среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:40

Руски турбо-реализам – од иконе до ријалити шоу програма

Аутор: Весна Перићпетак, 23.04.2010. у 22:00
"Школа за сопнзоруше" потресан документ насиља над женом

У посебној програмској целини Фокус Русија овогодишњи Међународни фестивал документарног филма, BELDOCS, као озбиљна конкуренција мартовском Кратком метру, омогућио нам је да Русију посматрамо из доњег или горњег ракурса, дијахронијски или синхронијски, сатирично, комично, или пак трагично у контексту који је последица царске, потом совјетске и, коначно, Русије на прагу либералног капитализма. Осврт савремене руске уметности на период деведесетих, доба перестројке и распада Совјетског Савеза, цветања криминала и социјалне беде, умногоме се социолошки и идеолошки подудара са нашим, српским и југословенским драматичним искуством.

Иако неки од филмова представљају историографску вредност као универзални документи – документарац „Блокада“аутора Сергеја Лознице, аудио и видео монтажна етида сачињена од одломака архивских снимака деветстотина дана дуге опсаде Лењинграда у доба Другог светског рата, или пак „Стаљин је мислио на тебе“ Кевина Мекнира, исповест чувеног илустратора и политичког карикатуристе Бориса Јефтимова, звезде у доба Стаљинове страховладе – већина документараца овог програма (било руских било страних редитеља) фокусирани су на сада и овде. Можда је најбоља одредница овог тематског склопа она која се односи на поетику неколицине савремених руских књижевника, међу којима доминира Виктор Пељевин, а то је турбо-реализам, настао као зачудна постмодерна антиутопијска реакција на соцреализам.

Пет минута славе

Холандска ауторка Аљона ван дер Хорст у биографском документарцу „Борис Рижи“путем исповедних реминисценција сестре, мајке, супруге, пријатеља и сина, доноси портрет младог песника из града Свердловска (данас Јекатеринбурга) чији је живот окончан самоубиством. Реконструкција живота и поетике Бориса Рижија неминовно открива неуралгични контекст деведесетих, живот у једној врсти гета, на социјалној маргини, и контакт са ситним криминалцима. Сав тај свет, сву ту урушену младост, поета је кодирао стиховима – његова поезија је брутално искрена, његово осећање света наслања се на романтичарски Wеltschmertz уроњен у натуралистичке одреднице гроба, смрти, крви и деструкције, уз лирске меланхоличне пасаже и контемплације о трајању, пропадљивости, вечности, космичкој и универзалној перспективи. У његовом светоназору очитују се и идеје социјалне правде и ламент над општим суицидним и ирационалним усудом руског национа. Са друге стране, посттранзициона Русија окована је и комуналним квартирама, великим заједничким становима у којима у свакој соби станује по једна породица која дели купатило и кухињу. У једном таквом стану у Петрограду одиграва се и драма усаглашавања интереса у даљем ланцу купопродаје на тржишту некретнина – у филму „Перестројка – реконструкција стана“ Кристијане Бихнер наратори и водичи су две агенткиње за продају станова, савремене шаманке које ритуалима преласка преводе станаре из једног животног статуса у други, при чему и сам петособни стан, перестројен у модеран офис, добија нову сакралну вредност уоквирену руским сном: један човек – један стан. Но, некадашње флагрантно кршење слободе и приватности само се бешавно наставља кроз подмуклу експлоатацију права индивидуе на осаму. Један систем гулага замењен је другим – Стаљинови кажњенички логори симболички су уступили место баракама у којима се снимају „ријалити шоу“ програми. У њима добровољци жуде за својих пет минута славе, макар и по цену губљења невиности, јединог опипљивог капитала младих жена из нижих социјалних слојева.

Жене којих нема

Два остварења са овогодишњег фестивала BELDOCS на посебан начин мапирају употребу женског тела и конструисања (женског) рода. Са једне стране, у филму „Невиност“ аутора Виталија Манског, кроз туробну парафразу У Москву, у Москву!!! из Чеховљевог комада Три сестре, три протагонисткиње трауматично уновчавају своју невиност – једној то умало полази за руком пред телевизијским камерама ријалити програма, зарад славе; друга, инкарнација Барбике, постаје плесачица у ноћном клубу, зарад новца и скупих аутомобила; трећа (чија је прича најинтригантнија) ту трансакцију чини јавивши се на онлајн оглас, да би себи обезбедила школовање. Овај триптих представља савремену трагедију, а уз хип хоп нумеру Добро дошли у град обмане (Добро пожаловать в Город Обмана), Москва је осликана као савремена Содома и Гомора.

Са друге стране, „Школа за спонзоруше“ Алине Рудницкаје експлицитно тематизује појам америчке феминистичке теоретичарке Џудит Батлер, извођење рода, рода као ознаке онога што субјект чини а не онога што тај субјект јесте. Род је чин који се одиграва, изводи, то је заправо низ чинова који се обнављају, и понављају током времена. Полазнице ове школе за спонзоруше одигравају управо оне родне улоге које им намеће фалократично и маскулино друштво – инструктор (једини мушкарац) подучава их како да буду мазне, сексуално провокативне, и субмисивне и доминантне, заводљиве, манипулативне све до остварења циља који им се представља као њихов и аутентичан. Жена је у том систему очекивања рођена да буде заводница и једино на тај начин може постићи напредовање на друштвеној лествици и финансијску добит коју јој омогућава мушкарац. И управо такву критичку позицију у својој теоријској платформи о женском телу као роби, односно оном његовом делу којег вреднује друштво, доноси и Лис Иригарај, белгијска теоретичарка и феминисткиња, означавајући га као „миметичку експресију маскулиних вредности”. Иако привидно рађен у комичном кључу, документарац „Школа за спонзоруше“ је потресан документ о скривеним механизмима насиља над женом које је донео нови систем устоличивши тајкуне и криминалце као суперхероје, а спонзоруше као модел идентификације.

Од религиозних призора православних икона (као у филмском житију средњовековног иконописца,„Дионисију“ Дмитрија Чернецова), преко иконичке употребе ликова Лењина и Стаљина као митема бољшевичке митологије, па све до садашњице у којој масовни медији и емисије као што је „ријалити шоу“ креирају нове потрошне митове, руски боготражитељи залазили су и залазиће у ћорсокаке – тражење ипак опстаје, а наћи ће свој пуни смисао тек када Истина буде заменила (идеју) Бога. Документарни филм испоставља ту истину без ореола и без телевизијске шминке.


Коментари0
53b99
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља