петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

Шта ће у том паклу породица

Аутор: Меша Селимовићпетак, 30.04.2010. у 22:00
Наше присуство у свијету можемо периодизирати као вријеме до Андрића и од Андрића: Меша Селимовић

У „Мосту на Жепи”, једној од најљепших приповиједака цјелокупне свјетске литературе, везир Јусуф ће избрисати и посљедњу ријеч с натписа на тек довршеном мосту: умјетничком дјелу није потребан коментар нити икаква допуна изван њега самог. Оно је цјеловито такво какво је, „хаир и лепота”, само себе најбоље објашњава, само најпотпуније говори о себи.

Поштујући ту Андрићеву мисао, не бих желио да се о њу огријешим: умјесто непотребног и увијек несигурног коментара о дјелу, нека ових неколико ријечи љубави и поштовања према нашем највећем писцу, и једном од највећих савремених писаца свијета, буду и захвалност за моје осјећање дуга према њему.

Али и сви ми заједно много дугујемо Андрићу за љепоту и значај његова дјела, јер нас је све повукло навише, јер је означио високу црту до које се може ићи, као што му дугујемо за углед што су га наша литература и наша култура достигле у свијету: у том погледу он је учинио више од свих наших писаца, и данашњих и досадашњих, више од свих комисија за културне везе са свијетом, више од свих наших амбасада заједно. Мислим да наше присуство у свијету можемо периодизирати као вријеме до Андрића и од Андрића. До 1961. године, наши писци, и они највећи, пробијали су се у свијет ријетко и случајно; послије Нобелове награде, Андрић је нашим писцима широко отворио простор многих свјетских језика, и нашој култури могућност да изађе из свог нежељеног гета.

Захваљујући Андрићу и његову дјелу, ми смо примљени за свјетску духовну трпезу као равноправни учесници: пружена нам је могућност да дајемо другима а не само да примамо од њих. Послије заслуженог свјетског признања које је добио велики писац малог народа, тај народ није више тако мален. Исправљена је, бар у извјесној мјери, неправда запостављености због језика малог радијуса, и данас смо видљивије присутни међу другим народима.

У чулној грозници

Андрић је случајно из Босне. Али није случајно што пише о Босни и што је његово дјело толико вишеслојно и дубоко. Тај особени писац је на изглед врло једноставан – по фактури реченице и начину изражавања, по дохватној мисли, по незакучастом приповиједању, али, у ствари, није тако: Андрић је прилично сложен и доста противурјечан. Изгледа традиционалан по начину писања, а ријетко је ко тако савремен по умјетничким идејама и по сензибилитету (још је Пут Алије Ђерзелеза прожет осјећањем мучнине, а још потпуније Мустафа Маџар и друге приповијетке; филозофију подсвјесног магистрално је изразио у Аникиним временима; тешко објашњиву суровост људских поступака и мучну језу тешких тајни наћи ћемо у многим дјелима Иве Андрића).

Његово осјећање живота је тешко и горко.

Неки критичари су рекли: због Босне мучне и заостале.

Андрић за то није крив. Ни Босна, наравно.

Окренувши, од првих приповједачких почетака, свој поглед у прошлост, Андрић је заувијек одлучно раскинуо са својом експонтовском лирском непосредношћу и јауком над животном грозом и неправдама, али искуство је остало, мука се не заборавља. Није лако, а можда није ни потребно, постављати питање: зашто се Андрић задржао на прошлости? Али сигурно није упутно ту тајну објашњавати Андрићевом реченицом из романтичног, младићког Ex Ponta, да је то трагање за тајном коју сачињавају „благословене баштине дједова” који су положили „једноставне и јаке врлине своје у темеље наших душа”. То некритично стављање знака једнакости између два различита периода живота довело је до прилично нелогичних закључака. У чему су те благословене баштине дједова и једноставне врлине? у поганој крви? у сексуалном оптерећењу? у мрачним дјелима? у мржњи којом људи трују свој живот? у злоби, лукавству, преварама? Прије су то проклете баштине дједова и манијачке, патолошке особине, од којих су многе и нама оставили у насљеђе. Већина Андрићевих ликови живи не само у „чулној грозници”, већ су „судбински кажњеници”, жртве нечисте крви, само теже него код Боре Станковића. Они своју мучну коб носе свијетом као проклетство и казну.

Као демонијачни кобац

Андрић своје јунаке пресреће на улици, у хану, на јавним мјестима, где је показују своју ћуд, ријетко кад питому и обичну. Породични живот и интеријер не постоје код Андрића, каже Исидора Секулић, јер су они „на старом исламском Истоку били махом недокучни”. „Ако је неко улазио у њих, имао је очи и уши да остави у предсобљу, заједно са кондурама”. Лијепо речено, али прилично неубједљиво. Андрић једноставно није хтио да слика породични живот и интимне тренутке. Породица – то је какав-такав ред, смиреност, нормалност, а Андрић хоће да види (или, ако хоћете: не може да не види) неред људске душе, њену изврнутост, оптерећеност. Шта ће у том паклу породица, ако није већ биолошки и морално посрнула, пошла низ брдо?

Не, Андрић није хладни, непристрасни сликар онога што види.

Његова слика свијета најбоље се види по слици људи. Андрићеви ликови су предимензионирани, намјерно деформисани, да би били упечатљивији. Деформација је нормалан умјетнички поступак, супротан дагеротипији: произвољно, слободно проналажење размјера, односа, ракурса; прије идеја о лику него слика виђеног лика. Оно што називамо објективно-реалистичким начином писања, мирним, спорим, чак педантним навођењем многих детаља, код Андрића је, рекао бих, заметање трагова, постепено стварање увјерљиве, обичне, свакодневне атмосфере, да бисмо лакше прихватили његов изненадни скок, залет у необично, неочекивани продор у мистериј необичне људске душе. И тек тада (а то је прави Андрић), у том усову усијаних података о лику, снажних, поражавајућих, шокантних, у том тјеснацу у који нас је писац изненадно стјерао, доживљавамо сусрет с једном готово демонијачном снагом умјетничке сугестије: као кобац, Андрић је одједном престао да мирно кружи око неке мете што ју је његово око фиксирало, и фуриозном брзином се сручио на циљ. Зачудо, тај страшни ритам наглих освјетљења, ознака, боја, тај картеч оштрих и незаборављивих обиљежја, пред којима читалац застаје без даха, фасциниран, завршава се мирно, као да је све било случајно. Гром је ударио из ведра неба, уздрмао вас, и опет је хоризонт миран и ведар. Али ви не заборављате тутњаву грома.

И као што су Андрићеве личности више идеје о ликовима него слика људи који су постојали, исто тако је његова слика живота прије идеја о животу него животна фактографија. Да ли је Андрић до своје идеје о мучном, суровом и тешко објашњивом животу дошао сасвим рано, па се окренуо историји, да побјегне од савременог бесмисла, а у историји нашао исти хаос и бесмисао, тешко је рећи. Претпостављам да је, вјероватно, увидио како се суштина живота не мијења лако, можда и никако, да вијекови могу да донесу промјене али не и побољшање, и да идеја о животу не зависи од времена у којем га посматрамо: зло је његова вјечна суштина. Зато је свеједно о којем времену пишемо, важно је да пишемо о животу, увијек истом.

По Андрићу („Разговори с Гојом”), „овај свет је царство материјалних закона и анималног живота, без смисла и циља, са смрћу као завршетком свега. Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем, као што се цивилизовани бродоломци са својим оделом, справама и оружјем, нађу на далеком острву са посве другом климом и насељеним зверовима и дивљацима. Зато све наше идеје носе чудан и трагичан карактер предмета који су спасени од бродолома”.

Умјетност је прије јаук због живота него слика његова. (Сјетимо се „Моста на Жепи”: „Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.”)

Убоге босанске стазе

Бесмислу живота и његовој ефемерности супротставља се само уметност. Као Аска пред зубима животног вука, умјетник одгађа смрт умјетничким стварањем. Али то је заиста ново стварање а не репродукција постојећег: „Ми стварамо облике као нека друга природа... и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућег нараштаја.” Осим тога, умјетник потенцира и мијења линије и форме: „То није ни претерано ни лажно и не мења, у основу, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот.”

Али начин на који Андрић ствара нове облике није само у томе да додаје нове боје и нијансе, да открива нове углове гледања и нове односе и сразмјере међу стварима и људима, он проналази и одјек животних појава, њихову резонанцу, њихово ново и шире значење, принцип општег, који, неочекивано, сагледа у појединачном. Ма од чега да пође, ма од како ситног детаља, мисао се одједном прошири, разбокори, прерасте скромни значај почетног повода, постане општа, повеже се са широким свијетом, мада је пошла са убоге босанске стазе: „На почетку свих стаза и путева, у основ саме мисли о њима, стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут слободно проходао...” На тим вишеградским стазама „које ветар мете и киша пере, а сунце окужује и раскужује, на којима се срета измучена стока и људи ћутљиви, тврда срца, ту сам ја засновао своју мисао о богатству и лепоти света. Ту сам, неук и слаб, и празних руку, био срећан опојном срећом до невести, срећан од свега онога чега ту нема, не може да буде и никад неће бити”. На тим завичајним путевима, „где је све суво и чемерно, без лепоте, без радости, без наде на радост, без права на наду”, био је, без икаква разлога, срећан: убоги завичај му није могао бити никаква основа за срећу. А кад се откинуо од стаза дјетињства и завичаја, у лијепом и богатом свијету о којем је сањао није нашао нити сачувао ни своју лијепу мисао о њему ни своју срећу. Стекао је горко искуство о животу.

И опет смо пред тајном, и можемо само да нагађамо и наслућујемо прави одговор на питање: зашто је Андрић своју мучну мисао о цијелом свијету и о свим људима оваплотио на терену свога завичаја? Питање је непотпуно и непрецизно, јер, гдје год писац смјестио своје ликови, ма како прецизно одредио мјесто њихова боравка, право умјетничко дјело добија снагу општости. Па ипак, зашто? Можда зато што је свеједно. Можда зато што је то психолошки неизбјежно, јер гдје би писац лоцирао своју мисао о свијету ако не на терену који му је најближи, да не кажем и најдражи, и који га болно подсјећа на његову рану мисао о богатом и лијепом свијету негдје изван родне Босне?

Грангињолску визију човечанства

Босна је Андрићева стварна и апстрактна (јер општа и свугдје могућа) покрајина, као Фокнерова Yoknapatawpha, али он је сувише велики писац да би био хроничар и илустратор само једног краја. Можда баш због љубави према Босни Андрић, на мјестима названим њеним именом, развија сложену, често грангињолску визију човјечанства.

У свом „Писму из 1920”, на примјер, Андрић говори о мржњи у Босни. Али, зар само у Босни има мржње? Зар само у Босни сатови откуцавају у различито вријеме? Зар је само Босна земља страха? Да, Босна то јесте, и Андрић то изричито каже. Међутим, будући да је посебно заинтересован за Босну, јер је воли, јер му је тешко због свега што јест, јер би волио да је више љубави међу људима, он баш у својој Босни инсистира на феномену мржње. Али ово је једна од ријетких приповиједака у којој писац једну тему, везану за Босну, изводи на широке свјетске просторе. Како се завршава „Писмо из 1920”? Макс Левенфелд од босанске мржње бјежи у Трст, а одатле 1938. у републиканску армију у Шпанију. „На његову болницу извршен је ваздушни напад у по бела дана и он је погинуо са готово свим својим рањеницима. Тако је завршио живот човек који је побегао од мржње.” Горчина ове Андрићеве завршне реченице је јасна: Левенфелд је побјегао од мржње у Босни, али је у свијету погинуо од друге, још теже мржње. И његови рањеници с њим, ни за њих нема милости, и то: у по бијела дана, забуне није могло бити.

Укопавши се у једном времену које омогућава легенду и не тражи провјеру прагматичког искуства и у једном необичном, митском свијету, населивши га својим тешким, слојевитим личностима, Андрић је створио у нашој литератури најцјеловитију мисао о животу, сложеном, тешко сазнатљивом и још теже објашњивом, трошном и ефемерном, па ипак вјечном, јер – и поред свих смрти – „траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја”.

Овај необјављени текст аутора „Дервиша и смрти“ изговорен је поводом 80. годишњице Андрићевог рођења


Коментари7
3bee1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zaratustra
Nikada nisam verovao nagradama,jer su one(posebno u zadnje vreme) delo poltike i raznih (necasnih) klanova...Andric je veliki,ne zbog Nobelove nagrade , vec zbog dela koje je ostavio za uzivanje ljubiteljima lepe knjizevnosti. Mesa nije dobio Nobelovu nagradu,ali sve vise osvaja citalacku publiku...Da budem jasan,time i posten do kraja:Mesa je u mnogim delovima svog pripovedanja nadmasio velikog Andrica.To ce mi posvedociti mnogi od onih koji se profesionalno bave knjizevnoscu.Mene ne interesuje toliko ko je kome zavestao svoja dela i razlozi zbog kojih je to cinio....Zbog toga ne ispaljujem salve u slavu pisca,vec pozdravljam misli koje koje govore o velicini dela.... Svetskoj literaturi se daje sansa,da Mesu Selimovica uzdigne iznad svojih "ogranicenosti koje vladaju",za ljubav one lepote koja ce doci....Filosofi,mirno!Pozdravite svemoc koja nam dolazi iz velicine duha jednoga pera....(Ostali)Mastiljari,voljno....
dervis
cestitke uredniku za objavljivanje ovog teksta - hvala
stojan boskov
Kakve umilne reci, kakva jednostvana mudrost. Bozanstveno. Lekovito. Znamo li mi kolko smo srecan narod (i svi oni ostali koji ovaj jezik govere)sto imamo Andrica I Selimovica...srecmo i jos puno drugih. Hvala Politici.
Милош Ј. Косовац
Нажалост мало је људи који могу да дoкуче богаство духа Босне. Нису нам били довољни нити највећи духовници, речју, божански љиди, какви су били Андрић, Селимовић, Бранко Чопић, пре њих Кочић, и још неки. Чопић баш због тога одузео себи живот разочаран на његове колеге. Духовници у Београду нису били у стању да схвате да је дух Босне и српска судбина, већ су гледали „тамо далеко“, па чак и преко Океана да што верније чују и виде, доживе нешто што није у њиховом бићу, већ су тако имитирали живот. Они који су радије пили coca colu у неком бистроу на Мехнетну, а не турску каву на Баш Чаршији, побегли су од самога себе, а у нама затворили наша чула духа што је имало за последицу да надвлада мражња уместо љубави која је могла и морала бити доминантна. А када избије мражња међу истима и најближима, само због различите капе на глави, прво се губе очи. „Ко ти ископа очи?“ пита Исус. „Брат“. „Зато су ти тако дубоко ископане“, уздахну божји син. Ми још увек нисмо заслужили Иву Андрића.
Aleksa
Andric posebno, a i Selimovic su mi uljepsali zivot kao malo sta i malo ko...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља