субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:20

Владан Батић: Поново учим да говорим

субота, 15.05.2010. у 22:00

По­сле не­дав­не опе­ра­ци­је гр­ла на Ин­сти­ту­ту за ото­ри­но­ла­рин­го­ло­ги­ју Кли­нич­ког цен­тра Ср­би­је, пред­сед­ник Де­мо­хри­шћан­ске стран­ке Ср­би­је, Вла­дан Ба­тић по­чео је те­ра­пи­ју за ре­ха­би­ли­та­ци­ју гла­са. У пи­сме­ној ис­по­ве­сти ко­ју је на­звао „сво­јим кр­ста­шким ра­том са бо­ле­шћу, за „По­ли­ти­ку“ пр­ви пут от­кри­ва де­та­ље сво­је два­де­се­то­го­ди­шње бор­бе про­тив те­шког обо­ље­ња.

– Тре­нут­но се по­сле те­шке опе­ра­ци­је гла­сних жи­ца на­ла­зим на опо­рав­ку и ре­ха­би­ли­та­ци­ји. Оно што је ме­ни те­шко па­ло је то што по­но­во учим да го­во­рим. Ка­кве су то Тан­та­ло­ве му­ке нај­бо­ље зна­ју они ко­ји су кроз то про­шли – по­чи­ње сво­ју при­чу Ба­тић.

Пр­ви шок

Све је по­че­ло, при­се­ћа се, у ле­то 1990. го­ди­не.

„Био сам та­да док­тор пра­ва, успе­шан адво­кат, отац тро­је див­не де­це, иму­ћан, ис­пу­њен, сре­ћан и за­до­во­љан. По­ред све­га то­га по­чи­ње и мој по­ли­тич­ки ан­га­жман у окви­ру Де­мо­крат­ске стран­ке чи­ји сам осни­вач од ње­не пр­ве скуп­шти­не у До­му омла­ди­не, фе­бру­а­ра 1990. го­ди­не.

Ме­ђу­тим, по­ја­ви­ла се про­му­клост.

– На ОРЛ кли­ни­ци упо­зна­јем Пре­дра­га Стан­ко­ви­ћа. Та­да је био аси­стент, да­нас је про­фе­сор, шеф фо­ни­ја­три­је и мој ис­кре­ни при­ја­тељ. По­што је по­сум­њао на нај­го­ре, упу­ћу­је ме на би­оп­си­ју, ко­ја по­твр­ђу­је ње­го­ве сум­ње. Цео свет ми се сру­шио. По­ред стра­ха, осе­ћа­ја без­на­ђа и не­мо­ћи, од­мах се по­ста­вља пи­та­ње: За­што баш ја? Чо­век по­чи­ње да пре­и­спи­ту­је се­бе да осе­ћа са­мо­са­жа­ље­ње, ми­сле­ћи да је све го­то­во, пра­ви ин­вен­тар свог жи­во­та, при­се­ћа се Ба­тић.

Пред­лог кон­зи­ли­ју­ма је био опе­ра­ци­ја. Ба­тић је по­тра­жио и дру­го ми­шље­ње од про­фе­со­ра Аце Ива­но­ви­ћа са Вој­но­ме­ди­цин­ске ака­де­ми­је ко­ји пред­ла­же зра­че­ње, што он при­хва­та чвр­сто ве­ру­ју­ћи да је то пут из­ле­че­ња. Од­ла­зи сва­ко­днев­но у Ин­сти­тут за он­ко­ло­ги­ју на ра­дио те­ра­пи­ју. Глас по­чи­ње да му се вра­ћа. То­ли­ко да уче­ству­је у ан­то­ло­гиј­ском пред­ста­вља­њу Де­мо­крат­ске стран­ке на РТС но­вем­бра 1990. го­ди­не за­јед­но са Дра­го­љу­бом Ми­ћу­но­ви­ћем, Зо­ра­ном Ђин­ђи­ћем, Де­си­ми­ром То­ши­ћем, Во­ји­сла­вом Ко­шту­ни­цом и оста­ли­ма.

Дру­го ис­ку­ше­ње

„Да ли је по­след­ња де­це­ни­ја про­шлог ве­ка про­ве­де­на на тр­го­ви­ма и ули­ца­ма, на сне­гу и ле­ду, на ми­тин­зи­ма и шет­ња­ма, пред кор­до­ни­ма, су­зав­цем, на ин­фор­ма­тив­ним раз­го­во­ри­ма, са нео­ства­ре­ним оче­ки­ва­њи­ма, са из­гу­бље­ним на­да­ма и раз­о­ча­ра­њи­ма ути­ца­ла на мо­је здра­вље, тек, по­чет­ком 2002. го­ди­не, као ми­ни­стар прав­де, од­ла­зим на пре­глед код ко­ле­ге ми­ни­стра, То­ми­це Ми­ло­са­вље­ви­ћа ко­ји кон­ста­ту­је кар­ци­ном де­бе­лог цре­ва и пред­ла­же хит­ну опе­ра­ци­ју код про­фе­со­ра Зо­ра­на Кри­во­ка­пи­ћа, твр­дим, хи­рур­га свет­ског гла­са. Не­де­љу да­на на­кон та­ко де­ли­кат­не ин­тер­вен­ци­је ја сам се вра­тио на по­сао, упо­ре­до на­ста­вља­ју­ћи са хе­ми­о­те­ра­пи­јом. Се­ћам се ка­да сам ушао у ка­би­нет за­бе­зек­ну­тог по­гле­да мо­јих са­рад­ни­ка ко­ји­ма сам ре­као да не бри­ну, да сам до­бро и да не­мам вре­ме­на за из­ле­жа­ва­ње, јер мо­ра­мо да ра­ди­мо”, се­ћа се Ба­тић.

Тре­ће тра­гич­но са­зна­ње

То­ком 2008.го­ди­не наш са­бе­сед­ник ра­ди као адво­кат, али је по­но­во у по­сла­нич­ким клу­па­ма у Скуп­шти­ни Ср­би­је. Та­да, по­сле18 го­ди­на, по­но­во гу­би глас

– Ди­јаг­но­за је иста као и 1990, кар­ци­ном гла­сних жи­ца. Опет ми пред­ла­жу опе­ра­ци­ју, ко­ју од­би­јам и опет се од­лу­чу­јем за зра­че­ње, али оно ни­је ус­пе­ло.

Че­твр­та бит­ка

По­чет­ком мар­та ове го­ди­не,по че­твр­ти пут, Вла­дан Ба­тић се за 20 го­ди­на су­о­ча­ва са ди­јаг­но­зом ра­ка, али ка­ко до­да­је, овај пут „не­мам из­бо­ра, јер ми жи­вот ви­си о кон­цу!“

– Мо­ра ра­ди­кал­на опе­ра­ци­ја. Оча­јан и у ужа­сном здрав­стве­ном ста­њу, од­ла­зим у ино­стран­ство да би ми са­вест би­ла мир­на, да ви­дим шта ће ми та­мо ре­ћи. Од­го­вор је исти: опе­ра­ци­ја, и то хит­на. Већ сам са­знао да је про­фе­сор Ан­тон Ми­кић, са Ин­сти­ту­та ОРЛ у КЦС, мај­стор свог за­на­та за опе­ра­ци­је овог ти­па и од­лу­чу­јем се за хи­рур­шку ин­тер­вен­ци­ју у Ср­би­ји – об­ја­шња­ва Ба­тић.

Ова ин­тер­вен­ци­ја је, као што је јав­ност оба­ве­ште­на успе­шно ура­ђе­на, и Вла­дан Ба­тић се осе­ћа до­бро.

„Са­мо још да на­у­чим да го­во­рим”, пи­ше „По­ли­ти­ци“.

Ка­ко сам се бо­рио

Вла­дан Ба­тић об­ја­шња­ва и раз­ло­ге за­што је све ово ис­при­чао и по­де­лио са јав­но­шћу сво­ју дра­му, али и ин­ти­му.

– Ово сам све ис­при­чао да бих обо­дрио дру­ге. Да и у тре­ну­ци­ма ка­да се су­о­ча­ва­ју са нај­те­жим про­бле­ми­ма у жи­во­ту, тре­ба да ве­ру­ју да ни­је све из­гу­бље­но. На­рав­но да је сва­ки чо­век је­дин­ка за се­бе и да не­ма ни­ка­квог уни­вер­зал­ног обра­сца. Ме­ђу­тим, сво­ју при­чу сам по­де­лио са дру­ги­ма, јер ве­ру­јем да увек по­сто­ји на­да. Чо­век мо­ра да ве­ру­је и мо­ра да се бо­ри. И на­рав­но, имао сам тре­нут­ке сум­ње, стра­ха, не­ве­ри­це, па­до­ве, раз­о­ча­ре­ња. Све сам ис­ку­сио, при­зна­је Вла­дан Ба­тић и ци­ти­ра ре­чи Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа да се „сва­ка бит­ка нај­пре до­би­ја или гу­би у ср­цу“.

Та­ко­ђе, ис­ти­че да је то­ком сво­је два­де­се­то­го­ди­шње бор­бе схва­тио да у ова­ко те­шким тре­ну­ци­ма по­ма­жу Бож­ја во­ља, ве­ра, до­бри ле­ка­ри и на­рав­но љу­бав .

– Ве­ру­ју­ћи у љу­бав, ве­ру­је­те у Бо­га, а он је ту око нас и у на­ма са­ми­ма. Као ве­ру­ју­ћи чо­век ми­слим да нам Го­спод че­сто да­је шан­су. Чо­век мо­ра да ве­ру­је у успехи чи­ни све да до успе­ха стиг­не. Да раз­ми­шља по­зи­тив­но да је убе­ђен у по­бе­ду, јер ка­ко Отац Та­деј ка­же „Ка­кве су ти ми­сли та­кав ти је жи­вот”. По­ред то­га, чо­век мо­ра да бу­де ан­га­жо­ван. Да не­ма вре­ме­на за цр­не ми­сли. Це­лог жи­во­та сам биo хи­пе­рак­ти­ван. По­ред по­сла и по­ли­ти­ке, имам број­не хо­би­је, пу­то­вао сам по све­ту, гле­дао ве­ли­ке утак­ми­це, Фор­му­лу 1, Мо­то ГП, био фи­зич­ки ак­ти­ван, га­јио цве­ће, дру­жио се, чи­тао, пи­сао. Све то ра­дим и са­да, је­ди­но не го­во­рим – ис­по­ве­да се Ба­тић.

Он при­ме­ћу­је да би бор­ба са бо­ле­шћу би­ла успе­шна, нео­п­ход­но је да по­сто­је до­бри ле­ка­ри.

– Уза­луд ја­ка во­ља ако се ме­ди­цин­ски про­бле­ми не од­ра­де ка­ко тре­ба. Ми не­ма­мо усло­ве ко­ји би би­ли на свет­ском ни­воу,али има­мо мно­го­број­не ле­ка­ре, ко­ји су за­и­ста свет­ски – став је Вла­да­на Ба­ти­ћа.

Ње­го­ва по­ру­ка на кра­ју је да у бор­би и са нај­те­жом бо­ле­шћу тре­ба ус­тра­ја­ти због се­бе, због оних ко­је во­ли­те и ко­ји вас во­ле. Пи­ше да је жи­вот са­чи­њен од ту­ге и од ве­се­ља, па то илу­стру­је чи­ње­ни­цом да је по­сле ње­го­ве по­след­ње опе­ра­ци­је, ње­го­ва нај­ста­ри­ја ћер­ка од­бра­ни­ла док­то­рат. Ето по­но­са и сре­ће по­сле ве­ли­ке дра­ме.

При­ре­ди­ла: О. По­по­вић


Коментари74
7de90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ljubisa karadzic
imali smo srecu da smo bili u rukama Velikog coveka i Velkog strucnjaka Prof.dr.Antona Mikica i vjerujte mi da savesnijeg i odgovornijeg lekara nisam sreo i zelim ovom prilikom da mu pozelim puno zdravlja i srece u daljem zivotu kao i kompletnom osoblju ORL Instituta KCS u Beogradu
dragan petrovic
Brz i uspesan oporavak.Pozdrav iz Nisa.
Dušan
Kad se samo setim koliko sam se radovao kad Vladan Batić više nije biran u skupštinu.On je za mene primer političara 'za izbegavanje'.Uvek 'antiprotivan' .Da ima ogledalo sam sebi bi bio protivnik i s' poštovanjem i argumentima 'onome u ogledalu' objašnjavao da nije u pravu.Toliko isto mi je 'žao' za Bidžu,Raku,Paroškog i Šešelja jer su za razliku od 'ovih' nekako bili uz narod.
Dijana
Dragi gdine Baticu. Za mene ste bili i ostali svetionik u tami kojom luta ova Srbija.Od srca zelim brz oporavak!
Marko N
Sve najbolje zelje za brzi oporavak!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља