уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47
Стил: ШЕШИРИ

Штити главу, али је и краси

Кроз историју шешира готово да можемо пратити историју човечанства, од неолита до Исидоре Бјелице и Хариса Џиновића, рекли би шаљиво неки данас
субота, 06.03.2010. у 22:00
Харис Џиновић (Фото Дарко Ћирков)

Тешко је замислити српског сељака без шајкаче, лондонског полицајца „бобија” без препознатљивог црног шлема, Мексиканца без сомбрера али и Хариса Џиновића и Исидору Бјелицу без шешира.

О историјату шешира и значења који су му придавани током миленијума написани су читави томови књига, неки из пера људи који су их прославили као креатори, сакупљачи или, једноставно, појављујући се у јавности са необичним „модним скулптурама” на глави.

Први шешири су били направљени од сламе, у неолиту, затим од сирове, нештављене коже. У доба египатских фараона капе су биле статусни симбол, у античкој Грчкој носили су их робови, али и богови (Хермес, заштитник путника, приказиван је са „крилатим” шеширом). У старом Риму само ослобођени робови су смели да покрију главу, док су свештеници то радили за време религијских обреда (отуда латински израз „velato capite”).

Црне беретке које су у средњем веку носиле судије и адвокати, претеча су њихове данашње пљоснате црне капе, ознаке професије. А црвене „фригијске капе” давних Персијанаца у време француске буржоаске револуције постале су, на главама јакобинаца, симбол „слободе, братства и једнакости”. Кроз историју шешира готово да можемо пратити историју човечанства.

Данас најпопуларнији филцани шешири су изум древних азијских номада, али је по овом материјалу постао чувен апостол Јаков, који је са својим братом Јованом био међу првим Христовим ученицима. Ширећи по свету божију реч, Јаков, будући претходно рибар несвикнут на дуго ходање, открио је да ће му у тврдим сандалама бити знатно угодније ако их обложи праменовима вуне коју су за собом остављале овце провлачећи се кроз жбуње.

(/slika2)„Златно доба” шешира почиње у 15. веку, кад се у њихову производњу уводе свила, тафт, сомот и – дабровина, а у њиховом ношењу примат полако од мушкараца преузимају маштовитије (мада не и сујетније) жене. У прво време су се са скромним, а затим са све кићенијим и сложенијим „конструкцијама” на глави појављивале само богате племкиње, да би касније све припаднице нежнијег пола „под обавезно” покривале косу. Наредни векови су изнедрили све нове и нове облике шешира: за господу од меких и готово безобличних, до крутих тророгих, панаме и цилиндра (он се појавио средином 19. века и убрзо постао заштитни знак сваког отменог џентлмена, уз фрак и штап) а за даме од чедних пуританских платнених капица до „платформи” на којима су ницале цветне баште, пловиле галије и башкарила се разноврсна флора и фауна.

У потрази за чувеним модисткињама (односно шеширџијама) прво наилазимо на миланске занатлије (у 16. веку), па на Францускињу Каролину Ребо (средином 19. века), Хенрија Бендела и Бергдорфа Гудмена (тридесетих година 20. века) на њујоршкој Петој авенији…  Прва Српкиња која је завршила Академију моде у Паризу, Ана Петровић, отворила је 1921. салон шешира у Шафариковој улици. Почетком прошлог века конкуренција су јој били салон „Бланш” Сигмунда Ђорђа, „Олга” Мице Ђенадић, „Орао” Олге Миловановић , „Модеш” Јелке и Цуце, па чувена мадам Габи, Војислав Ерцеговац, Илија Милкић, Елза и Фоска… Београђанке су између два светска рата сваке сезоне куповале од три до осам шешира у многобројним салонима машамоде, а међу најпознатијима код Розалије Смолке (њена муштерија је била кнегиња Олга) и Флоре Дворниковић.

И тако све док, средином минулог столећа, модна одећа из масовне индустријске производње, а затим све бржи темпо живота у којем нема места за непрактичне детаље, нису почели да потискују шешире са улица на филмско платно и међу „џет сет”. Некада су били забрањени, затим обавезни део свакодневне гардеробе, прво их је поседовала привилегована мањина, па демократска већина, а данас су део гламура у којем, кад пожели, може да учествује свако од нас.

Александра Мијалковић

---------------------------------------------

Зашто покривамо главу

Да се заштитимо (шлем, кацига, рибарски и пчеларски шешир…)
Да лице заклонимо од сунца (сомбреро или сламни шешир)
Из хигијенских разлога (куварска капа, марама)
Из статусних разлога (цилиндар)
Из верских разлога
Из политичких разлога
Да се угрејемо (крзнене шубаре, капуљаче)
Као део униформе или ношње (шајкача, беретка, милицијска шапка, младин вео)
Да привучемо пажњу
Да употпунимо одевну комбинацију
Да пренесемо неку поруку
Да се прерушимо
Да изгледамо виши
Да прикријемо недостатак косе или фризуре
Да на шешир/капу нешто ставимо (заставице, мамце за пецање, флаше с водом…)

--------------------------------------------

Ко се никад не појављује гологлав

– Професор Коста Вујић из романа Милована Витезовића
– Луди шеширџија из „Алисе у земљи чуда” Луиса Керола
– Брзи Гонзалес из истоименог цртаног филма
– Клинт Иствуд у вестернима
– Поглавари хришћанске, муслиманске и јеврејске верске заједнице

------------------------------------------

Као Харисов

Шешири Хариса Џиновића, иако једно време замењени „пиратском” црном марамом, одавно су престали да буду само у служби његовог сценског наступа, постали су неодвојиви део његове укупне појаве. Неретко ћете у Београду, али и у другим градовима бивше Југославије чути младиће да траже у радњи путени шешир „као Харисов”.

– Тај црни шешир који је, како кажете, постао део мог имиџа, сасвим сам случајно ставио на главу пре тридесетак година, кад сам наступао са групом „Саре Рома”. Чинило ми се да ћу тако изгледати „циганскије”. Дуго сам га носио, а после сам бирао и неке другачије, како ми се који допао. Немам неки омиљени, нити „срећни” шешир, једноставно, који ми се тог дана свиди, тај и узмем. Једино кад играм карте, обавезно сам гологлав – каже нам Харис Џиновић.

------------------------------------------

Исидорине „модне скулптуре”

(/slika3)Прича о шеширима у Србији била би непотпуна без књижевнице, редитељке, телевизијске водитељке и „скандал мајстора” Исидоре Бјелице, која је својој многостраности додала и уметност креирања, ношења и сакупљања ових одевних предмета – и по њима се прославила. „Магија шешира” је литерарни каталог и путописно исповедни роман, на српском и енглеском језику, у којем Исидора пише о настајању своје збирке шешира: „како се ради њих путовало, патило, плакало, чак и разводило” (прво издање из 2008. је, иначе, распродато).

Под истим називом ауторка је прошле године уприличила и јавну презентацију „модних скулптура” из те збирке, до којих ју је пут водио преко Париза, Марсеја, Лондона, Рима и Лисабона до Сингапура, Буенос Ајреса, Њујорка, Балија, Јапана, Кариба… На ревији „Магија шешира” приказани су најгламурознији примерци из Исидорине колекције, међу којима и креације Филипа Трејсија, Хелен Камински, Марзија, Питера Бетлија, Нериде Фрајман и „Макс Маре”, али и уникати које је сама креирала.

Питамо је откуд та љубав према шеширима.

– Траг љубави је вероватно могуће наћи у бакиним и прабакиним шеширима са којима сам се играла, али и у филмовима у којима су их носиле даме, тако да сам рано схватила да су шешири „машине за маштање”. Носим их још од основне школе, а озбиљно сакупљам од факултета... У последњих петнаест година то је већ постала страст за креаторима високе моде и заиста раритетним моделима.

Почела сам да их креирам када сам била у беспарици, деведесетих година, и када сам их ређе куповала. Онда сам се у Италији и занатски усавршила. Прво сам креирала за себе, када сам имала потребу за новим моделом, а онда су пријатељице почеле да ме моле да „средим” или прерадим неки шешир за њих – и ето како је дошло до тога да их сама и правим!

Збирка у сваком случају бап богата.

– Имам око две стотине јако озбиљних шешира, неке од највећих светских дизајнера, и четрдесетак које сам ја направила, а који су од скупоценог крзна или посебних материјала. Радим на томе да у следећих годину дана отворим и Музеј шешира.

Има ли неке омиљени питамо је.

– То вам је као са пријатељима и децом: тешко је неке одвајати, али имам фазе када неке више волим и носим. Веома сам поносна на свој шешир од љубичасте лисице који сам јуче направила, баш се Сузана Манчић ишчуђавала да је у питању моја креација – наводи Исидора. –Иначе, моји шешири могу да се купе или рентирају у бутику „Страда” у Београду. Цене су различите, у зависности од материјала и да ли је у питању познати страни дизајнер... углавном од 8.000 динара па навише. Има веома скупих, али и приступачних.

Да ли су шешири тек згодна „покривалица” за главу или казују и нешто о ономе ко их носи? Бјелица то овако објашњава:

– Шешири нису само модни детаљ, они су уметничка дела, а носити их значи веровати у филозофију лепоте и гламура. Ове уметничко-модне скулптуре су начин да побегнемо од тривије стварности и да артифицијелизујемо стварност. Они су моја насушна потреба за лепим и отменим, јер, како би рекла Коко Шанел, „супротност отмености није сиромаштво, него простота!”. Дама са шеширом је увек права дама. Сваки шешир носи неку поруку, иза сваког се скрива нека прича, већ према томе где је купљен или направљен, ко је његов аутор, какав му је облик... Шешир је начин да човек и себи и околини учини стварност привлачнијом и забавнијом... али и могућност да се сакријете иза широког обода и побегнете од непријатне ситуације. Он је и за показивање, и за скривање.


Коментари2
1be4d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Savic
Cuj ovo , seljaka bez sajkace. To postoji u srbiji i nose je srbijanci. U Vojvodini Ne , na svu srecu. Cemu generalizacija ?
Srboljub Savic
Kape, sesiri, kacige, slemovi- za zastitu, deo profe- sionalne odece su posebna prica. Nazalost, od nedovrsene a prakticne za pakovanje i transposrt (od poizvodjaca do srpskih vojnika) ta francuska varijanta, pa razvucena, postade "simbol - srpska sajkaca". Slicnim "marketingom" neke muske kape i sesiri postadose pored klasnog obelezja, simboli politickog opredeljenja (kao kacket). Iako smatramo da je muski sesir modni detalj i sinonim obaveznog "gospodskog izgleda" nije tako. U Indoneziji, sesire nose gradjevinski radnici jednog naroda (od oko 450) a i umetnici- nova moda. Na poljima, jedan sesir, pleten od sitnosecenog bambusa ili jedne vrste trave, sirokog oboda, mogao bi da bude lep ukras na glavama mnogih dama. XX vek - BGD: Zasto ne spomenuste dve modistkinje - kod bioskopa "Kosmaj" i ispod Narodnog p.? A, "Begej" iz Zrenjanina pravio je i prodavao vrhunske muske filcane sesire.A amerikanizacija i lazni populizam, odonese sesire i kravate i dodje bez S. Savic

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља