среда, 14.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 02.04.2010. у 22:00

Призрен – кругови уништења и обнова

Улица у Поткаљаји, испод призренске тврђаве

Призрен – „Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје”, записује на арапском преко фресака у Богородици Љевишкој неки непознати посетилац. Овај човек се потрудио да слова буду правилно урезана са јасним облицима, да буду изнад просечне људске висине како би била лакше читљива и ближа плавој боји, налик небу. Ништа он није радио на брзину: одабрао је стихове персијског песника Хафиза и, вероватно, скупо платио неког мајстора филигранџију или призренског дуборесца да оствари његов наум. Једном речју, желео је да његов графит изгледа лепо, и није му, као муслиману, сметало што је реч о сликама друге вере и што мора да трпи гунђања калуђера који гледају како овај средњовековни хулиган, неваспитан и осион пише по ликовима њихових светаца. Је ли то радио због неке љубави побегле међу ове слике, због – како се верује – уметности или свог порекла: Бог зна!

Онда је дошао хаос, црква је претворена у џамију, неке фреске су потпуно обијене, а нови мајстор је по онима што су остале, оштром алатком, направио хиљаде рупа како би малтер могао да се прими.

Да не би изазивали турски бес и силу, а да би, опет, сачували сећање на своју Богородицу Љевишку Срби Призренци су променили име свог храма и назвали га Света Петка. Тако се под другим именом могло сачувати сећање, на светињу и на оно што се испод малтера крије.

Кад је, неколико векова касније, џамија поново постала црква, испод наслага је откривена галерија најлепших уметничких радова раног 14. века, појавила се светлост на њима и живе боје с белим рупама.

„Кад сам била у Љевишкој, стално ми се чинило да унутра пада снег, због тих белих трагова по фрескама”, каже Бранка, бивши становник овог метохијског града. Но, мало је која црква, њена лепота и значај пресудна у менталитету људи, градској атмосфери – такав је случај и с Призреном. Његовим опасним момцима из Поткаљаје, били су важнији односи с другим групама, међусобне чарке, чаршијске приче, локални престиж и девојке. Пред храмом су застајали они побожнији, крстили се, промрљали какву молитву и нестајали у оријенталном лавиринту уских уличица, бирајући најкраћи пут до општине, кафанских тераса на обали Бистрице или владичанског седишта.

Ратни хаос је преломне 1999. године испред Љевишке, ради заштите храма, донео војнике немачког Кфора, да би нова стихија погрома насталог мало касније, 17. марта 2004., ове „зечеве са Косова” – како немачку војну силу описује лист „Шпигл” – неповратно одувала. Из својих безбедних рупа „зечеви” су, опремљени најмодернијим средствима за ратовање, посматрали како у пламену нестаје један град, његово старачко, српско становништво и Богородица Љевишка. Организована група Албанаца у храм је унела већи број аутомобилских гума, буре нафте и све што је могло да гори ватра је прогутала. Природне боје су страдале, мајсторско дело Астрапе и Николе прекрио је црни слој, овог пута, чађи.  

„Шта се ово догодило”, питао сам два дана касније, дрскошћу очајника, локалне Албанце. „Млади људи, немају шта да раде, морају да краду и пљачкају!”, говорио је у камеру старији господин.

(/slika2)Звоник древног храма краља Милутина само што се није срушио; оловни кров однесен и уништен; сви помоћни објекти су руинирани; Српска православна црква, Завод за заштиту споменика Републике Србије и Савет Европе и међународна заједница, хитним радовима заустављају даље пропадање и спремају се за рад на обнови фресака; Унеско Љевишку ставља на Листу светске културне баштине. У овом васкршњем посту, после шест година, администратор Рашко-призренске епархије владика Атанасије и викарни епископ Теодосије обавили су мало освећење храма, служи се прва литургија. „Прослављамо празник у израњаваном храму, није му први пут, дај Боже да буде последњи. Спољна лепота овога храма, а још више унутрашња, везује небо за земљу”, говори владика Атанасије.

У припрати служе вино из Херцеговине, миришу горанске пите, деца из Штрпца се мотају око владике који их задиркује, призренски Срби уздржани, одвикнути од радости, знају да ће, за који сат, остати сами.

Њима се са Аљаске, из белог света, вратио монах Михаило, живи у центру града, у храму Светог Ђорђа. Срби призренски у њему су добили оно што желе и што им недостаје: пријатеља, свештеника, место за предуге и безброј пута поновљене животне приче, сина, унука, кувара, лекарског помоћника, повратак пољуљане наде.

„Кад би се владика вратио, много тога би се мењало. Има где да се врати, и Срби имају где да се врате. Некако ми се чини да многи наши хоће да забораве Призрен”,  каже Спаса Андрејевић из Новака. Зна сваку потребу својих 17 суграђана и стиже да им помогне.

Пробна чишћења фресака Богородице Љевишке показују да је рестаурација могућа, за наредни период најављени су већи радови. Чувену композицију Богородице са Христом, коју због котарице у руци зову хранитељком Призрена и свих гладних, неки – ко зна који мајстор по реду – почео је да враћа из мрака и гарежи.

Епископ липљански Теодосије обнову доживљава као обавезу.

„Наши свети краљеви су храмове подигли, а нама су дали у завештање да их чувамо. Не можемо их сачувати ако не будемо присутни; ако нас не буде, ово неће бити живи храмови, већ споменици и музеји. Зато све мора да се чини да ово постану живи храмови, места молитве где ћемо служити литургију и спасавати наше душе.”

Понавља се наизглед вечити круг разарања и обнове: циклуси светла на које излази ова репрезентативна уметност и периоди мрака који их хаотично покривају говоре о општем поразу балканских сукоба. У њима има премало места за нормалне људе и за њихов однос према лепоти или обичном животу. Зато се овде и поставља питање, хоће ли и када једна породица, на крају дана, испод смокве у дворишту Љевишке причекати да се смири летња оморина, па онда кренути на обалу реке у помешане мирисе Оријента и Медитерана.

Живојин Ракочевић

Коментари0
13151
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља