Све земље западног Балкана имају исти циљ: улазак у Европску унију, али проблем је што имају различите одговоре на питање где се, и када, завршио распад Југославије: отцепљењем Косова или раније.

Дилема далеко превазилази формално питање табли постављених испред делегација. Главна брига Београда је да не учини ништа што би на било који начин, експлицитно, имплицитно, макар и графички, било тумачено као признавање независног Косова.

Словенци и Хрвати, домаћини скупа посвећеног интеграцији западног Балкана у ЕУ, морали су да знају да председник Србије неће доћи уколико у делегацији Косова не буде и представник Унмика, како налаже резолуција УН.

Није чудо да је Борис Тадић љут и да су, да би се избегао већи проблем, долазак у Брдо код Крања у последњи час отказали председник Савета ЕУ Херман ван Ромпај и шеф шпанске дипломатије Мигел Ангел Моратинос.

Ко властима у Приштини допушта да своје присуство условљавају таблом Косово без Унмика? То што је већи део земаља ЕУ признао Косово није довољно. Не само због оних држава Уније које нису признале сецесију, већ због статусне неутралности ЕУ по том питању, због међународног права, резолуције Савета безбедности и чињенице да Косово није чланица УН.

Неко ипак гура ветар у леђа Фатмиру Сејдијуу и Хашиму Тачију јер без снажне подршке споља они не би били у прилици да ништа условљавају. Били би, сигуран сам, више него срећни што уопште седе на неком међународном скупу заклоњени таблом Унмик-Косово.

Али, када власт у Приштини чује да Конгрес САД неће поново разматрати статус Косова, када им комесар за проширење Штефан Филе на лицу места поручи да почну реформе потребне за учлањење у ЕУ или када се домаћини скупа на Брду код Крања унапред одреде, онда се тиме јасно показује наклоност само према једној страни.

Како онда да лидери сами пронађу решење? Београду није остављено много простора. Одбијање је једноставно наметнуто.

Није посебна драма што Србије неће бити на првом скупу бивших југословенских република (плус Албанија) после 18 година. Уосталом, словеначко-хрватска иницијатива ипак има нижи рејтинг од окупљања истих учесника који Шпанија у својству председавајућег ЕУ намерава да организује у Сарајеву маја или јуна.

Није драма, али ако не жели да буде „дежурно одсутна“, Србија ће морати да нађе одговор на све актуелнији и отворенији захтев дела чланица ЕУ (плус САД) да зарад чланства у Унији успостави директну комуникацију с Приштином.

Ван Ромпај саветује Србији „прагматичан начин“. Висока представница за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон очекује побољшање „практичних веза“. Шеф француске дипломатије Бернар Кушнер био је најдиректнији откривајући да се иза поруке о потреби „добросуседских односа“ крије упозорење: „Наивно је мислити да се може ући у ЕУ с нерешеним питањем границе“.

Време је важан фактор у појачавању притиска. Уз подршку САД, „тешкаши“ ЕУ покушавају да умекшају тврд став Београда јер не знају какво ће мишљење о косовској независности дати Међународни суд правде у Хагу. Буде ли оно ишло у прилог Србије, Београд би легитимно могао да тражи да се случај врати у УН – што Вашингтон и део бриселске администрације не желе.

Београд зна шта неће: Србија неће ни имплицитно ни експлицитно признати независност Косова, било својим одлукама било учешћем на регионалним форумима и састанцима, каже председник Борис Тадић.

Друго је питање да ли Србија зна како ће одговорити на упитник ЕУ у коме неће стајати питање да ли Београд намерава да призна Косово – јер то се не тражи – већ како мисли да ојача регионалну сарадњу? Европљани очекују да се прецизирају границе Србије, да се дефинишу број становника и доходак по становнику.

Уколико ЕУ остаје при ставу да је Унији стало да пре или касније укључи све земље западног Балкана, сва је прилика да ће у будућности бити још разних регионалних скупова попут овог на Брду код Крања.

И сва је прилика да ће бити позивани представници и Београда и Приштине, што наговештава продубљивање јаза између става Србије да „неће никада...“ и става Брисела да ће мера „конструктивности“ Београда бити успостављање контаката с Приштином.

Како ће Србија, сем реторички, показати спремност за регионалну сарадњу када нас нема на регионалним скуповима? Да ли ћемо се редовно повлачити пропуштајући прилике да кажемо шта имамо, препуштајући иницијативу другима? Не делује као проактивна дипломатија.

Ако остајемо ушанчени у одбрани принципа, докле смо спремни да идемо? Лако је у метеоролошким прогнозама држати Приштину на мапи Србије, али политичка топографија изгледа сасвим друкчије када итинерер пута комесара Филеа прецизно каже да посећује „Србију, Црну Гору, БиХ, Косово и Албанију“.

Ако је Косово Србија, зашто Филе обилази и Србију и Косово? Зашто не каже да посећује Унмик-Косово? Ако то прихватамо Филеу, зашто не и на Брду код Крања? Ако не прихватамо организаторима, онда не треба ни Филеу.

Трећа опција је поносити закључак који нас удаљава од Европе: не морамо ни да учествујемо. Зар то није пут самоизолације који би неодољиво подсећао на времена пре демократских промена – од којих се пре свега очекивало да нас извуку из надмене самодовољности?

Време пролази а Београд не зна како да изађе из обруча који се стеже. Српски државни врх и готово васцели свет овдашње политике одлучан је у намери да не призна независно Косово. То је она „црвена линија“ о којој све оштрије говори Тадић упозоравајући неке међународне посланике да су „с оне стране пристојности“ када Србији поручују шта треба да ради.

Проблем је што и друга страна упозорава. Интернет билтен „ЕУ обзервер“ цитира високог дипломату ЕУ који каже: „Уколико се Србији пружи прилика да одлучује под којим условима Косово може да учествује на међународним и регионалним форумима, то ће изазвати много проблема у ЕУ. То смо толерисали у прошлости, али сада је време да се окрене лист“.

Долазим до закључка да је скуп на Брду при Крању био први од низа тестова отпорности српског дипломатског материјала који предстоје.

Покушај да Србија буде доведена у позицију да она једина нешто одбија двоструко је опасан. Прво на спољном плану: грађани ЕУ закључиваће једино на већ сервираном податку о „српском бојкоту“ словеначког скупа. Потом и на унутрашњем плану: у делу јавности већ се ствара утисак да Тадићева политика одбијања подсећа на Милошевићево „мало морген“.

Тако долазимо до питања на које овдашња политичка елита по свему судећи нема одговор: како ћемо се понашати у будућности у сличним приликама? Игнорисати и бојкотовати, јер тако налажу уставна преамбула и унутрашња политика, или се интегрисати и сарађивати, како налаже декларисани приоритет садашње власти?

Пошто је успешно обавила посао у УН око захтева за мишљењем Међународног суда правде, Србија је пред новим озбиљним изазовом: како сачувати принципијелни став али не допустити да будемо истиснути и, још горе, да испадне да сами себе истискујемо.

Од свих захтева који се Србији постављају на њеном европском путу, већ се јасно назире да ће онај око решења косовског питања бити најтежи.