уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:18

А ШТА АКО СТРАНЦИ НЕ ДОЂУ?

Аутор: Небојша Катићуторак, 18.05.2010. у 22:00

Српски транзициони театар већ десет година игра само једну представу – „Чекајући странце“. Домаћа економска политика почива на нади да ће се прилив иностраних инвестиција наставити и да ће то спасити посрнулу домаћу економију.

У економском систему какав је настајао на развалинама социјализма, држава није умела да створи нове и другачије механизме којима би управљала сопственим развојем. Транзиционе државе немају аутономни модел развоја и ослоњене су на тржишну доктрину, на страни капитал и инвестиције. Драма економског развоја Србије управо је у томе што зависи од воље и интереса странаца да у њу инвестирају. Ако тог интереса нема, свеједно из којих разлога, нема ни развоја, ни будућности.

Десет година домаће транзиције показало је стерилност економског система и немоћ економске политике. Упркос десетинама милијарди долара које су се слиле по разним основама (кредити, продаја државне имовине, донације), број људи који у Србији ради је све мањи, ниједна озбиљна инвестиција није реализована, а социјални систем је на ивици пуцања. Регионалне и социјалне разлике драматично расту, а спољни дуг улази у зону неодрживог.

Вреди се подсетити – и она Југославија је добијала помоћ, задуживала се, пречесто нерационално трошила и живела преко могућности. Али је при томе и инвестирала и градила, улагала у регионални развој, образовање, здравство, културу. Систем је иза себе оставио дугове, проблематичне радне навике такође, али и имовину много већу од дугова. Транзиција, како сада ствари стоје, иза себе оставља само дугове. Ово није похвала социјализму, ово је покуда транзицији, највећој и најдужој економској кризи модерног времена.

У средишту транзиционе стагнације је финансијски систем, али и опсесивна потреба друштва да се пречицом стигне до вишег стандарда. Под таквим притиском, и у жељи да се одмах покаже супериорност новог система, транзиционе државе су направиле фаталну грешку. Уместо стрпљиво, кроз раст запослености, кроз већу продуктивност и виша примања, ка бољем стандарду се хитало кроз експлозивно задуживање државе и грађана. Овим кредитима је финансиран увоз иностране робе, директно на штету домаће, ионако слабе индустрије. Симболички, али не само симболички, грађани возе све боље иностране аутомобиле, али их потом ломе по лошим домаћим путевима које нема ко да поправља и чију изградњу нема ко да организује и када се новац позајми.

Кључна поука свих успешних развојних модела, од немачког до азијских, заборављена je – без домаћих банака, без домаће штедње, без симбиозе домаће индустрије и банака, као и без државног подстицања инвестиција, не може бити динамичног и здравог развоја. Томе насупрот, домаћи банкарски систем је препуштен странцима, па је процес дезинвестирања додатно олакшан и стимулисан. Из крајности социјализма у коме су банке служиле искључиво одржавању предузећа и социјалног мира по сваку цену, транзициона Србија је стигла у другу, гору крајност – банке служе искључиво интересу својих власника. У интересу је банака да финансирају грађане, јер тако могу наплатити огромне камате, у интересу им је и да финансирају улагања у некретнине, јер се њима најлакше обезбеђује хипотека. Све док новац тако могу пласирати, банке неће ризиковати да финансирају увек ризичне индустријске инвестиције, а вероватно ни да финансирају конкуренцију предузећима својих матичних држава.

Интерес финансијског сектора није нужно и интерес економије као целине, а често је и директно супротстављен интересима економског система. Ако до јуче то није било јасно, сада би морало постати. Домаћи економски систем захтева темељну реформу, а темељна реформа тражи визију, знање, планирање и консензус политичке и економске елите. Док се то не догоди, нешто би се могло урадити без чекања.

Прва мера коју би требало спровести јесте укидање готовинских кредита, одмах, без оклевања, без којештарија о томе како ти кредити подстичу економију. Процес тоњења становништва у дугове се мора зауставити и тај део новца се мора ослободити за привреду и инвестиције. Грађани морају научити да своју потрошњу самере примањима данас, како их живот не би брутално самерио већ сутра.

Истовремено, држава мора направити развојну банку и мора покушати да управља развојем и усмерава инвестиционе процесе. Развојна банка није чаробни штапић и та идеја се може упропастити и пре него што се изговори национални–инвестициони–план. Свеједно, нешто се мора покушати.

Оно мало државних предузећа што је преостало није терет, већ потенцијална, можда и једина, полуга развоја у наредној деценији. Само је погубна кадровска политика сметња да се такав развој и оствари. Променом кадровске политике Србија може учинити више него упорним узимањем нових кредита и ишчекивањем странаца. Странци ће можда доћи, а можда и неће. Креатори економске политике би се морали запитати – а шта ако странци не дођу?

www.nkatic.wordpress.com

финансијски консултант


Коментари86
eae6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Radonjić
Poštovani,kasnim sa pregledom Vaših kolumni,ali utisak o Vašoj objektivnosti i stručnosti je izuzetno pozitivan.Pitam se samo-kako to da Vas niko nije konsultovao za rad u odgovarajućim državnim službama,odnosno-kojim se to kriterijumima rukovode naši "selektori" pri izboru činovnika za rad u državnim finansijskim institucijama?
Olivera Petrovic
Gospodine Katicu- clanak vam je sjajan. U zadnjih 10 godina nisam procitala bolji clanak. Pravo u srz problema! Covek ne moze a da se ne zapita ko vodi ovu zemlju, jer mi smo na rubu propasti.
poslenici
Zakljucak: ovi koji vode zemlju vodjeni su svojim i stranim interesima a ne interesima naroda.
Драган Ло
Потребно је бити просто домаћин, човек. Имати лично достојанство и радити, радити до бесвести ако треба, а треба. Ко чека и кога чекамо? Спреман сам одрећи се свега изузев своје породице и достојанства, а верујте ми да имам пуно тога. Не могу више да смислим и Динкиће и Тадиће и Николиће и Шешеље и ... Не могу да смислим ни нас ѕато што чекамо у реду да молимо. У и на овој земљи не лежи ѕлато и нафта, али се овде не сме бити гладно, ако смо гладни, то је наша брука и наш нерад и болест, а ако је све тако онда нек нас нема.
slobodan45
glavna stvar koju srbi moraju, da imaju svakog trena u mozgovima: STRANCE INTERESUJE, ISKLJUČIVO, VOJVODINA, I PUT( I OKO PUTA, POMORAVLJE)DO GRČKE I NIŠTA VIŠE.NIŠTA MANJE.zabole njih za sve ostale "integracije", na koje mi padamo kao mladi majmuni...to je to.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља