недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:43

Певам и тугујем већ четрдесет година!

Аутор: Славко Трошељпетак, 09.04.2010. у 10:00
Желим да верујем да ћу, ипак, загрлити ћерку која ми је нестала после порођаја: Радмила Смиљанић (Фото Драган Тимотијевић Белмондо)

Једна од некад највећих оперских звезда Београдске опере говори о рођењу и нестанку своје бебе, спортској активности у позоришту, певању са Дел Монаком, Карерасом, Домингом, одласку код видовњака, сину Николи и Весни Змијанац...

Несрећа која је, пре четрдесет година, задесила Радмилу Смиљанић, примадону Београдске опере, и њеног супруга Бранислава Мијаиловића, оставила је неизбрисив траг у њиховим душама. Њима је 26. децембра 1970. године, у београдској болници „Народни фронт”, речено да су добили здраву лепу и гласну девојчицу, а дан касније те бебе више није било!

Радмила је тада имала тридесет година. Немушто саопштење лекара је прихватила као страшну судбину. Али није се предавала ни као жена, ни као уметница. После четири године од нестанка њене бебе родила је сина, сад оперског певача, Николу Мијаиловића (37), једног од најбољих европских баритона. А пре и после доласка Николе на свет Радмила је певала на сценама Европе и света...

Рођена 25. јула 1940. године у Бањалуци. Основно музичко образовање стекла је у родном граду, а у Сарајеву је, на Факултету музичке уметности, дипломирала и магистрирала.

Шта сад радите?

После одласка у пензију потпуно сам се предала педагогији. Радим као професор певања на четири факултета музичке уметности. На два у Београду, на државном, на коме сам пензионисана, и на приватној Академији лепих уметности, као и на два у Републици Српској, у мојој родној Бањалуци и у Бијељини.

Како све то издржавате?

На прагу сам седамдесете, али са тим годинама нисам у директној вези. Једноставно, не осећам ове године као терет. И сад могу да учиним све што сам чинила и као млада жена. Апсолутно све. И ментално и физички. А то је нормално. Рођена сам у знаку лава. Упркос свему увек сам расположена и ведра са максимално здравим мислима. За такве особе код мене, у Босни, се каже „будали вазда Бајрам”. Ипак, ја се плански тако понашам. То је мој одбрамбени механизам.

Да ли сте се давали и спорту?

Била сам покретач рекреативних активности у Народном позоришту. У том тренингу били смо шеснаест година. Наш вођа је била балерина Темира Покорни. Последице тих вежби имам и данас. Дивно се осећам. Физичке вежбе „нудим” свима, па и мојим студентима, будућим певачима. Јер, без снажног тела нема ни јаког, чистог гласа... А оно што је посебно значајно, за све људе света, то је став по ком је боље да спортским вежбама, мало, „мучимо” своје тело да оно не би, много, мучило нас.

Кад сте ушли на сцену?

У Бањалуци сам, у шеснаестој години, била најбољи ученик средње музичке школе. И добила сам част да на сцени окрећем ноте професору Душану Трбојевићу, сјајном пијанисти, који је пратио глас уметника Мирослава Чангаловића. Певао је „Смрт Бориса Годунова”. Учинио је то тако убедљиво да сам се расплакала, а Чангаловић ми је, после представе, кад је чуо како певам, рекао: „Девојко, ти овде немаш шта да тражиш. Бићеш велика звезда”... Било је то признање и за моје родитеље, маму Татјану и тату Бранка, професоре музике.

Ко вас је обликовао?

На факултету у Сарајеву сам била у класи професорке Бруне Шпилер, а у Сарајеву сам и почела каријеру. Ту сам, захваљујући Бори Драшковићу, драмском и филмском режисеру, научила и да глумим. Није ми дао да улогу градим само на гласу, већ је од мене тражио да и моје тело проради на сцени. Зато у представи никад нисам била „шифоњер који пева”.

А ко вас је довео у Београд?

Био је то велики Оскар Данон, који је у Сарајеву припремао једну премијеру. И њега сам одушевила. На крају наше сарадње ми је рекао: „Мала, добра си... Имаћу те на уму”. И није прошло ни три месеца кад ме позвао да са београдским солистима пођем на гостовање у Барселону! После тога сам се преселила у Београд.

Ко су вам били партнери?

Нема светске сцене на којој нисам била специјални гост, а ни највећих певача који ми нису били најближи партнери. Били су то: Марио дел Монако, Пласидо Доминго, Хосе Карерас, Ђузепе ди Стефано... Нисам само, стицајем околности, „укрстила” глас са Лучаном Паваротијем, упркос томе што смо били велики пријатељи. Ипак, и то се догодило, али посредно. Са Паваротијем је певао мој син Никола Мијаиловић.

Како је до тога дошло?

Никола је пре четрнаест година учествовао на „Паваротијевом такмичењу”. Конкуренција је била жестока. У овој борби учествовало је око две хиљаде младих певача из целог света. Павароти је изабрао двадесеторицу којима је обезбедио шестонедељни боравак у Филаделфији, у школи коју је лично водио. Никола је ту, као најбољи учесник, певао са Паваротијем у „Боемима”.

Да ли и сад запевате на сцени?

Како да не. Још то, на најбољи начин, понекад, учиним у посебним условима. Јер, потпуно се предајем студентима на сва четири факултета. Ова активност ми помаже да још трајем као уметник. И то не само као педагог, већ и као демонстратор. Била сам годину дана и професор сину, а он је, потом, отишао на бечки Конзерваторијум, па у Америку. Али, то је дуга прича...

Кад вам је било најтеже?

Не само било већ и остало. Имам рану на срцу због страшног догађаја који се збио 26. децембра 1970. године. Тога дана сам у београдској болници „Народни фронт” родила здраву, лепу и гласну девојчицу којој сам желела да подарим име Наташа. Била је дугачка 52 центиметра и тешка 3.200 грама. Порођај је водио доктор Драгољуб Младеновић. Речено ми је да је оцењена највишом оценом. Порођај није био тежак. Наташа је из све снаге оглашавала свој долазак на свет. Кад су ми је донели, после купања и преповијања, бројала сам јој прстиће...

И, шта се збило?

Дан касније све мајке су добиле своје бебе на подој, све сем мене. Тражила сам објашњење, али га нисам добила. Тек ми је око подне пришла докторка и казала да је мојој беби лоше! Тражила сам да је видим, да је узмем у наручје, да јој пренесем своју енергију... Али, нису ми то дали. И докторка је отишла без објашњења... Сама сам пошла да тражим моју Наташу, али у ходнику сам се онесвестила. Од тада сам била под седативима које су ми стално повећавали. И онда су ми казали да моје бебе више нема!.. А нико ми није дао одговор на безброј питања... Нису ми дали ни то мало тело да га сахраним...

Како сте све то прихватили?

Тешко да теже не може да буде. А да то, можда, и није онако како су ми казали почела сам да сумњам крајем деведесетих кад сам из јавних гласила обавештена да су у тој, а и у неким другим болницама, буквално продавали новорођену децу. Око три стотине породица у Србији сумња да су им деца отета одмах по рођењу! Помислила сам да је неко и моје дете продао. Јер, видела сам је. Била је тако жива и гласна. И кад се по новинама ширила та прича о украденој и пронађеној деци опет сам тражила објашњење. Али, нисам га добила ни од кога, па ни од доктора Драгољуба Младеновића који је после мог порођаја мом мужу телефоном казао да му се родила „здрава, лепа и гласна девојчица”!

Шта сад чините?

Радим што више могу и сањам моју Наташу. Живим у нади да ћемо се, једног дана, ипак, срести, да ћу је загрлити... У том ишчекивању син ме, недавно, одвео у село поред Смедерева, до видовите жене. У речи видовњака никад нисам веровала, па сам тако, без велике пажње, слушала ту жену која ми је нешто причала. Али, тргла сам се кад ме питала: „Да ли понекад, кад гледате телевизију, а у том смеру су Вам и улазна врата у стан, као кроз маглу видите како се улазна врата полако отварају и да се у раму појављује лик младе жене?

И шта сте казали?

Остала сам неколико минута без одговора. Ова жена не зна ни где станујем, а у мом стану је баш такав распоред предмета у дневној соби. У правцу телевизора су улазна врата. И догађа ми се да „видим” како се, понекад, та врата „отварају” и како се у раму врата „појављује” лик младе жене... Признала сам то овој жени, видовњаку, а она ми је још казала да ми се то догађа кад моја Наташа дође у Београд. Јер, њу је, наводно, купио брачни пар лекара, без деце, који су, потом, отишли на рад у Немачку. Нису више живи, а у околини Београда су имали лепу кућу у коју, по речима те жене видовњака, моја Наташа повремено долази... Сад планирам да кренем на тај пут око Београда... Желим да верујем да ћу, ипак, загрлити Наташу!

А чему се надате кад је реч о Николи?

Волела бих да се ожени. Време му је. Професор је на Факултету музичке уметности у Београду, а у Немачку и друге државе одлази само кад има представе. Дружи се са Весном Змијанац (53), коју сам недавно упознала, па смо, уз причу о музици и њеној кћерки Николији (21), мало и запевале у дуету. Никола је веома дружељубив. Ипак, очекујем да ме ускоро обрадује вешћу да је, најзад, пронашао изабраницу свог срца и да ћу ускоро постати бака.


Коментари0
a3027
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља