четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:22

Муци је био човек-енциклопедија

четвртак, 20.05.2010. у 22:00
Љубомир Муци Драшкић

Било је уобичајено да ме завитлавају у том чувеном бифеу Атељеа 212, да сам глумоман. Да нема места на којем нисам глумио. Да се не либим да играм без пардона било где. Љубомир Муци Драшкић је, наравно, све то слушаo. Једном приликом, касно ноћу, звони телефон у мом стану...

Глумац Петар Краљ овако прича за „Политику” присећајући се времена када се интензивно дружио са редитељем Љубомиром Муцијем Драшкићем у чију част је, у Атељеу 212, отворен фестивал „Муцијеви дани”, као знак поштовања и сећања на овог изузетног човека и уметника.

– Овде Муци! Молим те како иде она песма из комада Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић”, каже ми.

И ја почнем да изговарам стихове:

„Јој где је тај црвени, плави балон,

кад бих могао да га дохватим...”

На то ми Муци одговори:

– Гост сам овде на програму Радио Београда, па си ево, сада, глумио и преко телефона, присећа се Петар Краљ једне од многобројних анегдота из тог времена.

Испричао нам је Петар Краљ и ово:

– Био сам познат по закашњавању. На пробе сам редовно каснио, на представе, разуме се, никада. Живео сам, истина, далеко зато сам имао разне изговоре, као рецимо, да је на путу била спуштена рампа. Зато су када улазим у бифе Атељеа 212 гласно изговарали: Рампа! Рампа! Није ми било драго што је тако, али, једноставно, тако се намештало. Онда ми је Муци онако очински пришао и рекао ми: „Знаш шта Петре, сада ћу ти рећи зашто стално касниш”. Кажем му скрушено: „Добро”. Верујући да ће да ми понуди неко решење, а Муци ми саопшти: „Зато што касно пођеш!”(/slika2)

Било је дивно познавати Муција Драшкића, прича нам Петар Краљ, а посебна част и привилегија бити његов пријатељ.

– Био сам једно време „изгнаник”. Муци је био довољно добар и племенит и без зазора је пожелео да ми помогне. Када је видео да сам бескућник, примио ме је заједно са својом супругом Светланом Бојковић у њихов дом, јер је у њиховом стану у то време била слободна девојачка соба. Одатле да сам га звао тата, а он мене сине – са топлином у гласу присећа се Петар Краљ.

И глумицу Миру Бањац везују најлепше успомене за дружење и сарадњу са Љубомиром Муцијем Драшкићем.

– То златно време Атељеа 212, када је Муци био његов управник и редитељ најлепши је период у мом животу. Много сам представа одиграла које је он тако мајсторски режирао. Муци је, уз то, био од ретких редитеља који нам је дозвољавао ситне, мале глумачке безобразлуке, шале, вицеве. Каже нам једноставно: „Идите, то иживите и вратите се да радимо. Био је широке руке. Веровао је глумцу! Живео за позориште, уметност... Свака његова проба била је посебан догађај испуњен радошћу и великим задовољством.

Још као студенткиња глумица Горица Поповић је изјавила да би волела да буде члан Атељеа 212. Драшкић је то случајно чуо и запамтио. После неколико година позвао је Горицу Поповић, на њену искрену радост, да постане део глумачког тима Атељеа 212, чији је члан и данас.(/slika3)

– Било је то много лепо време. Муци је био изузетно духовит, племенит, добар човек. Сматрао је да је хумор веома важан. Био је један од ретких људи са којим можете да се шалите и на озбиљније теме. Уз то је био и од оних посебних, најважнијих људи када вам треба неко, да решите недоумицу, да вам да прави, искрени савет. Увек сам га, без резерве, позивала да погледа оно што сам урадила, јер сам знала да може да укаже на пропуст, посаветује ме  шта даље да предузмем да бих посао урадила како треба. Његовим одласком је остала огромна празнина – каже Горица Поповић и са тугом у гласу наставља да прича о Муцију Драшкићу:

– Био је, заправо, човек-енциклопедија. Држао је у глави хиљаде података. Када сам, случајно, у Музеју позоришне уметности пронашла свеску са комадом „Једва стече зета”, пожелела сам да га сама режирам и играм у њему. С обзиром на то да је било готово непознато дело, питала сам  Муција, да ли зна нешто о овом комаду и да ли је некада рађен код нас. Одговорио ми је у истом тренутку да је представа „Једва стече зета” извођена, рецимо, давне 1920. године у Новом Саду. Добила сам од њега подршку и са својом представом „Једва стече зета” дружила се на сцени Театра у подруму неколико наредних сезона.

Б. Требјешанин


Коментари2
6a830
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lili kisic
Hvala upravniku Ateljea 212 i njegovim saradnicima sto su osnovali ovaj divan festival Mucijevi dani. Zaista jedno divno druzenje i svakako nezaboravno iskustvo.
Zaratustra
Zasto nesrecnici ne objavite istinu koja vam se potvrdjuje zakletvom "Sv.Trojice"? A na sva usta govorili ste :"Dokazite nam cenzuru". Ili ste malo verujuci,ili sluzite onoga koga se ja cuvam... Svejedno,kako sluzili istini,tako vam "Sv.Trojica" pomogla....Meni isto.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља