Средином осамдесетих Дејан Јовић je био млад јуноша хрватскога новинарства и политике. Још је ишао у средњу школу и припадао екипи блиској Стипи Шувару, загребачких новинара, писаца и професора, све двоструко и троструко старијих од себе, која ће под налетима национализма потонути скупа са својим ментором, а Јовић ће се, у вријеме доласка Фрање Туђмана, наћи у ономе друштвеном и интелектуалном слоју људи, дисквалифицираних и изопћених из два разлога, оба довољна да човјек заврши у лепрозорију, лудници или гробу. Први се тицао његових непокајаних политичких и идеолошких позиција, а други чињенице да је клерофашистичка власт у њему видјела Србина, и то онога најнеприхватљивијега, југославенског типа.

Али умјесто да пристане на властиту судбину и претвори се у једнога од тисућа унутарњих емиграната и симболичких заточеника савјести, Дејан Јовић се бацио на науке. У Лондону је докторирао политологију, данас предаје на Одјељењу за политологију Универзитета Стирлинг, повремени је стручни консултант Министарства иностраних послова Уједињеног Краљевства, дакле, човјек такве каријере с каквом би комотно могао рећи да доживотно не жели знати ни за Хрватску, ни за Загреб. А имао би свако емоционално и морално право на тако нешто, јер Јовић је, на овај или онај начин, из Хрватске – протјеран.

И умјесто да јој окрене леђа и остави је за собом, он након Туђманове смрти проводи своју ресоцијализацију: гради паралелну каријеру на загребачком Факултету политичких наука, објављује колумне у хрватским новинама и – све у свему – понаша се попут каквога идеалног, увијек добронамјерног патриота. Па тешко да је ико од оних који га знају могао бити нарочито изненађен када је прихватио понуду предсједника Иве Јосиповића да буде вањски сарадник у његовом уреду, са звањем главнога аналитичара.

Након што је премијерки Јадранки Косор пропао покушај да анимира јавност у провођењу Јосиповићевог опозива, јер се у Сарајеву, пред тамошњим парламентом, недвосмислено, одредио према Туђмановој политици у БиХ, те да тако проведе неку врсту унутаринституционалног државног удара, на лијево оријентираног и антифашистичког предсједника, који је врло озбиљно намјерио мирити се са комшијама, Косорова је насрнула преко државне телевизије и писаних медија које контролира, те преко полиције и драговољачких удружења. У истоме оном усташоидном духу, у каквоме су биле вођене сличне кампање у деведесетима, покренула је широку хајку против Дејана Јовића, оптуживши га, за почетак, да је писао Јосиповићев сарајевски говор. Али то, наравно, нити је довољно, нити испуњава смисао и сврху туђмановске реконкисте, која је поведена након Санадеровог одласка: Јовића је Јадранка Косор оптужила и да је идеолог треће Југославије и шпијун британских обавјештајних служби, да се срами Хрватске па у својој биографији пише како је рођен у бившој Југославији, те да је – страшног ли гријеха – негдје изјавио или написао да су хрватски и српски исти језици. То није изговорено, али наравно да премијерка и њезине службе подразумијевају да сви ми знамо и да у његовоме имену и презимену то чујемо, како је Дејан Јовић још и – Србин.

Хајка коју Косор води против Јовића досад је најјаснија потврда да Хрватску настоји вратити, колико је год у њезиној моћи, на исте идеолошке позиције на којима је била у временима Туђмана и Шушка. И што је још неугодније, у обрачунима с непријатељима примјењују се исте методе. Оно што Туђмановој духовној кћерки – како Косорова саму себе назива у сентименталним интервјуима по женским магазинима – не одговара у тој њезиној реконструкцији идеала и праксе из деведесетих јест чињеница да Иво Јосиповић има огромну популарност и подршку јавности, те да је, из различитих разлога, тешко анимирати било кога, осим оних који већ јесу усташе, да се надигну против Срба и њихових јатака. Оно што јој, опет, иде у корист и што је довело до неке врсте терора и страха на јавној сцени, јест то да данас нема ни Сороса, ни међународних посматрача, који би, рецимо, примијетили да Јадранка Косор дијели отказе онима који су се на ХТВ-у бавили станом што га је деведесетих добила тако што су фалангисти из њега истјерали стварне власнике, иначе Србе, или да на уредничка мјеста поставља истакнуте чланове свога страначког подмлатка. Ваљда ће, на крају, неко из Брисела то ипак примијетити.