недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Миленијумске куле од карата

Аутор: Весна Перићпетак, 28.05.2010. у 22:00
Кадар из филмске триологије „Милебнијум”

Након Скандинаваца, и наши гледаоци, у корак са англосаксонском публиком, имају прилике да у току глобалног литерарног бума прате и филмове рађене по прози шведског писца Стига Лашона. Успех филмске трилогије „Миленијум” код америчке публике пријемчиве за жанр (до сада су, као и код нас, приказана два дела)  управо лежи у жанровској пастиши – у питању је кримић, шпијунски филм, детективско-полицијски филм у руху неоноара, дистопија, порно-хајтек трилер, филм освете и породична мелодрама. Са европским гледаоцем, ствар је, чини се, нешто другачија – осетљивост просечног Европљанина на социјалне проблеме, кризе, експлоатацију, политичке афере, наручена убиства, опресију правног и полицијског система, не чини од њега гледаоца жељног двоипосатне катарзичне адреналинске инјекције колико суштински узнемиреног човека новог доба. Дакле, „Миленијум” је са друге стране Атлантика најпре филм и фикција док је са ове стране врло вероватан документ и студија једног случаја.

Самом феномену доприносе и борба око права објављивања четвртог, недовршеног рукописа. Стиг Лашон није доживео публикацију својих романа,а рукопис је у поседу његове дугогодишње невенчане сапутнице која не добија никаква законска права на његово наследство. У литератури Стига Лашона (у нашем преводу – „Мушкарци који мрзе жене”, „Девојчица која се играла ватром“ и „Кула од карата“) коју на филму оваплоћују редитељи Нилс Арден Оплев (први део) и Данијел Алфредсон (друга два дела), савремена Шведска је приказана као бирократска и технократска дистопија и изразито мизогино и ригидно сексистичко друштво које без интервенција не санкционише сексуална злостављања. Трилогију отвара оптужба против новинара Микелеа Блумквиста за клевете тајкуна којег је покушао разоткрити, да би новинар, у ишчекивању пресуде, био ангажован на случају нестале нећаке још једног тајкуна, отварајући немилу историју насиља и инцеста једне породице која је инклинирала нацистима. У истрази му помаже необична, аутистична хакерка са фотографским памћењем, Лизбет Саландер, „девојка с тетоважом змаја“. У наставку трилогије, „Девојчица која се играла ватром“, у којем Лизбет постаје главна јунакиња, открива се Лизбетина лична историја као ћерке бившег совјетског шпијуна и пребега, заточене и мучене у азилу за умоболне након покушаја убиства оца. У завршници, „Кули од карата“, у својеврсном ускрснућу, Лизбет доживљава катарзични моменат након дуготрајног раскринкавања мреже посебне тајне службе.

Оно што извире из саме Лашонове биографије,а што умногоме боји књижевну и филмску трилогију,јестеснажна левичарска идеолошка оријентација. И сам учесник антиратних демонстрација у младости, а у зрелом добу борац против новог таласа нацизма, Лашон је у своје јунаке – истраживачког новинара Блумквиста и панк бунтовницу и хакерку Лизбет – уписао своје снажне антифашистичке, антикорпоративне и антипатријархалне светоназоре. Колико је Лашон био инспирисан шведском стварношћу, толико је заплете својих романа и свој женски алтер его, Лизбет, пажљиво брусио на традицији популарне културе, сајберпанк литературе, филма и стрипа. Елементи злочина побуђеног религиозним фанатизмом из првог дела трилогије свакако се наслањају на култни мрачни трилер Дејвида Финчера, „Седам“. Филмска Лизбет сублимира Елен Рипли из СФ серијала „Туђин“, потом Никиту из истоименог филма Лика Бесона, Тринити из „Матрикс“ трилогије, као и сајберпанк хероину Моли из прозе Вилијама Гибсона („Џони Мнемоник“ и „Неуромансер“) и коначно Смрт, дарк-готик јунакињу серијала графичких новела „Сендмен“ Нила Гејмена.

Као прозна и филмска хероина, Лизбет Саландер компонована је баш као да јој је незаобилазна лектира била литература америчке радикалне феминисткиње и андерграунд панк уметнице, Кети Акер, која је обележила феминистичку сцену осамдесетих и деведесетих прошлог века. Намеће се идеја да је Стиг Лашон засигурно имао на уму чувену црно-белу фотографију Акерове са огромном тетоважом на леђима. Ауторка која је трагала за својим телом које постоји „ван патријархалних дефиниција“ заиста је могла бити инспирација за лик девојке жртве злостављања и садизма.

У овом књижевном,а још интензивније у филмском наративу, тело је манифестација силе, воље, бунта, бола, контроле и победе. Тело уопште (силовано, пребијано, убијено, тетовирано, утегнуто у латекс) манифестни је исказ латентног менталног насиља и сузбијања слободе, негирања аутентичног идентитета. Попут киборга, Лизбет је окружена вајерлес, бежичним везама (Еплов лаптоп, мобилни телефони...), а такве су и њене суштинске везе са светом, у чију се инфосферу укључује онда када жели и када јој је потребна. У овако преплетеној жанровској матрици, Стиг Лашон не допушта ни назнаке романсе – једини сексуални сусрет Лизбет и Микелеа (у првом делу трилогије) остаје као инцидент, као иницијацијски ритуал успостављања поверења који се неће поновити, јер бисексуална Лизбет, налик андрогину, постаје омнипотентна, свемоћна, мрачни анђео осветник, женски истребљивач и терминатор у исто време.

У том смислу, уколико се режије холивудског римејка овог серијала не подухвати Дејвид Финчер (а назнаке за то постоје), сходно логици бест бај конзумеризма у којем за мали новац (биоскопску карту) гледалац купује испуњење свеколике фантазије, можемо очекивати и романтични зачин и елементе љубавне мелодраме у америчкој верзији. Финчер свакако није такав редитељ и он би по свом сензибилитету у потпуности могао донети амерички пандан суморној визији савременог западњачког друштва, визуелно пратећи фотографију тзв. ниског кључа (смањеног осветљења) коју експлоатишу Данац Оплев и Швеђанин Алфредсон, урбане екстеријере блиске научнофантастичној антиутопији, и руралне пејзаже који крију идилу.али и снажну перверзију.

Потпуно амбивалентно,миленијумиз наслова трилогије (а у питању је назив новина које уређује Микеле) можемо посматрати тако да носи призвук и постапокалипсе,али и наде, новог доба. „Миленијум“ постаје феномен понајпре као тзв.џендер бендер (gender bender) штиво – деконструкцијом стереотипа о мушким и женским социјалним улогама, Лашонова проза и њене филмске инкарнације успостављају фигуру потпуно другачије жене новог миленијума, којој еманципација не представља могућност куповине ципела од неколикостотина долара или хај-тек вибратора, већ најпре видљивост и гласност у репресивном патријархалном систему,а потом и могућност да свој родни, полни, национални идентитет испољава слободно. Те за крај, парафразирајмо аутодијагнозу поменуте Кети Акер – ако дубље загребемо, открићемо да је Лизбет „хуманисткиња на један уврнут начин“.


Коментари0
f194a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља