субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:30

Односи Српске православне и Римокатоличке цркве

недеља, 04.04.2010. у 22:00
Леополд Рохмес, генерални викар Београдске надбискупије, и Александар Ђаковац, парох храма Рођења Пресвете Богородице (Фото Р. Крстинић)

Православна и Католичка црква ове године истог дана прослављају један од најчудеснијих догађаја хришћанства – васкрсење Христово. Много тога спаја и раздваја Источну и Западну хришћанску цркву, а о томе какав је дијалог међу њима и како оне сарађују на овим просторима разговарали смо с јерејем мр Александром Ђаковцем, парохом храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, и фра Леополдом Рохмесом, генералним викаром Београдске надбискупије.

Политика: Какви су данас односи између Српске православне и Римокатоличке цркве?

Ђаковац: Дијалог постоји релативно дуго, али су тек у последњим деценијама ти контакти интензивирани и дијалог се води на више нивоа. Један је највиши, где врхови црквених власти разговарају, али постоје и многе конкретне акције на нижем, локалном нивоу. Поред одређених разлика у учењима наших цркава које нико не негира, а покушавамо кроз дијалог да их заједнички анализирамо, на овим просторима постоје многе психолошке, културолошке, историјске и друге баријере које бисмо делом могли да назовемо и предрасудама, а које нас деле. На превазилажењу тога мора се радити на локалном нивоу, ту није довољан само овај највиши ниво рада и дијалога.

Рохмес: Кроз историју је било контаката између наших двеју цркава, али смем да кажем да су ти контакти били чешћи код обичног света. Други ватикански концил је те односе кодификовао, али и проширио. У декретима Концила препоручивао се дијалог с хришћанским црквама, са заједницама које нису хришћанске, дијалог у међусобној култури, било хришћанској било нехришћанској. Дакле, дијалог је код нас чак и од врха Цркве готово наређен, зато што је наређена Христова заповед да се морамо молити за јединство. Тај дијалог имао је својих успона и падова, али није престајао.

Политика: Шта је данас највећа препрека да тај дијалог добије на замаху?

Ђаковац: Постоје два нивоа, један је ниво теолошког разговора и ту је остварен значајан напредак, мада још има питања која су отворена. С друге стране, постоји и историјски, културолошки, политички аспект. На овим просторима, нажалост, поготово у последњих неколико деценија, вођени су несрећни сукоби и то је код многих произвело одређени психолошки ефекат па су поистоветили владајућу веру народа с којим су били у сукобу са самом том вером. Тако углавном, већина народа, када се каже Римокатоличка црква помисли на Хрвате, а у Хрватској када чују православље помисле на Србе. То се онда поистовећује са сукобима који су били и онда долазимо у ситуацију у којој се и теолошки дијалог може спутати. Ми, као хришћани, позвани смо да – не негирајући жртве, страдања, сукобе – молимо се Господу да се превазиђу разлике које међу хришћанима постоје, да се оствари заповест Христова да сви буду једно у истини, да ми хришћани будемо ти који ћемо бити замајац помирења међу народима, да не бисмо каскали за секуларним светом који се међусобно на темељима који нису нарочито хришћански измирио. Немци и Французи, Енглези и Французи, народи који су такође ратовали вековима и можда чак и дуже него народи на овим просторима, они су ипак успели да нађу неки модалитет заједничког суживота.

Рохмес: Слажем се да је током историје било много негативних ствари. Али ми свештеници, и једни и други, требало би да учимо свој народ да то заборављамо. Међутим, треба осудити свако зло. Зна се ко је био Павелић, хитлеровска марионета, али није поштено и није исправно кад се то приписује Католичкој цркви. Надбискуп Степинац је Павелићу, када је дошао да полаже заклетву, одржао такав говор да се овај наљутио и усташе су хтеле да га смакну. Али о томе се не говори. Нико неће бранити Павелића и такве ствари, али једном треба престати с тим и трезвено, документовано, ставити све на своје место. Кад читам такве ствари мени изгледа као да је некоме стало, нећу рећи некоме у Српској православној цркви, да се народ и даље трује, да се та мржња и даље одржава. Узалуд све што смо ми овде постигли. Док ми свештеници не будемо одгајали свој народ, џаба нама то што се састајемо.

Ђаковац: Очигледно да имамо, историјски гледано, различито виђење улоге надбискупа Степинца. Вероватно да то треба још историјски да се испита, да се види каква је та улога била. Наглашено је да је он осудио деловање Павелића, опет неки други историчари, не без значаја, истакли су, на пример, да та осуда можда није била баш тако снажна или тако доследна. Треба и научници, историчари, да се тиме баве, да решавају, истражују и да се дође до неког одговора који неће бити компромисан, већ истинит и као такав прихватљив за све. Једно од отворених теолошких питања, рецимо, јесте питање службе Петрове у Римокатоличкој цркви, односно схватања првенства римског епископа папе, које се различито доживљава на Западу и на Истоку.

Рохмес: Што се тиче папиног примата, и Јован Павле Други и Бенедикт Шеснаести позвали су цркве да им помогну како да тај примат испуњавају.

Ђаковац: Један теолог ту предлаже модел који је прихваћен у Православној цркви. Ми имамо првог и на локалном нивоу и на васељенском, патријарх је први међу нашим епископима, први међу једнакима. Чињеница првенства није нешто што је Православној цркви страно. Међутим, постојао је принцип који је на Истоку можда више наглашаван – да мноштво не чини ништа без првога, али да ни први не може да чини ништа без мноштва.

Рохмес: И код нас се у декретима каже: „Ја, Павле Шести и збор бискупа одређујемо овако...” Много се у последње време чује: не може тако да је ваш папа безгрешан, ваш папа први. Та незаблудивост папе тумачи се понекад врло примитивно. Инфалибилитетом се папа послужио свега два-три пута после раскола. Кад је проглашена незаблудивост, имали смо догму о безгрешном зачећу и Маријином узнесењу на небо. Када се проглашавају такве догме, папа тражи мишљење целе Цркве, а када се оно добије и види се да је јединствено, онда папа својом црквеном влашћу проглашава то за истину за целу Цркву.

Ђаковац: Та схватања папске непогрешивости су колоквијална, потичу од људи који не познају довољно Цркву. Међутим, овде постоји друго питање које се односи на саму теологију, духовно схватање незаблудивости. То питање је – што се тиче православних – отворено, о томе тек треба разговарати. Код нас се управо и тај моменат другачије доживљава. У Православној цркви не постоји таква традиција, дакле, да онај ко је први, макар и уз широке консултације целе Цркве, проглашава одређена учења. То, уз сагласност и првог, чини читав Сабор епископа.

Рохмес: И овде то чине сви бискупи. Без мишљења свих бискупа то не може ићи.

Политика: Осим теолошког дијалога који се води, постоји ли ту нешто од практичне корист за народ?

Ђаковац: Потребно је и пожељно да сарађујемо по разним питањима која су неоспорна, а то се и чини. То су нека етичка, биоетичка питања, питање абортуса, планирања породице. Ту влада велика сагласност, а о многим питањима, као што су питање људских права, место религије у савременом свету, углавном имамо заједничка и истоветна становишта и нормално је да ћемо заједнички да наступамо. Цркве и верске заједнице у Србији, на пример, заједнички су наступиле пред државом тражећи да се врати веронаука у државне школе. Постоји и други моменат који се тиче унутрашњег бића цркве. Ми смо као хришћани позвани да поделе међу хришћанима превазиђемо јер дељење није нешто што је својствено учењу Христовом. Свака подела, у ствари, јесте једна мала смрт. Зато нас Господ позива да сви будемо једно. Дакле, постоји тај један унутрашњи мотив цркве да буде у дијалогу, да се у истини, а не у неком овосветском компромису пронађе пут ка успостављању јединства које је нарушено.

Рохмес: Узмимо да на нивоу целе цркве, макар код нас, говоримо, на пример, о крштењу. Ми признајемо Православној цркви крштење зато што је црква апостолског наслеђа. Идемо чак дотле да девојци или младићу који се заљуби и хоће да се венча у Православној цркви, ако се обрати свом бискупу, дајемо опрост од канонске форме, зато што признајемо венчање и све тајне у Православној цркви. Међутим, када дође неко од католика, није свуда у Православној цркви тако, а неки свештеници траже поновно крштење.

Политика: Постојала је идеја да се састане епископат Српске цркве и чланови Бискупске конференције „Светих Ћирила и Методија”, али до тога није дошло. Сматрате ли да би повремени сусрети на том нивоу могли нешто да побољшају?

Рохмес: Бискупска конференција је патријарху Павлу предложила да се оснује међусобна комисија наше бискупске конференције и Светог синода. Она је основана, али дуго се није састајала. На крају су се, ипак, бискупи наше конференције и Свети синод састали 2004. године, била је литургија у Саборној цркви, били су ту и патријарх Павле и митрополит Амфилохије. Имали смо тада и седницу одмах после литургије. По подне су у цркву светог Антуна на богослужење дошли православни великодостојници, митрополит Амфилохије, владика Лаврентије, епископ тимочки Јустин, владика Порфирије... То је било тада и никад више. Када смо Његову светост молили да се састанемо, он је говорио: „Нисмо на то заборавили, али кад се реше неки проблеми, састаћемо се”. Ми смо одговорили да се и састајемо због проблема, замисао тих комисија и јесте да се заједнички решавају проблеми. Прошлог лета имали смо разговоре о заједничким припремама да 2013. године прославимо 17 векова од доношења Миланског едикта. У нашој цркви у Нишу срели су се тим поводом тадашњи владика нишки Иринеј, сада патријарх, и бискупи из Србије. Чекамо да се ти разговори наставе јер ова прилика за прославу Константинове године јесте прилика за постизање верских слобода.

Ђаковац: Свакако да је прослава јубилеја Миланског едикта веома значајан датум за све хришћане и да то треба да буде прилика за дијалог и међусобно упознавање, као и за јавно демонстрирање узајамно добрих односа. Која ће форма бити изабрана, то је питање које је изван граница онога што је суштински важно. Тај датум треба искористити на исти начин на који је искоришћен онда када је Милански едикт донет, а то је за проповед јеванђеља Христовог, за преношење те благе вести у читавом свету и давање одговора на оно питање на које само то јеванђеље може да да одговор, а то је питање смисла човековог живота, питања смрти...

Политика: Мислите ли да је 2013. година прилика за папину посету?

Рохмес: Нама је важно да папа дође. Биће то успех за све нас, да се види да Православна црква није против папиног стремљења, а да се на неки начин удовољи и нама. Ако би наш заједнички позив био искрен, сигурно је да би се он одазвао. Како бисмо ми искористили ту прилику, наравно да би то одредио ватикански протокол. Али чак и да Константинова прослава донесе само сарадњу бољу од садашње, и то би била велика ствар. Било би јасно да можемо заједно да учествујемо и у другим стварима.

Политика: Шта треба учинити да у делу јавности та посета не буде погрешно протумачена?

Ђаковац: Папина посета је вишезначна због саме личности која долази. Он је, с једне стране, особа која треба и може да посети своје вернике и људе који припадају Римокатоличкој цркви, а – с друге стране – та посета је увек везана и за развој и унапређење дијалога с црквом која је већинска на том простору. Тако папина посета никада није само пасторална. А договор око посете постиже се кроз међусобни дијалог. Организација и сама посета јесу у извесном делу наше јавности, али и у другим православним земљама, изазивале извесне недоумице међу народима. Ипак, мора се имати на уму да историја нашег односа није била одвише сјајна, да ту има много историјске заоставштине. Зато код одређеног дела људи постоји страх, па они Римокатоличку цркву виде као велику, моћну организацију која ће да нас прогута. Тај страх није реалан, папа је и раније посећивао православне земље, па то није донело ништа лоше. Страх је последица и скоријих сукоба. Разговор ће донети и то да се такви сукоби више не дешавају. Ако нема сусрета, подвајање постаје још веће, психолошке баријере бивају све тврђе, јер највише се мрзе људи који се не познају.

Рохмес: Папина посета треба да буде добро припремљена јер он не долази само као поглавар цркве, већ и као суверен Ватикана. Никада неће доћи без изричитог пристанка већинске цркве. Посета овој држави никако не може да нашкоди, већ само да допринесе. После његове посете нећемо стати уз заједнички олтар, али можемо да покажемо више хришћанства.

М. Пешић
Ј. Беоковић
В. Дугалић


Коментари55
88e0b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Niko Neko
@psihodelija: svako sudi po svojoj svesti!
Манојло
Не смемо заборавити да је Римска црква отпала од православља када је почела да уводи новачења у основне догме хришћанске вере! На тај начин Католици су себе оделили од тела Цркве, док је Православна црква остала верна вековном отачком предању. Ствар је једноставна. Да би дошло до евентуалног уједињења, Римска црква мора да кроз покајање прихвати православно учење, које је она некада исповедала, тј. до 11. века и да се одрекне претензије да римски папа управља читавом Црквом, јер то право му никада није ни дато! Сва друга решења била би на штету вере и Цркве, а зарад људских (небитних) интереса!
antiekumenista ns
polako ali sigurno nas pripremaju da priznamo rimskog papu kao prvog medju jednakima
Schwabenland
@ I.Josipovic, mozda ste u pravu da se kod nas ne gleda na takozvane nacionalne manjine, u Vasoj je drzavi taj problme resen, one fakticki vise i ne postoje. A sto se tice gledanja suzivota u drzavam koje sam obisao, ne brinite, gledao sam i dozivljavao taj suzivot uz pratnju tamosnjih stanovnika,kao i u ostalim zenmljama i kontinetima koje sam posetio.
I. Josipovic
Ne vidim da sam u mojim komentarima ikoga vrijedjao, niti imam takvu namjeru,samo sam usput spomenuo cinjenice.Isto tako nije mi namjera negirati srpske zrtve ali nemojte ni vi ostale, jer zrtava je bilo na sve strane.Ako nekome smeta istina to je njegova stvar.Vidim da se brojem zrtava igraju kako je kome volja,to trbamo prepustiti kompetentnim povjesnicarima.Siguran sam da sa ovakvim razmisljanjima nemozemo u Evropu,ali vidim da ima par normalnih komentara od studenata i mladih intelektualaca koje ovim putem pozdravljam.Gospodinu koji je obisao Bliski istok toplo preporucujem da tamo malo bolje pogleda suzivot.Vidim nazalos da ljudi sa nasih prostora ne znaju zivjeti demokratski,i ne znaju cijeniti etnicke manjine koje su bogatstvo svake normalne drzave.Bratstvo i jedinstvo kao parolu s kojom smo odrasli ne treba ozivljavati ali postovanje i tolerancija trba zazivjeti. Pozdrav!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља