субота, 06.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 30.04.2010. у 22:00 Небојша Брадић

У Мешином позоришту и тишине говоре

Из представе "Тврђава"Крушевачког народног позоришта у режији Н. Брадића , 2008.

Ово сам у поприличној мери знао када сам се одлучио за прве кораке адаптације прозе Меше Селимовића, сада већ давне 1988.године:

Већина адаптација, иако са добрим намерама, суштински бива погрешно вођенa.

Када једном започнете интервенцију на изворном тексту, свеједно да ли га преводите или адаптирате, ви сами стварате „креативни сливник”. Онда, када то већ учините, веома је лако да умислите да имате право да „побољшавате” Шекспира, реоркестрирате Моцарта или „скраћујете” Вагнера.

Свет мевлевијског реда

A на то немате право!

Скраћивање, уређивање или поновно писање класике не успева онда када ми не разумемо о чему је суштински реч у оригиналном тексту или, још вероватније, када нисмо у могућности да то досегнемо.На почетку каријере, као и већина младих редитеља, нисам знао да је боље да мало напорније и мало дуже радим на изворном тексту. Уместо тога, сувише брзо и сувише лако доносио сам одлуку да га скраћујем.

Аутор од редитеља најчешће не тражи ту врсту помоћи.

И,наравно, свеједно како интервенише на ремек-делу, исто то дело, свог адаптатора уме да покаже у помало глупавом светлу. Оригинал Мона Лизе је још увек у Лувру, и руга се нашој немоћи да га схватимо управо онаквим какав јесте.

Био је леп летњи дан 1988, и ја сам страствено читао књигу Јана Кота „Шекспир, наш савременик”. Његова теза је једноставна: Шекспир је огледало нашег времена, као што је био огледало сваког другог времена. И још: ми морамо бити свесни опасности нових идеја које би да га интерпретирају. Кот је, између осталог, писао и о снази политике у Шекспировим историјским драмама, као и о начину на који оне осветљавају свет иза гвоздене завесе и тоталитаризам комунизма.

Био сам фасциниран и уплашен у исто време. У Тузли, родном месту Меше Селимовића, припремао сам представу „Дервиш и смрт”. Људи тамо напамет знају реченице тог романа. То је као кад у Стратфорду режирате Шекспира. Цела ствар има нешто од „светог” посла. У позоришту сам већ био урадио неколико „великих” продукција, али је „тај Дервиш” био нешто посебно. С једне стране, свет ислама, мевлевијског реда и ритуала, а са друге – партизанска проблематика; исповедна тема костимирана у причу о власти, догми и потреби да се човек оствари.

Питао сам се како то може да се изрази савременој публици? Да ли сам ја спреман да се суочим са највећим изазовом у свом професионалном животу? И управо та сумња и дубока запитаност храбриле су ме да мислим позитивно. Три моја позоришна пријатеља из Тузле: Владо Керошевић, Несим Тахировић и Зоран Обреновић, подстицали су ме да започнем рад на представи. Два месеца проба сваким су даном све више учвршћивала идејуикреативно посвећење. Рад у позоришту има ту моћ.

Основно је било испричати причу. То је и суштински проблем режије. Свеједно да ли модерне теорије драме негирају значај фабуле, па и ликова, једна од главних поенти режирања – управо је причање приче. Ви можете да поставите савршену представу, али уколико нема наративног значења –може бити потпуно бесмислена. Зато редитељ има своју „невидљиву камеру”, која се покреће усмеравајући пажњу на текст, глумца, костим, дизајн сцене... Његов је посао да „информише” гледаоца о томе који је преовлађујући аспект радње, где треба да гледа, шта да чује, када да премести своју пажњу... јер – права представа се одиграва у свести гледалаца.

Бајка као сурова стварност

У инсценацији „Дервиша и смрти”желели смо да добијемо представу која има јединствени замах радње. Као редитељ, успео сам да применим неке од својих поставки: монтажу као могућност поигравања расутим фрагментима, истовремено компоновање сценских слика кроз мизансцен и – скрупулозност поштовања литературе.

„Обликом сам кап, садржином море”– пише у једној сури Курана. Фрагмент целине може покренути вијуге и убрзати дамаре, као што камен бачен у воду прави концентричне кругове... један, други, трећи, бескрајни. Тако је настајала и наша позоришна бајка „Дервиш и смрт”, помало налик на театар Далеког истока. Веровао сам да, тек као бајка, ова Мешинаприча може да делује као сурова стварност. Ангелина Атлагић урадила је управо такав костим. Представу је публика одлично примила, у Тузли и на гостовањима.Ипак, било је тада, у „том Дервишу”, и неких сценских „помагала” која ми се данас чине вишком; елементи ритуала блиски фолклору, кружни плес „сема”... „Да, порекло позоришта лежи у ритуалу, али позориште почиње у оној тачки када ритуал престаје.” (Брехт)

Због тога сам се поново враћао Меши у позоришту. Радио сам „Дервиша” и „Тврђаву” 1995, 2003, 2008. Све ове представе се разликују, али свима је заједничка редукција сценског израза, свођење позоришних средстава.

Јер, у позоришту Меше Селимовића много тога на сцени треба прећутати. У њему није једино височанство реч. Ту и тишине говоре. Његово позориште је позориште отворено за мишљење„изнутра”. За дијалог – са другима кроз себе, са собом кроз друге.

Коментари1
bf671
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dervis
I kod Cehova tisine govore ali ne na isti nacin kao kod Selimovica

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља