уторак, 22.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 07.08.2006. у 16:21 Божидар Дикић

Брљин је постао Берлин

Јуриј Брезан (снимак из 1978)

Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

"Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају" – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: "Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе". Реч "бреза" постоји у већини словенских језика, али "сербски" језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права

Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског "мора".

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред Берлина и другим тамошњим градовима.

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман "52 недеље су једна година", први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва "Домовина" у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

Атракција за туристе

У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима. "Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику" – писао је.

Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословенских књижевника. После конгреса посетио је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Сербина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.

У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината "Шварце пумпе".

У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.

Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.

Последњу књигу, "Невеста није хтела у кревет" актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта у Chróscicy, која је понемчена у Crostwitz.
Коментари1
8db4a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milutin Milivojevic
Ovaj istoriski deo koji datira od pre vremena Nemanjica,a on ide unazad cak dvadeset osam kolena naslednika loze koja je cisto srbskog porekla. Ovaj dokument se nalazi u Maloj gostoprimnici manastira Studenica koga su srbski istrazivaci pronasli depoima SDA-a i doneli na uvid narodu nasemu koji pohodi manastir. O tome se vrlo malo zna,a i ovaj tekst o Luzickim Srbima je vrlo skroman doprinos tome da se time pocne neko baviti malo ozbiljnije.Od Kosovske bitke pa na ovamo kroza sve vekove pa sve do dana danasnjega, evidentno je da su Srbi kao narod mnogo i premnogo stradali. Iz svega prilozenog sto znamo, prosto se namece jedno pravo pitanje;ZASTO SRBI TOLIKO STRADAJU I ZASTO SE STALNO TA ISTINA ZATRPAVA POD ZEMLJU? Prosto o tome bi trebalo kazati svet koji to zna, a cuti zasto se tako radi sa jednim malim narodom koji krtoz istoriju nista lose nije ucinio drugima, cak stavise iz naroda Srbskoga su najelitniji naucnici o kojima ovaj svet jos nije dao konacno misljenje. ZASTO?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља