понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 12.05.2010. у 22:00 Мишa Ђурковић

МНОГО РАЗЛОГА ЗА ЗАБРИНУТОСТ

Српска православна црква је институција од суштинског значаја за наш народ. Ми немамо ниједну другу институцију која баштини такву историју, традицију и памћење. Историја наше цркве чини велики део историје српске државности, духовности и културе.

Црква је, штавише, кроз историју била и важнија за опстанак народа од државе јер је и у временима бездржавља чувала сећање на државност и основе идентитета. Значај ове чињенице оживљава и данас када се настављају процеси дезинтеграције српских простора, којима се у овоме тренутку не назире крај. СПЦ је, подсетимо се, последња пансрпска институција која обједињава све области и просторе на којима живи наш народ.

Може бити да је управо то разлог што је црква годинама изложена сваковрсним притисцима: почев од разарања храмова, пљачки, прогона свештеника, отимања епархија, до сталног медијског бичевања које повремено прелази у линч. Однедавно, међутим, све више у јавност пробијају сукоби унутар саме цркве. Разумљиво је да у овако тешким и конфузним временима и црква као одраз стања народа не може да избегне разилажења у погледу оријентације, питања односа са властима у новоуспостављеним државама, односа према различитим иницијативама са Запада итд.

Припадам, чини ми се, највећем делу пастве који ни на какав начин није укључен у те сукобе, и који се пре свега моли да се сачува јединство и интегритет цркве у садашњем облику. Неки последњи потези производе, међутим, велику забринутост код верника.

Почнимо са случајем владике Артемија. Након свега може се рећи да највећи број нас није убеђен у исправност тврдње да је владика не само смењен већ де факто и протеран са Космета због наводних финансијских малверзација. Добро је познато да су комплетни услови пословања у овој земљи, а посебно на Космету, далеко од заиста уређених и регуларних. Слични проблеми могу се наћи у многим епархијама, а опет нико не тражи одговорност других. Дакле, проблематично уклањање владике Артемија пре делује као политички обрачун у коме се уклања (политички) некооперативни епископ.

У вези са овим је и необично реаговање митрополита Амфилохија и умировљеног епископа Атанасија који су се писмом обратили ректору крагујевачког универзитета тражећи да се универзитет огради од деловања асистената Чворовића и Спасојевићке који су саставили књигу „Истина о случају владике Артемија”. Овај необичан потез којим се научним радницима угрожава слобода рада постаје посебно занимљив када се установи следеће: на пример на Филозофском факултету у Београду делује низ ултралевих професора који о нашој цркви пишу и говоре све најгоре, и колико ми је познато нико се од црквених великодостојника није обратио београдском ректору, док је у овом случају проблематичан постао рад двоје младих научника припадника цркве. Не верујем да је за нашу цркву добро ако њеном врху смета деловање православних интелектуалаца, а одговара писање разних „верских аналитичара” који траже реформу цркве идентичну захтевима ЛДП-а.

У неким овдашњим „медијима” иначе месецима се води срамна кампања против неколико епископа, уз стално позивање на изворе из патријаршије или Синода.

Такође, све су присутнији гласови да се у врховима цркве разматра могућност да се Српској православној цркви промени име. До нас је стигла идеја да се она претвори у православну цркву српских и приморских земаља. Ово би по мом дубоком убеђењу било отварање пута за њено коначно цепање. Тиме би се одустало од тога да су све земље у којима СПЦ делује и српске земље. Претпостављам да би Црна Гора тиме постала приморска, дакле не више и српска земља.

Бојим се да би ово заправо отворило могућност да се полако у новоформираним државама од делова СПЦ формирају нове православне цркве тих земаља које би изгубиле српску одлику. Тако бисмо у БиХ добили православну цркву БиХ, у Хрватској се већ оснива Хрватска православна црква на траговима Павелића, а све су гласнији захтеви да се на Космету наши свети храмови и коначно отуђе из темеља српског идентитета тако што би се формирала православна црква Косова. Треба се подсетити да Светозар Маровић годинама најављује да решење црквеног питања у Црној Гори види у томе да се од четири епархије СПЦ формира православна црква Црне Горе.

Овакве идеје очигледно иду у правцу онога што западни центри моћи виде као оквире реконфигурације овдашњих простора, а што изгледа подржавају и спроводе и наши политичари. Тако ћемо врло брзо да стигнемо и до посебне православне цркве Војводине.

Бојим се да су све ово индиције да врх наше цркве после смрти патријарха Павла креће у одређеном правцу који ће му донети боље односе са државном политиком и са Западом, али и много горе са народом. Мислим да огромна већина верника не пристаје да нам се црква дели, и не сматра да папа треба овде да дође пре него што клекне у Јасеновцу.

Преосвештене владике боље од свих нас знају да у православљу нема цркве без народа.

Коментари53
2ae64
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владислав Ђорђевић
Православље лежи у сржи српског националног идентитета, па је стога очување православља исто што и очување српства.
Tatjana Maksimovic
Bravo Miso ,odlican tekst , ima nade za srbe i srpsko novinarstvo; I dalje pises lako i razumljivo kao u skolkim danima . Samo napred , veeeeliki pozdrav .
Dragomir Milovanović
Sve što je bilo Srpsko zapad je razbio. Ostala je još samo najjača srpska institucija, Srpska Pravoslavna Crkva (SPC). Velika većina Srba, bilo gde se nalazili, najviše veruju SPC-u. Znači razbiti SPC, znači razbiti Srpsko nacionalno biće. Sa time bi Srbi bili konačno uništeni. Tako ja razumem članak, koji je izvanredno napisan. Nadam se da do toga neće doći i da će SPC ostati zauvek jedinstvena. Molim se Bogu da tako ostane večno.
Marko
Interesantno zadnjeg dana Sabora kao da je neko zviznuo, svi mediji su prestali da spominju vladiku Artemija.Pretpostavljam da su mogli još par dana da podižu tiraž sa tom temom, ali nisu.Tako da nismo uopšte obavešteni da li je vladika Artemije sem što je prihvatio odluku Sinoda o smenjivanju prihvatio penziju.Čudi me da novinare više ne interesuje za koju eparhiju se vladika Aremije opredelio, a sigurno znaju da čitaoce poštovaoce vlaike Artemija to zanima.Da li to i novinari, a ne samo dekan Pravnog fakulteta iz Kragujevca traže dozvolu u patrijaršiji?
Јасеновац се не заборавља
Добро нам недошао! Римски папа.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља