субота, 22.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:13

Честитам вам, госпођице, ушли сте у пакао!

Аутор: Љиљана Вулетићпетак, 05.03.2010. у 22:00
Урош Предић, Ксенија Атанасијевић, 1917.

У феминистичком есеју Сопствена соба (1929) написала је Вирџинија Вулф да је „Историја мушког опирања женској еманципацији занимљивија можда од приче о самој еманципацији”.

Примера је безброј – од времена античке демократије која је искључивала жене из својих тековина, преко средњег века кад су биле спаљиване, модерних времена у којима, иако учеснице у преломним историјским догађањима, не успевају да битно измене свој подређени положај – до данашњих дана. То жилаво опирање мушког фактора осетиле су и Исидора Секулић, и Аница Савић Ребац... Истакнути правник Живојин М. Перић, 1922. године, пише да се српски мушкарци деле у свим питањима осим у једном „да је жена била инфериорна према човеку и да има да му буде потчињена (...) Режими су се мењали, али у погледу жене то је било равнодушно: она је и у новоме режиму имала исти положај као и у староме, положај људског створења нижег ранга”.

Као мало која жена у нашој средини, Ксенија Атанасијевић (1894-1981), наша прва филозофкиња, била је од почетка до краја свог јавног деловања у незавидној ситуацији да се обилно суочава са отпором колега. Можда и зато што се одважила да живот посвети филозофији која је од памтивека била, сем ретких изузетака, област испољавања мушке креативности.

За време студија чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, које је Атанасијевићева уписала 1912, њен харизматични професор Бранислав Петронијевић, неприкосновени ауторитет у филозофском животу, задивљен је њеним интелектуалним могућностима, радиношћу и знањем. „Изгледа да ћу бити постављена за Браниног асистента, због оцена”, бележи у интимни дневник.” Али, већ тада запажа: „Брана не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он”.

Ксенија Атанасијевић дипломира јуна 1920. године. „Дипломски испит сам сјајно положила и добила, поред самих десетки, и éloge. Сад је мој успех предмет разговора на београдским журевима...” Београдска чаршија скрнави њен успех – шири се интрига о сентименталној вези професора и студенткиње. Ксенија је згађена. „С обзиром на све ово, не би било искључено да ја Брани захвалим на сарадњи, и да му заувек окренем леђа а – докторат нек’ ради ко хоће”. Срећом то се није догодило, то су била само размишљања осетљиве девојке.

У двадесет осмој години Ксенија Атанасијевић постаје прва жена која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Тезу Бруново учење о најмањем одбранила је јануара 1922. године, пред комисијом у којој су били: др Бранислав Петронијевић, др Драгиша Ђурић, др Никола Поповић, др Веселин Чајкановић и др Милутин Миланковић. И док одбрана протиче бриљантно, чланови комисије „духовито” коментаришу: „Верујете ли ви, драги колега, да је све у реду са хормонима ове младе даме?”

Бранислав Петронијевић намерава да предложи Ксенију Атанасијевић за доценткињу. Али, авај, уместо на Универзитет, упућена је на рад у гимназије у Београду и Нишу. Ксенијина универзитетска каријера је неизвесна. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца академска средина је савршено родно хомогена, тј. маскулина. Нема ни једне једине универзитетске наставнице. Мизогино наоштрени професори не могу ни да замисле да жена буде доцент. „Има пуно противника да жена дође на Универзитет за доцента”, бележи Ксенија Атанасијевић тих дана у интимни дневник. Професор Милош Тривунац образлaже своје противљење речима: „Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци”.

Године 1923. избор је, ипак, обављен. У тридесетој години живота, Ксенија Атанасијевић постаје прва доценткиња у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Када се први пут појавила на факултетској седници, етнолог др Тихомир Ђорђевић дочекао ју је речима: „Честитам вам госпођице, ушли сте у пакао!”

Јануара 1924. године, Ксенија Атанасијевић почиње да предаје на Филозофском факултету Београдског универзитета. Млада, модерна, независна жена унела је дах новине. Узор је девојкама које двадесетих година прошлога века жудно трагају за сопственим идентитетом.

Међутим, професори не могу да се уздигну изнад балканске заосталости и прихвате жену, уз то филозофкињу, као равноправну. Илинка Арсовић, савременица, пише: „Веома је позната истина да су нашој филозофкињи њене колеге чиниле све могуће тешкоће, скоро од првог дана њеног доласка међу њих, и да су најприжељније радиле на томе да јој убију не само вољу за радом, него и за животом. Само један тако јак таленат, као што је у г-це Атанасијевићеве, био је у стању да се одржи и афирмира, и поред свих препрека, замки, ухођења и интригарења што су непрекидно стављани на њен пут (...) Колегијуму филозофског факултета није се нимало свидело што наша филозофкиња неће да уђе ни у једну клику, и што не пристаје да буде сенка или слуга ниједног старијег професора. Она је сувише наглашена индивидуалност и сувише стваралачки обдарена, да би могла напредовати у једној јаловој и ропској средини”.

Никола Поповић, колега са катедре, најенергичнији противник Ксенијиног избора, не бира средства у клеветању колегинице, чак и на својим редовним часовима. Удаљио је асистента, Богдана Шешића, зато што слуша предавања „те госпођице”! Радове Николе Поповића критиковала је још 1924, настојећи да сукоб који је тињао смести тамо где му је и место: у оквире филозофске полемике. А управо то су њене колеге желеле да избегну! Бранислав Петронијевић прекида полемику једном кратком изјавом у Учитељу и својим ауторитетом „покрива” Николу Поповића. Филозофска полемика је избегнута, а лични обрачун са Ксенијом Атанасијевић још жешће настављен, све до остварења циља – до њеног удаљења са Филозофског факултета.

Интрига ће Ксенију Атанасијевић пратити као црна сенка до краја њеног живота, па и постхумно. У тексту „Ликови интриге”, горко примећује да „интрига као оружје (...) међу људима што представљају духовну елиту једнога народа, напредује и успева, далеко обилније и бујније него у другим мање цењеним срединама”. Интригант глупак, интригант инквизитор, интригант уцењивач, интригант торбар, репрезентативни су типови, изабрани, како сама филозофкиња каже, из непосреднога искуства.

Избор Ксеније Атанасијевић у звање ванредне професорке доведен је у питање, 1928. године, на седници Универзитетског већа исконструисаном оптужбом за плагијат из уста Милоја Васића, професора археологије! И то не за плагијат у докторској дисертацији, нити у 215 радова колико их је до тада већ објавила, него у три популарна предавања! Инспиратор, сива еминенција, баш је професор Бранислав Петронијевић, чију је осветољубивост изазвала, јер није испунила његова очекивања да ће му бити „сенка или слуга”.

Експертиза комисије у саставу Павле Поповић, Веселин Чајкановић, Виктор Новак, не потврђује исконструисану оптужбу за плагијат, нити помиње реч плагијат. Извештај је склоњен од очију јавности, све се ради тајно. На делу је макијавелистичко начело – циљ оправдава средство. Међутим, то није било тако једноставно остварити, јер за екскомуникацију није било ваљаних – ни стварних ни формалноправних – разлога.

Најзад, 24. октобра 1935, на једној ноћној седници, Савет Филозофског факултета ставио је на дневни ред њен поновни избор за доценткињу и – није је изабрао! Циљ је постигнут, екскомуникација је питање дана. Распламсала се јавна расправа која, садржајем и дометима, превазилази случај Ксеније Атанасијевић, прерастајући у критику стања на Београдском универзитету.

Године 1936, осам година после покретања кампање за њено удаљавање са Филозофског факултета, Ксенија Атанасијевић подноси оставку, јер јој је, како сама каже „недостајала и физичка и духовна снага да држи једну катедру са по два мача у свакој руци”.

Као доценткиња, Ксенија Атанасијевић је током дванаестогодишње универзитетске каријере, премашила ондашње представе, не само о границама женске памети, него и домете својих колега, представника „неограничене” мушке памети. Али, мизогинично настројена универзитетска средина јој не опрашта успех. Жртва је не само патријархалних предрасуда о жени, него и „дивљаштва која се намењују жени, оглашеној за количину коју треба занемарити, а, ако се то не може коју треба уништити”, како горко запажа у тексту „Неколико феминистичких разматрања”. Остала је без катедре, запослења, редовних прихода, али ни у једном тренутку није се поколебала, већ је наставила да ради, да се, идући за својом стваралачком вокацијом, бави филозофијом, изгради своје филозофско учење, и, тиме, упркос свему, одигра значајну улогу у развоју српске филозофије у двадесетом веку.

Пред крај живота, кад је писала краћу аутобиографију, могла је да констатује, с нескривеним поносом, да је „прокрчила пут будућим женама универзитетским наставницама”, и да, мирне савести, каже себи и другима: „Feci quod pótui, fáciant meliora potentés”.


Коментари0
32b3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља