недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 30.04.2010. у 22:00 Владимир Пиштало

Шта би био свет без побуне

Саша Петронијевић и Милија Вуковић у крушевачкој поставци "Дервиша и смрти", режија Н. Брадић, 1995

Прича о Ахмеду Нурудину је прича о побуни, пријатељству и великодушности. Побуна и пријатељство су нашли пут у његов живот. Великодушност никад.

Дервиш текије мевлeвијског реда је последњи човек на свету који је хтео да се побуни. Бољих од њега је било. Вјернијих није било много. Нурудин је по својој природи морао да ствара ред, као што сам каже, да се не би избезумио. Он је живео у нечујности корака што умиру у простирци...навикнут да не види оно што га се не тиче. Хапшење брата, разговор са кадуницом која има руке као птице и лудило једне ђурђевске вечери удружили су се да помуте дервишев ум. Селимовић пише:

Била је мјесечина, крхка и свилена... чуо се кикот и далека пјесма и шапат, изгледало је да у овој ђурђевској ноћи касаба цепти у грозници...Нисам их никада видио овакве, нисам знао да се свијет може толико изобличити за дан,за сат, за трен, као да се узбунила вилењачка крв... ваздух је натопљен гријехом, ноћ га је пуна, полетјеће ноћас вјештице изнад кровова поливених млијеком мјесечине и нико неће остати разуман, букнуће људи страшћу и бијесом...

Чувару једног од најстриктнијег монотеизама на свету јавили су се силе испод његове цивилизације, богови милодуха и женских бедара, можда богови који се хране крвљу, међу њима некакав Баал или Црнобог. Он који је дотад мирно продавао речи о смрти  [„живот је варљив вјечност је боља“] сусрео се, неприпремљен, са оним што те речи значе.

Кад му је власт за коју је веровао да је ако не савршена а оно сношљива затворила невиног брата, све се испревртало у њему. Он је против своје воље постао маче које је прогледало. Како је уопште могао мислити да је зрео човек који познаје људе пре тог кобног тренутка? Шејтан му је пљунуо у очи. Почео је бесмисао. Нашао се међу људима циничним, одвратним, лицемерним, користољубивим и потпуно равнодушним према туђој невољи или смрти.

– Шта је ово? – питао се наш дервиш. – Лудило? Ужас који нас обузима у тешким сновима? Тамна област живота у коју неко никад не завири?

Ето, завирио је.  

У почетку Ахмед Нурудин је говорио о својој жељи да буде невидљив, да буде чисти, контемплативни дух. Зеленом срџбом мислио је на затвореног брата: зашто си ми то учинио? Зашто си ме својим удесом нагнао да се буним? Како су се ствари мењале, он је био принуђен да напусти претходну улогу онога ко се склања, да постане видљив себи и другима, што је процес друштвеног рађања. Као хроничар те промене он је забележио: Стицао сам искуство, губећи наивност а не престајући да жалим.

Пријатељи који живе у Немачкој кажу ми да велики роман Дервиш и смрт тамо читају као оријенталистичко штиво, због „амбијента“, због учења јасина, намаза, муселима и муфтија... То је читање на прву лопту. Дервиш и смрт је егзистенцијалистички роман. Као писци из истог периода, Сартр или Ками, Меша Селимовић демаскира алибије и присиљава човека да донесе аутентичну моралну одлуку. Мислим да је површно везивати Нурудиново морално буђење само за недемократска друштва као што је османлијско или комунистичко. Нурудин би могао постати маче које је прогледало усред борбе за грађанска права на америчком југу, за време рата у Вијетнаму или мучења у заливу Гвантанамо.

Нурудин, наиме, не схвата лаж туђег система – то је увек лако – него свог. Док може, он се грчевито држи вере [Има смисла, говорио сам бранећи се од ужаса,али га никако нисам проналазио.] и одбија да поверује у очигледну неправду, јер би се тад или страшно уплашио или би морао нешто учинити. Са Хамлетом га сједињују оклевање и церебрална дужност освете. Он сталноразмишља о могућим животима не чинећи ништа.Док оклева над осветом, Нурудин медитира о свему. На затворском прагу он каже: Требало би довести све људе да виде ту шаку простора да га замрзе. И каже: Кад људи пронађу лијепу мисао требало би да је чувају под стаклом да се не испрља. И каже: У Босни исмијевају племенита дјела а памте их кроз многе пасове. Ахмед Нурудин увиђа да је у тешком положају човјек који је духовно развијенији од других, уколико га не штити положај и страх који тај положај даје...

Много пре Орхана Памука Нурудин је био балкански Јозеф К. Дервиш и смрт је конкретна илустрација Кафкине апстрактне идеје уласка у Закон или у Замак или недостижности правде оличене у Процесу. За власт Селимовићев јунак вели: Помогао сам им јер постојим. Да не постојим не би ми могли ништа – и пита се да ли кривица траје и после смрти? У Кафкином Замку деловођа каже К-у да: 

У једном тако великом надлештву као што је грофовско може да се деси да једно одељење нареди ово, друго оно...Наравно, увек су то мајушне ситнице, као например ваш случај. 

Ахмед Нурудин је још сићушнији пред затвореним вратима Моћи.

Муфтија није ту./– Куда је отишао?/ –Не знам!/ –Ко зна?/Не знам!

Опис Селимовићевог Места Моћи је можда живописнији и јаснији од Кафкиног. Онодише спокојном грубошћу. Ахмед осећа да курјачки мирни сејмени без радости или љутине могу да извуку кубуру и убију га на месту. Муселим са кумирским лицем навикнут је на став непробојности и строгог презира. Одбојне очи чекају да пресуде молиоцу. Муфтија из Антиохије у свом стакленику представља карикатуру потпуне незаинтересованости. Он очекује да га забављају они којима суди. Ако и то. Један од најмучнијих делова романа је размена цитата из Курана са кадијом Ајни ефендијом. Док воде мегдан хиљаду година старим речима, кадија гледа Ахмеда са два пара хладних очију, својим и мачјим. Рука му се подмукло извлачи из рукава као змија. Док слуша како из његових сувих уста теку цитати, Ахмед га се заиста уплашио: Да ли је [тај човек] заборавио све обичне ријечи... [или] не зна ни једну своју мисао? Изгледало је страшно бити осуђен на говорење које је памћење. Или је лудак? Или мртвац? Или привиђење?

Постоји ли у Селимовићевом свету противтежа тој свепрожимајућој дрскости моћи?

Постоји.

Са пријатељима сам често расправљао да ли је један од најсимпатичнијих ликова наше књижевности –  Хасан – жив човек или духовна тенденција? Отац ми је чакнавео име сарајевског пријатеља: то ти је живи Хасан! Већина људи пак мисли да је Хасан – духовна тенденција. Сан о Хасановој великодушности и Исхаковој побуни су они састојци без којих Босна не би била Босна ни човек – човек ни свет – свет!

Кроз читаву причу Нурудин се брани од Хасана, сматрајући га прво површним и критикујући његову празну животну ведрину, па затим пристаје да би му можда „могао требати“ док на крају не схвати да без њега не би могао живети као без ваздуха или воде.

– Не волиш ред? – пита он на једном месту Хасана.

– Не волим – одговара му пријатељ.

Тај суфијски хуманист, говори о свом цариградском учитељу са љубављу и подсмехом. Као параболу о правди наводи случај старијег слуге који га поткрада и воли, а чија се жена везала за његовог млађег рођака. Свима је тешко. Још је најбоље мужу зато јер не зна шта се догађа.

– Ајде успостави ред – предлаже Хасан Ахмеду – али тако да их не уништиш.  

 Ахмед ће пречути тај савет. Касније кад почне да уводи свој ред, он неће оклевати да ризикује животе људи.  

Парадоксално, може се рећи да је Ахмед слободан кад је ван система. Кад се побуни постаје део система коме хоће да понуди алтернативни поредак. Да парадокс буде већи, успоставља се да је то мање-више исти ред. Кад га прогласе кадијом, Ахмед открива да је увек желео власт као потврду за оно што јесте. – Можда је то златна птица из дјетињих прича – нагађа он. – Можда сам потајно у себи чекао овакво повјерење одавно, одувијек? Његову хамлетовску контемплативност смењује осећај самоисправности. Наш дервиш постаје мали Робеспјер. Побуна је заборављена. Мање наиван, он постаје и мање симпатичан. Не сећа се Хасановог савета:  

Уведи ред али тако да их не уништиш.

Однос са његовим најбољим пријатељем остаје... наоко... непромењен. Пријатељство које је Хасан понудио а Нурудин примио као да је све настало насупрот Андрићевој максими у ћутању је сигурност. Хасан верује да је говор дивна лудост која чини чудо. Људи су му, каже, постали ближи због говора. Увијек треба покушати. – Питаћеш ме зашто – пита он реторички и одговара: – Низашто!

Откако је постао кадија, у чаршији су Ахмеда оптуживали да хоће сву власт да приграби за себе, а он је одговарао да се сасвим мало променио: Допустио сам себи мало више угодности,али заиста мало и више једноставности у одношењу с људима. Ахмед је инсистирао да ће својом новом моћи чувати пријатеље који ће му бити војска и топли заклон. То обећање он неће испунити. Ахмед Нурудин ће одбити да побегне са оптуженим Хасаном као што некад није побегао са женом коју је волео. Мула Јусуф, некадашњи издајник, постаће спасилац. Дервишева издаја ће бити протумачена као херојство и његова прича ће се привести крају.

Претпоставимо да је централно питање романа: шта би био свет без побуне, без великодушности и без пријатељства? И шта би на то питање одговорио главни јунак, који за себе каже да није чудан ни рђав човек већ исти као сви други?

У средини која цени храброст, мада је испољава више у рату него у миру, Ахмед Нурудин је показао да му та особина не недостаје. Храбрости он има. Његов недостатак је друге врсте. Ахмед нема нежности за брата кога свети по дужности. Нема нежности за оца, коме Хасан у његово име шаље педесет гроша. Нема нежности за Мула Јусуфа, сина курве, стрељане од војника којима је помогла, великог уметника и заузланог човека кога је примио у текију маћехински, не понудивши му пријатељство. Нема нежности да опрости непостојећи грех жени коју су удали на силу. Он пише: Осјећао сам се похаран и нисам давао ни другима оно што нисам могао дати њој. – Могао си, како ниси!? –  Кажем ја Ахмеду.– Могао си јој опростити грех који није био њен и поћи заједно сњом где год си хтео. Нема великодушности да помилује и посаветује сопственог сина који му је „послан“ на крају књиге. Готово с гађењем сам помислио како је могло да буде и другачије, да га загрлим, да се пољубимо, да му говорим паметне савјете...

Ахмед истина жели:

Спас и мир свима изгубљеним у овом великом ћутању између неба и земље.

Али он нема великодушности која је синоним за Бога.

А без ње:

Сваки је човјек увијек на губитку.

Коментари3
ad58b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ivana verite
divan tekst gospodine pistalo...a kako ga je samo odglumio nikola ristanovski(ahmed nurudin)u reziji egona savina!!velicanstveno!dao mu je dusu i telo..a mesa,takav sjajan pisac,koji mnogo misli i zna sta misao znaci!uvek se navracam mesi,i mnogoi se radujem sto sam sva mesina dela procitala....retki su takvi pisci i pesnici!!daj boze da se cesto takvi radjaju,i da ostave trag...u nama!
svjedok
Greška, Milenko, Buđoni je bio oficir UDB-e i za vrijeme IB-a. Riječ je o bratu koji je strijeljan odmah po oslobođenju (takođe oficir).
Milenko M.
Mislim da je javna tajna da je brat Mese Selimovica, "Budjoni", i njegova sudbina za vreme Inforbiroa, direktna inspiracija za lik Ahmeda Nurudina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља