петак, 18.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:28

Ко су зилоти, православни фундаменталисти

Аутор: Јелена Беоковићпетак, 30.04.2010. у 22:00
Новостјеничко сестринство са оцем Акакијем (Фото блог СИПЦ)

„Какви су то ’истинити хришћани’ у Есфигмену, може свако од поклоника Свете горе и св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим ’зилотима’ једно људско: Кали мера! – а они вас погледају ’као крме секиру’”, пише у својој књизи о зилотима у Србији умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије. У Српској православној цркви зилоте називају расколницима, јеретицима, ратоборним и искључивим. Зилоти, што на грчком значи „ревнитељи“, готово истим речима описују СПЦ коју називају „државна црква“. Свештеник Стефан Николић објашњава да монаштво и верници „ревнитељи“ у Србији не признају СПЦ.

– С њима смо прекинули свако црквено општење, али то никако не значи да смо с њима прекинули људске или чак пријатељске односе. У лику данашње званичне екуменистичке СПЦ не препознајемо ону предратну српску цркву којом су началствовали последњи српски канонски патријарси: Димитрије, Варнава и Гаврило – каже отац Стефан.

Зилоти се, како наглашавају, боре за чистоту православне вере. Све православне помесне цркве, осим њихових које називају „истинским православним црквама“, по њиховом мишљењу су почетком 20. века поклекле пред искушењима: нападима комунистичких власти, променом црквеног календара, екуменизмом и „црквеним модернизмом“.

За саговорника „Политике” из Српске православне цркве, који није желео да буде именован, зилотизам и „истинско православље“ је више друштвени феномен, пре борба против савременог света, модернизма и глобализма и страх од њиховог утицаја, него питање религије и њене одбране.

– Разлика у учењу између СПЦ и њих готово да и нема. Они, на пример, погрешно тумаче да је исправно само крштење погружавањем, потапањем крштаванога у воду, а не признају крштење обливањем, које се чешће примењује у СПЦ, али које је исто тако канонско и древно, као и крштење потапањем у воду. За СПЦ, као и за друге православне цркве, они су расколници и ми с њима немамо никаквих контаката, али не због нас, него због њих, јер они одбијају да се врате у окриље Цркве. Свако ко не прихвата устројство цркве је у расколу, па тако и они. У народу имају мали утицај – наводи наш саговорник.

Семе зилотског покрета у Србији посејано је из светогорског манастира Есфигмена, који се, иначе, налази у суседству Хиландара. Есфигменски монаси одвојили су се од Васељенске патријаршије седамдесетих година прошлог века, када је неколико православних помесних цркава прешло на грегоријански календар. „Ревнитељима“ су се придружила тројица српских монаха 1995. године, у време када су светогорски зилоти протестовали због одласка васељенског патријарха Вартоломеја у Рим, у посету папи. Један од ове тројице српских монаха, отац Акакије, 1996. године вратио се у Србију и на Фрушкој гори, у близини манастира Нова Раваница, основао прву монашку породицу. Данас постоји и женски манастир, на Кучајским планинама, неколико парохија с параклисима и неколико стотина верника. Своју цркву називају Српска истински православна црква (СИПЦ) и она је, како објашњава отац Стефан, под привременим окриљем Грчке истински православне цркве.

На улазу у готово све зилотске манастире истакнута је црна застава с крстом и натписом „Православље или смрт“. Отац Стефан каже да су такву заставу користили православни устаници у време турске владавине и да је она симболизовала спремност устаника да за слободу дају живот. Слично значење има и застава која се вијори у зилотским манастирима, а први су је истакли есфигменски монаси седамдесетих година прошлог века, када су се одвојили од Васељенске патријаршије, због чега су се нашли под полицијском опсадом. Уз такву паролу и одбијање било каквих контаката с другим црквама и верским заједницама не чуди што многи зилоте називају фундаменталистичким и ратоборним струјама у православљу.

– Такав назив је неоснован јер нема ниједног случаја где су истински православни хришћани у својој борби за православну веру употребили силу. Такође, наш грађански, световни или људски однос према човеку било које вере је толерантан и пријатељски али као што то налаже наша православна вера и свети канони православне цркве ми не можемо да имамо било какво црквено – молитвено општење са онима који су неправославни – тврди отац Стефан.

----------------------------------------------

Како се сестринство манастира Стјеник одвојило од СПЦ

Једини женски зилотски манастир, Нови Стјеник, налази се недалеко од Бора, у Кучајским планинама, на локацији Микољски камен, а основало га је сестринство манастира Стјеник из Жичке епархије. У октобру 2003. године игуманија манастира, Ефросинија, сестринство и искушенице послале су писмо надлежном архијереју, владици Хризостому, али и свим другим епархијама СПЦ. „Обавештавамо епископат, свештенство и монаштво у јурисдикцији Српске православне цркве да наш манастир Стјеник (целокупно сестринство) прекида свако молитвено општење с вама“, написале су монахиње. Убрзо су, уз помоћ полиције, избачене из манастира, неко време проводе на планини Јелици и у приватним кућама, док на неприступачном терену Кучајских планина није подигнут њихов манастир.


Коментари125
ddadf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владимир
Живописна импресија умировљеног Владике нема везе са истином. Велико братство Есфигмена, можда највеће на Светој Гори, је константно под притисцима. Упркос томе они су веома гостољубиви и отворени. Наравно, да на било какве провокације неће да одговарају усхићено. А "калимера" би као провокацију могао да схвати било који атонски монах. Зна се добро како се у том свету обраћа и саобраћа. А што се тиче поменутог умировљеног Владике, општепозната је његова ексцентричност и склоност ка саблажњавању других. Према томе нема пуно права да упире прстом у друге. Жалосно је што у Цркви долази до оваквих подела, али шта је ту је. Или живиш као православан или не живиш као православан, или си вино или си вода. Православље или смрт. Нема између.
milojko milic
gospodo novinari okanite se srpskih pravoslavnih dusa koje gledaju na opstanak jednog naroda i ocuvanju onog sto je ostalo,vec se pozabavite pravim zilotima koji rade na tudjim unistenjima.Nedirajte Srpstvo jer je na granici propasti i to su jedini pravoslavni odrzavaoci svog nasledja i nemojte ih svrstavati u nekakve zilote i findamentaliste jer to nisu i nikom ne prkose vec pokusavaju da odrze svoje.
Мајка Русија
Није случајно. "Отац" Стефан би требао да зна о чему се ради и на шта сам мислио. Рибари нису у расколу.
Филип
Вјеро наша, вјеро стара, вјеро наших свјатих цара, вјеро пречистаја, славнаја, одеждо свјетлаја, православнаја. Шта је грешни човјек без узвишеног циља битисања? Шта је планина без горе, сиње море без воде, Србин без слободе? Таман да изустим:"Никада те нећемо оставити возљубљњено Православље, вјеро Отаца наших..." кад се сјетим Св. Петра, пијеваца и суза. Наш је замах нејак, помози Боже свима, па и нама, Твојим многострадалним Србљима. Све што изустимо јесте истина или лаж. Међуистина не постоји, само понор између "да" и "не". Нема моста нити ћуприје на коме се грле свјетлост и тама. Бјеше ријека, остаде поточић, све извире, тече и увире у свој последњи дан.
inside info
1.антисектолошко питање: Како је „црква“ основана?1969.РПЦЗ ретроградно признаје акакијанске епископе рукоположене разбојничким хиротонијама 1960-1963.од два непослушна епископа РПЦЗ.Пар година пре Сабор РПЦЗ са Св.Јованом Шангајским одбија хиротоније које су акакијанци тражили,а затим и одбацује могућност накнадног признавања након што су тајно учињене.Акакијанци се позивају на прејемство од РПЦЗ,кријући факт да их је та Црква само 10 година касније-1979. извргла из општења,екскомуницирала. 2.антисектолошко питање: Шта „црква“ практикује?Акакијанци позивају Србе да одступе из СПЦ због општења са неправославнима.Њихови епископи чине управо оно за шта акакијанци оптужују СПЦ и одвајају се од ње–моле се и присуствују службама заједно са "јеретицима"(РПЦЗ),и причешћују "јеретике"(новокалендарце).Истовремено РПЦЗ саслужује са Константинопољском Патријаршијом и са СПЦ.И тако Срби који су се одвојили од СПЦ и „спасли“ прилазећи њиховој „цркви“,поново завршавају на литургији Васељенске цркве.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља