уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46

Са младима се не може лажно и туторски

Аутор: Миленко Пешићпетак, 02.04.2010. у 22:00
Отац Гаврило поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске Фото: Дарко Радановић

Манастир Лепавина, који се налази у Хрватској – у близини Копривнице, око 50 километара североисточно од Загреба, познат је међу православним верницима по чудотворној икони Пресвете Богородице из 16. века, али и мисионарском раду архимандрита Гаврила (Вучковића). Овај угледни духовник, поштован и ван СПЦ, годинама већ успешно користи Интернет у ширењу јеванђељске „Благе вести“. Зато није чудо што се међу 1.000 православних вебсајтова, лепавински по броју посетилаца налази на високом 16. месту.

Шира јавност је за игумана Гаврила (1944), некадашњег сабрата манастира Високи Дечани и Хиландар, сазнала када га је Свети архијерејски синод одредио да „апостолским жребом“ између тројице владика са највећим бројем гласова изабере 45. патријарх српског.

Монашки скроман, настојатељ Лепавине не воли много да говори како се осећао када му је указана тако велика част, али открива да га је одлука Синода затекла у бањи Мљечаници где је био на рехабилитацији.

„Нисам то очекивао. Наравно да сам се осећао веома почашћеним и да сам био радостан. Захвалан сам Богу и Пресветој Богородици што су ме удостојили да будем учесник у избору патријарха, као и члановима Синода што су ми указали такво поверење. Пре одласка у Патријаршију на тај свети чин, без размишљања сам одлучио да прво одем у Лепавину, како бих се поклонио Пресветој Богородици Лепавинској и видео се са својим братством”, прича отац Гаврило.

Шта привлачи  тако много поклоника у вашу светињу?

 У току 26 година, колико сам овде, до сада сам безброј пута чуо, од верника али и од оних који то нису, како су у манастиру Лепавини „осетили нешто“. То „нешто“ јесте благодат Божја, она обитава на сваком месту које је посвећено Богу и освећено богослужењем. У нашем манастиру налази се и велика светиња, чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, преко које нам Мајка Божја дарује свој благослов. По манастирском предању, благовољење Пресвете Богородице према овом месту пројавило се још од самог оснивања манастира у 16. веку, када је првом лепавинском калуђеру чудесни знак показао где треба да подигне цркву. Од тада па све до данас овде се живо осећа то небеско покровитељство Царице Небеске.  

Важно је само да у манастиру има неко да служи светињи. Када сам са Свете Горе дошао овде 1984. године, манастир је био доста запуштен. Залагањем високопреосвећеног митрополита загребачко-љубљанског Јована кренула је обнова конака, ја сам редовно служио литургије читао молитве малобројним верницима који би дошли. У почетку сам био сам, али се временом скупило братство, обновио се монашки живот, и народ је све више долазио.

Сабрали сте многа сведочанства верника који су добили помоћ, утеху или исцељење од иконе Пресвете Богородице Лепавинске. Многима је несхватљиво како се та чуда дешавају?

Бог је онај који чини чудеса. Чудо Божје и јесте несхватљиво, не може се објаснити рационално нити је доступно истраживању, некој „објективној анализи”. Не може се оно што је натприродно схватити разумом. Али када се отвори наше духовно око и кад вером превладамо очигледност природног поретка, онда све око себе схватамо као чудо. Сами лекари немају право објашњење како то да неизлечиви болесници могу потпуно да оздраве. По свом искуству знам да је за чудесно исцељење неопходна вера. И сам Господ је будио веру у људима пре него што би исцелио болесника. Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује, рекао је оцу бесомучног младића. Код нас у Лепавини су се догађала исцељења испред чудотворне иконе и без присуства свештеника, само по вери и личној молитви болесника.

 Какав је, по вама, „духовни профил“ данашњих верника?

Данашњи верници, ако се успореде са верницима из времена социјализма, више знају о цркви, о вери, о хришћанском учењу, али су подложнији световним утицајима. То је увек било тако – кад је Црква под отвореним притиском, вера постаје чистија и чвршћа, а кад почне гоњење, постаје исповедничка. Свети Јован Златоусти то сликовито објашњава: босиљак јако замиришe тек кад се добро протрља. Данас су верници слободни у практиковању своје вере, али је друштвена атмосфера у којој живе „нечистија”. Свако својим очима може да види како су се у друштву умножили греси, како је све више насиља, алкохолизма, наркоманије, брачних растава, скандала, како се прихвата површно схватање живота, хедонизам, потрошачки менталитет… Хришћани не живе у неком вакууму и нису изоловани од свега тога. Оно што „духовни профил” данашњег верника мора да садржи јесте унутрашњи отпор свим лажним вредностима и, што је најважније од свега, борба са сопственом склоношћу ка гресима. 

Објавили сте недавно и књигу „Духовни разговори“. Шта можете да поручите православном хришћанима, како да спасавају душе у 21. веку пуном разних изазова?

 Порука спасења је најједноставнија могућа и вреди за свако време од доласка Спаситеља: Покајте се, јер се приближи Царство небеско”. Али покајање није чин за једнократну употребу, него подвиг за цео живот, свакодневно пробијање властитом уском стазом ка Царству небеском. Будући да ми живимо у информатичком добу и да је пред данашњим хришћанима један изазов непознат ранијим хришћанским поколењима, а то је преоптерећење људског ума најразноврснијим информацијама, углавном неважним, увек поново треба понављати шта је најважније у животу, уствари шта је једино потребно у том мору вести и података. За хришћане је живот на земљи само припрема за будући вечни живот, и зато за њих покајањем и борбом против страсти све почиње и све се завршава.

Православни хришћани се морају трудити да добро упознају православље по учењу светих отаца, да би јасно знали шта је то што их чини православнима. Тако ће моћи да сачувају свој православни идентитет. 

Са верницима контактирате и преко „Скајпа”. Које су предности таквог вида мисионарења за православну цркву?

Једноставно, кад су ми објаснили шта је „Скајп”, одлучио сам да покушам. Одзив је био велик, с временом се скупило више од хиљаду регистрованих. За духовника су предности комуникације путем „Скајпа” очигледне. У сваком тренутку може да се поведе разговор са неким коме је то потребно. Порука стиже тренутно до било којег места на свету. Мени су се тако јављали из Аустралије, Индије, Сибира, Америке...

Многи су изненађени да имате и свој профил на „Фејсбуку“ и на њему више од 4.000 пријатеља. Да ли је то некаква „виртуелна парохија“?

То је пре нека врста „виртуелне заједнице”. Мисионарско деловање у тој „заједници” има за циљ, поред осталих духовних поука, и поучавање о неопходности стварног црквеног, литургичког живота у парохији.

Не знам зашто су многи изненађени, мени је било сасвим лако да ставим свој профил на „Фејсбук”. То је најраширенија друштвена мрежа на Интернету, само у Србији има скоро милион и по корисника, а у свету их је око 200 милиона. За младе је „Фејсбук” постао редовно место дружења, то је као неки паралелни свет друштвеног живота. Мислио сам да би било добро да као духовно лице уђем у тај свет. Иако „Фејсбук” млади користе углавном ради забаве, желео сам да будем тамо где се може одговорити на неке њихове духовне потребе.

Кад погледате фотографије на њиховим профилима, видите како се млади људи облаче, како се забављају, у кафићима, на улици, како једни с другима размењују музику, филмове… Али иза те спољашње слике ја с радошћу откривам богочежњиве душе које желе да чују духовну реч и које је примају, које нису равнодушне према истини. А о истини се не може причати лажно, с висине, туторски. Млади човек не жели да му се било шта намеће, али је истовремено отворен, за разлику од старијих, да без предрасуда о нечему слуша и да о томе размисли. Треба само наћи језик.

Откуда идеја да покренете интернет „Радио Благовести“ и где се све слуша ваш програм преко компјутера?

На Благовести 2006. године је био почетак емитовања, с благословом Митрополита Јована, „да се на савремен начин врши јеванђељска благовест“. У почетку су у програм ишли снимци разних предавања и духовне песме, а кад сам на Интернету наишао на грчки сајт Православна мисија, који је међу свега десетак линкова на православне радије уврстио и лепавински, то ме је подстакнуло да више ревнујем. Већ је годину дана како се радио свакодневно емитује, од 22 до 23 часа, а емисија укључује акатист Пресветој Богородици, духовну музику и читање душекорисних текстова, често на крају и уз неку моју поуку или коментар. После свега, слушаоци добију благослов пред одлазак на спавање. 

Свако вече има око 130–140 укључених компјутера. Рачунам да је то од 300 до 400 слушалаца. Укључују се скоро са свих континената, највише, наравно, из земаља нашег региона.


Коментари3
e0b88
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragica savanovic
Svakodnevno citam objave oca Gavrila i meni licno puno znace kao sto trebam vazduh za zivot tako i reci.pouke.hrane dusu i daju snagu za dalji zivot!
Milijana vukovic
veoma korisno malo se zna o crkvi ponasanju verovanju zahvaljujuci Ocu Gavrilu mogu da pratim mnogo toga sto o manastiru i crkvi nisam znala.Hvala Oce Gavrilo ee
Bogoljub Vidic
Nastavite oce,jer duhovna rec nikome svesnom ne skodi,a mnogima u ovo zlo vreme pomaze.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља