају централе на соларну енергију и када смо, на доста места, видели како кувају чај на сунцу. Вода је кључала у чајницима који су стајали на средини неког закривљеног лима, налик сателитској антени. Осим тога, ваздух је веома сув, па су нам се у току дана стално сушиле и пецкале нас очи, да су нам добродошле вештачке сузе.

Д. Станковић


Коментари1
e81ea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

senka vukmirovic
slika je predivna ,kako se može do nje?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља