уторак, 27.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:03

Јосип Броз Тито – тридесет година касније

понедељак, 03.05.2010. у 22:00
Војислав Павловић и Чедомир Антић (Фото Д. Јевремовић)

На данашњи дан 1980. године, 4. маја, умро је Јосип Броз Тито, од 1974. доживотни председник Председништва СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, врховни командант Оружаних снага СФРЈ.

Његов живот и дело и данас изазивају контроверзе, а у протекле три деценије постепено је обликована и научна историографска слика о оном периоду југословенске и српске историје у коме је Тито био неприкосновени ауторитет.

О његовој личности и власти, домашајима, неуспесима и наслеђу, о односу према Србији и Србима, разговарамо с др Војиславом Павловићем, научним сарадником Балканолошког института САНУ, и др Чедомиром Антићем, истраживачем Балканолошког института САНУ.

Политика: Да ли је 30 година довољно дуг период да би се критички расветлила улога Јосипа Броза Тита у повести Југославије, Србије и српског народа у 20. веку?

Павловић: Тридесет година је довољан период за оцену Јосипа Броза као историјске личности, али и кратак, јер је још увек присутно некритичко тумачење његове улоге. Броз се мора сагледати у другој перспективи од оне која је била закономерна у његово време. Комунизам у Југославији и у Србији није био успостављен вољом грађана као једини могући облик политичког система. Његова владавина је српској средини била силом наметнута, а сам Броз је био комунистички диктатор јер никада није своју власт верификовао на слободним изборима. Није чак ни помишљао да то учини. Комунизам није у традицији српске политичке културе, у којој се од Устава 1888. усталила парламентарна демократија. Овде је комунизам наметнут споља 1944-1945. због исхода Другог светског рата...

Политика: Али, дозволићете, тај узрок није од мале важности...

Павловић: Договор савезника да југословенски простор укључе у совјетску интересну сферу и долазак Црвене армије, а не исход грађанског рата, пресудно су допринели да у Србији буде успостављен комунистички режим. С друге стране, КПЈ је током рата знатно ојачала те је успела да однесе победу и у сукобу са Стаљином 1948. године. Брозов период у историји Југославије је у основи била комунистичка диктатура и само из те оптике можемо да размишљамо да ли је она, у поређењу с другима диктатурама тога типа, била боља, гора, лакша за живот или не.

Антић: Комунистички режим у Југославији био је без сумње диктатура, наметнута у грађанском рату, захваљујући уласку Црвене армије у Србију али и револуцији изведеној од једног аутохтоног покрета. Остале источноевропске земље, с изузетком Албаније, нису имале тако јак комунистички герилски покрет, као ни предуслове за успоставу таквог режима. Брозова диктатура је трајала знатно дуже него владавина његових вршњака, а оставила је наслеђе које није онакво какво је он желео. Несврставање, самоуправљање и братство и јединство нестали су већ за његовог живота или непосредно после његове смрти. Та престарела тиранида донела је неким југословенским народима модерну нацију и државу, српски народ је у Брозовој Југославији изгубио обе ове велике вредности. Део политичке и интелектуалне елите у Брозовом режиму и данас види Периклово доба, што је велико оптерећење за демократију.

Политика: Да ли је то носталгија или нешто друго?

Антић: У бившој Источној Немачкој, у коју је после уједињења 1989. уложено више од билион евра, чак 70 процената становника и данас осећа носталгију за старим, социјалистичким временима. Очигледно је јака носталгија према том времену, иако је злогласна тајна полиција у својим лабораторијама чувала по комад одеће чак 60.000 Источних Немаца, како би их граничарски пси лакше пронашли ако покушају да побегну из државе-затвора. Можемо само да замислимо какав је тек однос становника југословенских земаља према СФРЈ, јер је она донела велики напредак у личном стандарду, одавала је привид социјалне среће и мира и била хладноратовски рај. У Југославији је средином педесетих година један класичан стаљинистички режим био постепено замењен другачијом, не тако отворено насилном ауторитарном влашћу.

Политика: Како би се могао дефинисати Титов однос према Србији и Србима?

Павловић: Данашња Србија је добрим делом оформљена у његово време. По доласку комуниста у Србију стрељани су политички противници чије се гробнице тек данас почињу откривати. Броз је непрестано вршио негативну селекцију у комунистичким редовима у Србији. У другим националним срединама комунистичке структуре су имале континуитет. О томе већ сведоче имена Бакарића у Хрватској и Кардеља у Словенији. У Србији континуитета нема, а сменом руководећих гарнитура се ретко добијало на квалитету. Последња гарнитура из осамдесетих година на челу са Слободаном Милошевићем била је далеко најмање способна и више него погубна за судбину Србије. Брозови наследници су наставили да креирају некритичку слику о његовом времену.

Политика: Шта вам у њој посебно смета?

Павловић: Представа која се јавила као последица ратова из деведесетих година о лепом животу у Брозово доба. То је нека врста политичког ескапизма пост фестум у којем се глорификује инфантилни грађанин, без икакве одговорности у политичком животу, пошто је то било забрањено, без икакве одговорности за своје економски положај, јер се на њега није утицало економским, него другим мерилима, пре свега послушношћу и оданошћу режиму, што је све остало као драматично наслеђе. Тренутно благостање финансирано је страним новцем, а дугови су оптеретили потоње генерације. Можда је још значајније што су у том периоду оформљени политичари који су водили националне државе током деведесетих година. Они су, зависно од националне средине, њене интересе артикулисали боље или лошије, али свакако у контрапункту према Титовој Југославији. Тек када су основни национални циљеви остварени почело је преиспитивање Брозовог наслеђа како би се у њему нашло оно што је из националне перспективе могло бити позитивно за креирање нове националне историје. Сигурно је међутим да ни братство и јединство, ни самоуправљање ни несврстаност нису тековине у којима су се нове националне државе препознале.

Антић: Национална политика КПЈ пред Други светски рат била је дефинисана на темељима политике Коминтерне. Став Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену 1928. био је врло јасан – Југославија је творевина великосрпске хегемоније и српске буржоазије и треба је укинути. Мада је касније ова политика напуштена, Ђилас у једном интервјуу деведесетих сведочи да комунистичко вођство још 1944-1945. није било сигурно да ли ће обновити Југославију, или ће југословенске земље постати део Совјетског Савеза. У таквим условима профилисан је однос снага, а однос према национализмима био је различит. Неки национализми су чак и неговани, на пример, македонски и словеначки, а у извесној мери и босанских муслимана.

Политика: Како гледате на репресију у оном времену.

Антић: Репресија је постојала током читаве Брозове владавине. Као неприкосновен командант армије, вођа партије и шеф државе, он је могао да прави обрте, као у време ИБ-а, Ранковића или маспока у Хрватској. Касније није постојао такав беспоговорни ауторитет па су политичке елите тежиле повратку у конзервативизам, национализам или ауторитарност зато да би ојачале.

Павловић: Репресија је била инхерентна том систему. Она је 1945. артикулисана као покољ ратних заробљеника у Кочевском рогу и у Блајбургу и стрељање политичких противника у Београду и Србији 1944-1945. Касније се репресија артикулише на другачији, суптилнији начин, али су у том репресивном систему страдали људи као што су филозоф Михаило Ђурић и режисер Александар Петровић, да поменем само њих. Све што се десило осамдесетих био је покушај да се једном политички и економски неодрживом систему продужи живот. Често се врше поређења с Румунијом или с Бугарском, али зашто не и с Грчком и Шпанијом? Обе те земље су изашле средином седамдесетих из недемократских режима а напредовале су далеко брже него било који део Брозове Југославије. У Брозово време нама је говорено да је од прворазредне важности несврстана спољна политика, иначе свакако значајна, али било је и других спољнополитичких опција које никад нису испробане.

Политика: Зашто?

Павловић: Зато што је он лично спречавао отварање према некомунистичком свету и демократизацију система, макар и скромну, у политичком смислу у Србији, или у националном смислу у Хрватској. Он је то чинио промовисањем самоуправљања, што су била Потемкиново села, систем стерилан у економском, политичком и културном смислу. Имао је за искључиви циљ очување његове личне власти. Скоро пола века власти Броза и његових наследника условили су да грађани Југославије немају ни стандард ни политичке слободе какве су у то време уживали на пример грађани Шпаније или Грчке.

Политика: Колико је обема странама ондашњег биполарног света одговарала управо таква Југославија, такав систем?

Павловић: Политика је уметност могућег и сигурно је да је у датој констелацији снага Броз врло успешно градио позицију комунистичке Југославије, независне од Русије, која је као таква опстајала захваљујући западним зајмовима који су стизали од краја четрдесетих. Земља није грађена на сопственој, него на страној акумулацији, као пример неког могућег, другог пута у комунизам. Али, то је онда експеримент који нема никакав други циљ и сврху сем да се докаже постојање те алтернативе совјетском типу комунизма.

Антић: Социјалистичка Југославија била би немогућа без неформалног споразума САД и СССР. Ипак, многе државе су имале корист од Хладног рата, знатно боље су га искористиле зато што су имале демократску власт и тржишну привреду. Југославија је током три деценије добила огромна средства. Неких 140 милијарди долара, према вредности ове валуте средином деведесетих, на различите начине је ушло у земљу. Треба подсетити да је период од педесетих до средине седамдесетих био доба великог економског успона у Европи, какав није забележен скоро четири столећа. С обзиром на положај у каквом смо били, тај успон нисмо искористили, а професор је већ поменуо ону страшну последицу – грађанина који је живео с великим очекивањима, а данас животари у свету варљивих успомена.

Политика: Да ли отварање данас непознате архивске грађе може да донесе нека битно нова сазнања о Јосипу Брозу Титу?

Павловић Сигурно је да ми не можемо знати шта све још садрже архиви, али не мислим да ће се спектакуларно променити слика о Брозу. Он је од тридесетих година заузимао одлучујући положај кадровика те је током целог свог живота гвозденом руком руководио КПЈ и управљао судбинама њених чланова и грађана Југославије. Све одлуке југословенске партије морале су имати његов имприматур. Он је нераздвојив од историје Југославије и сигурно је да у тој историји има много тога позитивног. Али, све то није историјско дело, јер нестаје као кула од карата са његовом смрћу. Он је 1945. прокламовао братство и јединство, којим је наводно решено национално питање, а показало се да народи бивше Југославије желе да живе у националним државама. Тврдио је да је створио најбољи политички систем који се урушио чим је биполарни свет нестао. Прокламовао је и несврстану спољну политику, али је она нечујно нестала пред императивом европских интеграција. Иза Броза није остало ништа, не зато што су наследници његово дело уништили него зато што је оно било неодрживо. Одговорност његових наследника се огледа у неспособности да одбаце један неодржив систем као што су то у Пољској учинили чланови синдиката „Солидарност”.

Антић: Када је реч о архивима, мислим да наша јавност не треба да очекује спектакуларна открића. Брозов режим је много бринуо о свом имиџу, о чему говори и анегдота коју је изнео Велимир Ћургуз Казимир у једној својој књизи. У неку књижару су ушли припадници ДБ-а, затворили радњу и тражили преостале примерке књиге једног америчког аутора. Проверили су да ли су то једини примерци, узели их и отишли. А у тој књизи, иначе из жанра научне фантастике, споменуто је да је председник Југославије, Јосип Броз – ванземаљац. Хоћу да кажем да се много пазило на слику о њему, чак и кад је реч о баналној фикцији. Мени се чини да је управо захваљујући тој пажњи и створен привид да је реч о особи која је наметнута, замењена или нешто слично.

Слободан Кљакић


Коментари63
4e432
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

antal petrec
nadju se dva pametna da mudruju...
cane agic
ima jedna pjesma...koja ide ovako.. Laku noc druze stari,rukavice bjele od casti navuci.. kad pogledas nas male ispd svoda nebeskog bilo je tesko bilo je dobro dobar je i bod.. POgledajte ko sve napada TITA..novinari..koji su se uhljebili..kvazipoliticari..tajkuni..JA JOS NISAM CUO OBICNOG COVJEKA DA JE IJEDNU LOSU RIJEC REKAO O TITU... Koja je fabrika izgradjena poslije Tita..od triglava dod djevdjelije...Koji pasos vrijedi vise od Titovog..od triglava dod djevdjelije..ko se to osjeca sigurnije nego u titovo vrijeme opet od triglava dod djevdjelije..TITO JE TITO...
mmmmks
titove godine u jugoslaviji - najbilje godine mog zivota! misljenja te dvojice navedena u clanku uopste me ne interesuju mada oni imaju pravo da misle sta hoce. zameram politici sto nije intervjuisala i 'drugu stranu' , valjda neko u srbiji ima drugacije misljenje. ovako smo dobili dosadan clanak sa dve intervjuisane osobe koje se u svemu slazu. izvinite, moram da zevam.
S. L.
Jaoj, nemojte, molim vas, vi da nas ucite ko je i sta je bio Josip Broz Tito? Ko ste, bre, vi?
Igor M
"Иза Броза није остало ништа, не зато што су наследници његово дело уништили него зато што је оно било неодрживо." Surovo ali veoma realno gledanje na taj period. Taj utopijski sistem je unaprijed bio osudjen na propast i mozemo samo zahvaliti pametnjakovicima, bez politickog talenta, sto je taj pad bio bas toliko bolan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља