субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 20.03.2010. у 22:00

Пoeзија се слуша, не чита се

Уве Колбе Фото Ж. Јовановић

Никада нисам прихватао ограничења и увек сам писао оно што је било у складу са мојим уверењима, иако нам је, као источнонемачким писцима, било сугерисано да не спомињемо неке сјајне ауторе који су емигрирали; да не спомињемо Берлински зид… Ипак, када је реч била о објављивању написаног, ситуација је била тежа, и мислим да сте и ви у бившој Југославији искусили сличне ствари. Издавачи би говорили: „Пустите то, то неће проћи…”, каже за „Политику” један од најзначајнијих немачких савремених песника, гост београдског поетског фестивала „Светски дан поезије 2010”, који се вечерас у 21 час затвара програмом у дворани Културног центра Београда.

Уве Колбе (1957) рођен је у тадашњем Источном Берлину, а почев од пролећа 1987. године живео је у западнонемачком граду Ворпсведеу, да би се 1993. године вратио у Берлин, где и данас живи. Као гост предавач боравио је на универзитетима у Остину (Тексас), Есену, Билефелду, Ерлангену и на колеџу Оберлин у Охају. Члан је Слободне академије уметности у Лајпцигу. Колбеове стихове превео је Стеван Тонтић.

Ако поезија није само пуко осећање, већ проживљено искуство преточено у речи, која искуства опредељују писање Увеа Колбеа?

– Тачно је да поезија није само осећање, а раније сам говорио и да је поезија начин мишљења. У мом случају важна су искуства постојања и одрастања у једном затвореном друштву Источне Немачке, и одувек сам мислио и да су искуства политичког мишљења определила моју поезију. Све док је постојала Немачка Демократска Република, и до пада Берлинског зида, говорио сам да сам политички писац. Данас, гледајући на то време, рекао бих да снага те поезије није само у идеји политичког, већ нешто много шире од тога – сматра Колбе.

Када је реч о ограничавању стваралачке слободе у тоталитарном режиму, Уве Колбе се сећа да у почетку није много мислио о томе да ће неко надгледати његов рад и ограничавати га.

– Неки писци одустајали су од тога да уопште спомену неку спорну тему. Била је то својеврсна аутоцензура. Међутим, сматрао сам да нећу моћи о нечему да пишем само ако ми одузму машину за куцање.

Живео сам у делу Источног Берлина који је имао врло живу експерименталну и авангардну књижевну сцену, и главни писци ове уметничке сцене говорили су: „Ми нисмо политички аутори, много више смо субверзивни, због тога што избегавамо уобичајену употребу језика моћи”. А ја сам имао став сталног супротстављања, и због тога што сам понекад чак користио језик на начин источнонемачких новина. Ако бих све поједноставио, рекао бих да ме је увек интересовала само истина, суштина моје егзистенције, нешто што у својој суштини може да буде за 360 степени другачије од онога како се представља – објашњава наш саговорник, додајући:

– Када је пао Берлински зид осетио сам огромно олакшање. То је значило да могу да одбацим парче бетона које сам увек држао у руци док сам писао. Баш онога дана када је Зид пао био сам гостујући предавач у Тексасу, и ништа није могло да буде ироничније од тога што сам читав догађај посматрао на тексаској телевизији. А рођен сам близу саме границе два дела Берлина. Звао сам мајку, која је била тамо, и слушао сам је како узбуђено говори у дијалекту. Тада сам помислио: „Сада је тренутак да испричамо све приче, сада када је све прошло.” Може то да буде као део колекције старих марака, све што је проживљено подстиче на писање.

Једна од типичних прича о животу књижевника у Источној Немачкој, пре и после пада Берлинског зида, описана је у филму „Живот других” Флоријана Хенкела фон Донерсмарка. Наш саговорник цени овај филм, (који приказује преображај једног од главних иследника тајне полиције у браниоца за сарадњу са Западом осумњиченог књижевника), иако каже да је у немачким књижевним круговима он предмет расправа као сувише артифицијелан и ублажен у односу на сурову стварност.

– Мени се филм свидео, зато што је то је јединствена и хумана прича која се дешава у сасвим посебним условима – додаје Колбе.

И она некадашња хумана улога поезије сада је у Европи на маргинама, а тржиште уништава књижевност, бар у Немачкој и у земљама немачког говорног подручја, како каже наш саговорник. Међутим, оно што издваја као занимљиво јесте повратак изговореној поетској речи и томе да се поезија данас много више слуша, него што се чита.

Марина Вулићевић

Коментари1
3f9b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Џејми Шеј
Da, kada je berlinski zid pao Svabe su osetili olaksanje a Srbi su znali da im sleduje rat. Sada su na redu ekonomske more, prvo Grka a onda i ostalih. Bez Rusa u Svapskoj Evropa nece nikad imati mira od nacista.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља