петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

За постмодернисте истина је недокучива

Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 31.03.2010. у 22:00
Адријана Марчетић Фото А. Васиљевић

Историја као једно од најважнијих упоришта српског романа 20. века тема је нове књиге Адријане Марчетић, доцента на Филолошком факултету у Београду, коју је под називом „Историја и прича” недавно објавио Завод за уџбенике. Традицију српског историјског романа Адријана Марчетић је преиспитивала на примерима из „Пешчаника” Данила Киша, „Хазарског речника” Милорада Павића, и „Судбине и коментара” Радослава Петковића.

Адријана Марчетић је аутор студије о француској наратологији „Фигуре приповедања”, и низа књижевнотеоријских радова објављених у домаћим часописима и другим публикацијама. Пише књижевну критику, и преводи прозу и теоријске текстове, са енглеског и француског језика.

У књизи наводите да писци 20. века радо посежу за историјском тематиком, али је третирају другачије него што су то чинили традиционални романсијери. Који модел обликовања историје је својствен савременом роману?

Историја је за романсијере одувек била непресушни извор инспирације. Писци најразличитијих поетичких усмерења, од „традиционалиста” до „постмодерниста”, у средиште својих књига често стављају догађаје из ближе или даље прошлости, користе биографске или аутобиографске чињенице, инспиришу се стварним животом. Разлика је само у начину на који то чине. У књизи „Историја и прича” покушала сам да одредим како историји приступају савремени, постмодернистички писци, а као пример су ми послужили романи Данила Киша, Милорада Павића и Радослава Петковића. Приповедајући о историји, сва тројица показују велику дозу скепсе према поузданости историјског сазнања уопште. За разлику од својих претходника, попут Андрића и Црњанског, који у својим историјским романима никада не сумњају да се објективна истина о прошлости може дочарати романескним средствима, постмодернисти у то више не верују. За њих је истина о прошлости недокучива, јер је људско сазнање уопште непоуздано. Нема једне истине о неком стању ствари, постоје само њене различите апроксимације. Постмодернистички романсијери развили су читав низ приповедних техника помоћу којих настоје да нам дочарају такав доживљај стварности и историје, то осећање да се права истина о прошлости никада не може у потпуности досегнути. „Отворена” форма Павићевог романа-речника о Хазарима, или Петковићево преплитање документарног и фантастичног у „Судбини и коментарима” само су неке од њих.

Колико је за канонизацију једног писца битно бављење историјским темама?

То је сложено питање, које далеко превазилази оквире моје књиге. Под каноном данас подразумевамо скуп дела или писаца који су у једној националној књижевности, или у књижевности уопште, признати као узорни, репрезентативни или класични. Али, треба да разликујемо две врсте канона и, у складу с тим, две врсте мерила и вредности којима оперишемо када говоримо о књижевности. Први би био чисто књижевни канон, заснован искључиво на књижевној вредности дела која у њега сврставамо. Ову врсту мерила примењујемо када одлучујемо о томе да ли ћемо неко дело уопште сматрати књижевношћу или ћемо рећи „то није књижевност”. За канонизацију једног дела или писца у овом смислу важни су само формални критерији, а да ли ће он писати о историјској или о некој другој теми, потпуно је неважно. Али, за огромну већину читалаца вредност једне књиге не заснива се ни само ни превасходно на оваквим мерилима; они у књигама траже и неке друге вредности, моралне, историјске, филозофске, психолошке, егзистенцијалне.

У којој мери је афирмација националних вредности, у литерарном или филмском делу, битна за формирање националне свести? Сетимо се само полемика око филмова „Нож”, „Свети Георгије убива аждаху”…

Некада су људи у то чврсто веровали, и за књижевност су то можда била боља времена. Данас сигурно нико неће рећи, као некада Хајне, да историју једног народа треба да пише рука песника. За многе данас историју народа пише готово искључиво рука политичара и идеолога, банкара и бизнисмена, пропагандиста и медијских стручњака. У таквом друштву, књижевност и уметност уопште животаре на маргинама, па очигледно више не могу бити, као некада, главни чувари националног идентитета.


Коментари2
a18dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branko Ledina
Niko vise ne ispituje i ponovo istrazuje istoriju od istoriografa, jer je njegov posao da to radi, da pronalazi tragove i pokusava da shvati i to ne samo od doba pozitivizma i Rankea, vec jos od Herodota i Tukidida. To sto pojedini misle da su istorija i smesni i osiromaseni udzbenici za istoriju isto, to samo pokazuje da ne znaju mnogo o tome.
Zaratustra
S koliko truda "autor je uspeo da se zaglibi u svoju nejasnocu",a mogao je,samo da je znao, s mnogo manje energije da to sve zaobidje,time bi i njemu i nama sve bilo lakse,cistije...I svi bismo bili na dobitku.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља