понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:01

Комунистички ауто у Регановој Америци

недеља, 14.03.2010. у 22:00
Слава „југа” још траје: професор Џејсон Вујић (Фото М. Мишић)

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 14. марта – Џејсон Вујић, Американац са, како каже, југословенским коренима, предаје модерну европску историју на Бриџвотер колеџу у држави Вирџинија, око 300 километара јужно од Вашингтона. Његова прва књига „Југо – успон и пад најгорег аута у историји” (The Yugo – The Rise and Fall of the Worst Car in History), која је у књижарама од прошлог уторка, добила је овде изузетан публицитет: похвалне приказе о њој објавили су и тако угледни листови као што су лондонски „Економист” и „Волстрит џорнал”, „Венити фер”, „Кар енд драјвер”...

Аутор је за само два дана интервјуисан на 22 радио-станице и гостовао на неколико телевизија, укључујући и овде најгледанији Фокс канал. С њим смо разговарали јуче у Вашингтону.

Шта Вас је, као професора европске историје, подстакло да напишете књигу о једном аутомобилу.

Ја нисам „аутомобилска” личност, не умем чак ни да возим ауто који нема аутоматски мењач, али увек сам се, као југо-Американац (Југославија је у лепим успоменама мог детињства, посећивали смо родбину тамо, навијао сам за југословенске кошаркаше кад су, с Тонијем Кукочем и Владом Дивцем победили Америку 1990) интересовао за ретке моменте када би Југославија ушла у свест Американаца, кад би размишљали о њој, што је било веома ретко. Иако образовани, Американци не обраћају много пажње на остатак света.

Сећам се кад је умро Тито, памтим сарајевску олимпијаду, долазак Владе Дивца овде, донекле Монику Селеш... Али најчувенија ствар из Југославије овде био је „југо”, што је помало блесаво. Чак би ме и моје академске колеге, кад би чуле да путујем у Југославију, питале: „Да ли ћеш возити ’југо’?”. Сви, образовани и необразовани, знали су за овај ауто и сви су се шалили на његов рачун. Помислио сам – мора да постоји велика прича иза тога. Пошто сам одувек био склон феноменима популарне културе, „југо” ми се тако наметнуо као савршена тема: полуакадемска, полупоп...

Колико је трајало ваше истраживање феномена „југо-америка”?

Почео сам 2004. с једним новинским текстом о Малколму Бриклину, његовом покушају да се 2002. и 2003. врати у Србију, да купи „Заставу”, што је била шашава идеја. Знао сам за „Заставу”, али пре тога нисам чуо за Бриклина. Поменуто је и име његовог директора финансија, Ајре Еделсона, богатог јеврејског бизнисмена и књиговођу, који као пензионер живи у Палм Бичу на Флориди. Позвао сам га телефоном и он ми је три сата причао о послу с „југом”. Разговарало смо потом много пута. Имао је компјутерско памћење и испричао ми је сваки детаљ...

Што се Бриклина тиче, „Бриклин је Бриклин” – прича за себе, продавац, да не кажем магле, који је у то време покушавао нешто да уради с Кином, па је књига о „југу” била последња ствар која му је била потребна... Током три наредне године разговарао сам с многима, дилерима, шефовима сервиса, посетио Крагујевац и упознао Тому Савића који је заиста учино све што је могао да пројекат успе, с банкарима, овдашњим и из бивше Југославије: укратко разговарао сам са сваким ко је могао да ми пружи неку информацију о „југу”.

Да ли је прича о „југу” и метафора успона и пада Југославије?

„Југо” је био несрећна фуснота у историји Југославије. Постала је симболична, нарочито 1991–1992. кад се Југославија распадала. Делови за „југо” су долазили из Словеније, Хрватске, Босне, Црне Горе, Војводине, Косова... И то је у ствари симболично: компанија није имала од чега да састави ауто јер се Југославија распала. Али не би било фер гледати на „југо” као на симбол Југославије. Тито је симбол Југославије.

На почетку, „југо” је био спектакуларни успех – најбрже продавани ауто у првој години увоза у историји америчког тржишта – а потом исто тако спектакуларни неуспех. Шта је прво учинило могућим, а друго неизбежним?

Три су се ствари догодиле које су помогле да „југо” узлети. Мислим да већина Југословена не зна ту причу, па ни већина Американаца.

Прво, средином 80-их, амерички и јапански произвођачи су потпуно запустили категорију јефтиних аутомобила. Најјефтинији ауто тада у Америци стајао је 5.000 (тадашњих) долара, а просечан мали ауто 9.000. Разлог је што су се Јапанци, принуђени да ограниче свој извоз у Америку на само 1,9 милиона возила, одлучили за профитабилнији горњи сегмент тржишта. Дакле постојала је празнина коју је попунио баш „југо”.

Други фактор је била сама Југославија – несврстана комунистичка земља коју је Америка желела да подржи. Давала јој је прво веома повољне кредите, војну опрему, стипендије студентима, изградила је нуклеарну централу у Словенији, па чак је и Зимска олимпијада Сарајеву била нека врста помоћи. Подржавали смо Југославију на сваки начин, поготово што је током 80-их њена економија била у кризи.

Због тога је и „југо” добио подршку – не новчану, није у те сврхе утрошен ниједан долар америчких пореских обвезника – али је наш амбасадор у Београду возио жути „југо” са америчком заставицом на њему. Има ли веће изјаве подршке од тога?

И трећи је Малколм Бриклин – извоза „југа” у Америку не би било без њега. То је била још једна у серији његових пословних авантура које су се све неславно завршиле. Сва три фактора су дакле учинила да се ауто из једне комунистичке земље нађе у Регановој Америци.

Да ли је колапс био неизбежан?

Уверен сам да јесте. Аутомобил у Америци није само превозно средство, то је и статусни симбол који је, због лаких кредита, увек био и остао приступачан. Ауто овде говори о томе ко сте. „Југо”, иако су Американци купили 150.000 примерака, није могао на дуже стазе да се уклопи у овај концепт. Имао је, сем тога, застарелу технологију: мотор из 60-их, дизајн из 70-их, а у Америку је стигао 1985. Био је у заостатку бар 15 година. Американци пак желе најновије. А онда се показао да је био јефтин у сваком погледу, а пре свега по квалитету.

Да ли је „југо” заиста „најгори ауто у историји”?

Не, свакако не. Али Американци заиста мисле да је тако и то показују у свакој прилици: у разним анкетама, кад се о квалитету аутомобила разговара у радио и телевизијским емисијама, у ауто-магазинима. У нашој митологији и културом лексикону, то јесте „најгори ауто у историји”, па је овакав наслов био неизбежан.

-----------------------------------------------------------

Стиже нови „југо”

На америчком тржишту поново нема јефтиног аутомобила. Ко ће сада да попуни ту празнину?

Стиже нови „југо” – мали ауто из Индије, „тата-нано”. Прави се по истом принципу као некад „југо”: застарела технологија, јефтина радна снага, најјефтинији на тржишту (биће 2.000 долара јефтинији од садашњег аутомобила с најнижом ценом). Завршиће исто као и „југо”.

-----------------------------------------------------------

Моћ „југа”

Да ли сте изненађени публицитетом који је добила Ваша књига?

Свакако да јесам. Ја нисам познат, књигу је издао мали издавач који досад ништа није уложио у маркетинг, али се о књизи много говори и пише. То показује да слава „југа” још траје – Американци, рекао бих, „воле да мрзе ’југо’” и две деценије пошто је престао да долази овде.

Милан Мишић


Коментари37
e520e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

atenjinanin JUGOSLOVEN
"Jugićem" sam, do sada prešao 210.842 kilometra. Bio sam nekoliko puta u Čaškoj, desetak puta u Grčkoj, vukao sam u prikolici, uzbrdo, po 400 kg cementa. nikad me nije izdao. "Jugić" je bio automobil po našoj meri. Ako vam auomobil nije statusni simbol i ne treba vam zbog toga da bi ste sakrili svoje neobrazovanje , nevaspitanost i neznanje, "Jugo" je odličan automobil.
Мобутусесесеко Кукунгбендевазабванга
Хвала вам много на помоћи. Збогом и доневиђења.
vojvoda
Ja sam vozio Juga u Americi od 1988 do 1993 bez ikakvih problema. Kupio sam ga za 3500 dolara i nijedan kvar za 5 godina na njemu nisam imao. Isao sam par puta od Cikaga do Njujorka i mogu vam reci da ja za Njujorske i Cikaske guzve dusu dao. A da ne pricam o mogucnosti parkiranja gde god ima imalo prostora. Jos jedna stvar. Nikada ga nisam zakljucavao, cak i u najgorim crnackim cetvrtima. Opet bih ga kupio, a to da su ga Ameri smatrali da je najgori auto, to nije istina.
Djordje
Jugo je zbog vrlo niske cene i relativno dobrog kvaliteta bio veoma popularno vozilo kod americkih tinejdzera, koji inace voze jos od rane mladosti. Roditelji su im kupovali Jugo da ne diraju tatina i mamina kola, ili su ih koristili za pazarenje u obliznjim supermarketima.
Petar Boric
Taj "najgori auto" je moj mladi kolega arhitekta, Amerikanac iz Vasingtona, vozio pet godina i bio je vrlo zadovoljan sto govori da nije bas najgori.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља