уторак, 21.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43
ИН­ТЕР­ВЈУ: проф. др МИ­ЛАН РАС­ПО­ПО­ВИЋ

Београдски бисери

На­ше ра­стан­ке су пра­ти­ле ре­чи: од­ла­зи­мо да на­ста­ви­мо успе­шно то што смо за­по­че­ли у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, она ће нам би­ти основ­на ре­фе­рен­ца у на­уч­ној би­о­гра­фи­ји и оче­куј­те наш по­вра­так
субота, 29.05.2010. у 22:00

За уче­ни­ке проф. др Ми­ла­на Рас­по­по­ви­ћа мо­же­мо ре­ћи да су „би­се­ри ра­су­ти по це­лом све­ту”. У вру­ћој сто­ли­ци ди­рек­то­ра он је про­вео нај­ду­же од свих – 31 го­ди­ну и за то вре­ме су га прет­по­ста­вље­ни 12 пу­та по­зи­ва­ли да, уме­сто та­бле с нат­пи­сом Ма­те­ма­тич­ка гим­на­зи­ја у Бе­о­гра­ду, ста­ви но­ву с дру­га­чи­јим на­зи­вом. Исто то­ли­ко пу­та их је од­био са­чу­вав­ши име шко­ле ко­ја је ви­ше од ма ко­је про­сла­ви­ла ову зе­мљу.

Ни­је бро­јао ко­ли­ко је сво­јих бли­ста­вих ђа­ка ис­пра­тио у бе­ли свет, са­мо их на це­ње­ном Бер­кли­ју у зва­њу ре­дов­ног про­фе­со­ра пре­да­је осам!

Шта се, нај­пре, по­ми­сли­ли са­знав­ши да је сед­мо­ро уче­ни­ка Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је при­мље­но на сту­ди­је у Кем­бри­џу?

Вест мени­је из­не­на­ди­ла, то се мо­гло оче­ки­ва­ти с об­зи­ром на зна­ње на­ших уче­ни­ка. Да је ве­ћи број уче­ни­ка по­ла­гао при­јем­ни ис­пит, има­ли би­смо и ве­ћи број по­ла­зни­ка на том пре­сти­жном уни­вер­зи­те­ту. Пре де­се­так го­ди­на по­сто­јао пред­лог по­зна­тих про­фе­со­ра с Кем­бри­џа да уче­ни­ци Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је не по­ла­жу при­јем­ни ис­пит, не­го да се ди­рект­но упи­су­ју (што би био је­ди­ни из­у­зе­так). Ни­су рет­ка ни пи­сма у ко­ји­ма пред­сед­ни­ци ис­пит­них ко­ми­си­ја с по­зна­тих уни­вер­зи­те­та за­хва­љу­ју и че­сти­та­ју шко­ли.

Ка­ко сте се осе­ћа­ли ка­да сте као ди­рек­тор нај­бо­ље ђа­ке ис­пра­ћа­ли у бе­ли свет?

Ис­пу­ња­ва­ла су ме осе­ћа­ња и жа­ло­сти и ра­до­сти, про­же­та на­дом. Жа­лост, обич­но, пра­ти сва­ки ра­ста­нак. Зна­ју­ћи да ће обо­га­ти­ти сво­је зна­ње и оства­ри­ти сно­ве у по­вољ­ни­јим усло­ви­ма, би­ла је осно­ва мо­је ра­до­сти. У ве­ро­ва­њу да ће се јед­ног да­на вра­ти­ти и сво­јим зна­њем и ис­ку­ством уна­пре­ди­ти на­ше дру­штво, гра­ди­ла се мо­ја на­да. На­ше ра­стан­ке су пра­ти­ле ре­чи: од­ла­зи­мо да на­ста­ви­мо успе­шно то што смо за­по­че­ли у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, она ће нам би­ти основ­на ре­фе­рен­ца у на­уч­ној би­о­гра­фи­ји и оче­куј­те наш по­вра­так.

Ко­ли­ко их је до са­да оти­шло? У ко­је зе­мље нај­ви­ше?

На школ­ском сај­ту на­ла­зе се основ­ни по­да­ци за око 200 бив­ших уче­ни­ка (број се стал­но уве­ћа­ва). Ра­су­ти су по це­лој пла­не­ти: нај­ви­ше их има у САД, Ка­на­ди, Аустра­ли­ји, Ен­гле­ској, Не­мач­кој, а у по­след­ње вре­ме и у Швај­цар­ској. Про­це­њу­је се да је за 44 го­ди­не по­сто­ја­ња Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је у свет оти­шло из­ме­ђу 350-400 уче­ни­ка. Око 100 су док­то­ри на­у­ка, не­ко­ли­ко де­се­ти­на има зва­ње про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та. Има­мо бив­шег уче­ни­ка (Зо­ран Ха­џи­ба­бић) ко­ји је уче­ство­вао у на­уч­ном про­јек­ту чи­ји је глав­ни но­си­лац до­бит­ник Но­бе­ло­ве на­гра­де (Вол­фганг Ке­тер­ле). За­ни­мљив је по­да­так да је на­ша уче­ни­ца Ве­сна Ка­дел­бург (са­да про­фе­сор у Кем­бри­џу) во­ђа ен­гле­ске еки­пе мла­дих ма­те­ма­ти­ча­ра на ме­ђу­на­род­ним олим­пи­ја­да­ма.

Да ли сте им по­вре­ме­но пи­са­ли или их те­ле­фо­ном по­зи­ва­ли?

Мо­ји кон­так­ти с бив­шим уче­ни­ци­ма има­ју по­ро­дич­ни ка­рак­тер, у ту ве­зу су укљу­че­ни кћер­ка Ја­дран­ка и син Зо­ран, чак и уну­ка Ива, сту­дент Елек­тро­тех­нич­ког фа­кул­те­та. Сви су би­ли уче­ни­ци Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је.

Ко­је су, нај­че­шће, раз­ло­ге за од­ла­зак на­во­ди­ли? С ка­квим су се обе­ћа­њем ра­ста­ја­ли?

Раз­ло­зи од­ла­ска ни­су са­мо ма­те­ри­јал­не при­ро­де. Та­лен­ти су, по пра­ви­лу, по­себ­не лич­но­сти, ви­ше ми­сле не­го што го­во­ре, од­ли­ку­је их скром­ност и за­не­се­ност у оства­ри­ва­њу вла­сти­тих сно­ва, иде­ја и ци­ље­ва. Ма­те­ри­јал­но бо­гат­ство за њих је спо­ред­но. Оштро за­па­жа­ју прав­не, со­ци­јал­не, еко­ном­ске и дру­ге не­прав­де, али то јав­но не ис­по­ља­ва­ју. Сто­га у њи­хо­вом од­ла­ску има и еле­ме­на­та про­те­ста.

Ви­ше од 30 го­ди­на (не)све­сно се пра­ви ге­не­ра­циј­ска дис­кри­ми­на­ци­ја: та­лен­то­ва­ни фуд­ба­ле­ри или ко­шар­ка­ши има­ју мо­гућ­но­сти да се пре 25. го­ди­не усе­ле у дво или тро со­бан стан (ку­пље­ним па­ра­ма клу­ба). Ко­ли­ки је број та­лен­то­ва­них ма­те­ма­ти­ча­ра, фи­зи­ча­ра, хе­ми­ча­ра, би­о­ло­га, му­зи­ча­ра, умет­ни­ка, прав­ни­ка, еко­но­ми­ста, ко­ји­ма је то омо­гу­ће­но? Ме­ни ни­је по­знат ни­је­дан слу­чај, не узи­ма­ју­ћи у об­зир ро­ди­тељ­ску по­моћ! Да ли је то пра­вед­но?

У раз­до­бљу 1960–2010. одр­жа­но је око 100 ме­ђу­на­род­них олим­пи­ја­да из ма­те­ма­ти­ке, фи­зи­ке и про­гра­ми­ра­ња. Ко­ли­ко је ме­ни по­зна­то, са­мо је­дан но­ви­нар је пра­тио Олим­пи­ја­ду мла­дих ма­те­ма­ти­ча­ра у Пе­кин­гу на раз­ме­ђи два ве­ка. Сма­трам да ме­диј­ска па­жња мо­ра да се усме­ри на оне ко­ји су кре­ну­ли пу­тем Ни­ко­ле Те­сле, Ми­хај­ла Пу­пи­на, Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа...

Зна ли се, уоп­ште, ко­ли­ко је љу­ди с ви­со­ком шко­лом, па и на­уч­ним зва­њем, на­пу­сти­ло ову зе­мљу?

Не­по­вра­тан од­ла­зак нај­да­ро­ви­ти­јих ви­со­ко­шко­ла­ца и сред­њо­шко­ла­ца по­стао је то­ли­ко озби­љан да га мо­же ре­ша­ва­ти са­мо др­жа­ва. Ни­је нам по­знат та­чан број оних ко­ји су на­пу­сти­ли зе­мљу по­сле Дру­гог свет­ског ра­та: го­во­ри се од 100.000 до 500.000. То је су­ви­ше гру­ба про­це­на, ко­ја са­ма по се­би го­во­ри о на­шем од­но­су пре­ма да­тој по­ја­ви.

Ка­ко би­сте, у ра­зум­ним гра­ни­ца­ма, за­др­жа­ли нај­да­ро­ви­ти­је свр­ше­не ви­со­ко­школ­це (а и сред­њо­школ­це) да не оду?

У ре­ша­ва­ње да­тог про­бле­ма, од ко­јег за­ви­си на­ша бу­дућ­ност, нео­п­ход­но је не­по­сред­но укљу­чи­ти три ми­ни­стар­ства – за ди­ја­спо­ру, про­све­ту и на­у­ку – по­ве­за­ти их са уни­вер­зи­те­ти­ма, фа­кул­те­ти­ма, на­уч­ним ин­сти­ту­ти­ма и шко­ла­ма. На осно­ву то­га на­пра­ви­ти ба­зу по­да­та­ка, у по­чет­ку за 1.000 по­је­ди­на­ца и по­че­ти по­је­ди­нач­не раз­го­во­ре о мо­гућ­но­сти­ма по­врат­ка у до­мо­ви­ну и об­ли­ци­ма са­рад­ње.

Ка­ко од­ла­зак мла­дих у дру­ге зе­мље све­сти на ра­зум­ну ме­ру и учи­ни­ти да тај про­цес има по­врат­ни ка­рак­тер?

Нај­кра­ће: пред­у­зе­ти исте ко­ра­ке ко­је чи­не и бо­га­те зе­мље, али у су­прот­ном сме­ру. Обез­бе­ди­ти по­вољ­ни­је жи­вот­не и рад­не усло­ве у соп­стве­ној зе­мљи. Тре­ба има­ти на уму да се ула­га­ње у зна­ње нај­ви­ше ис­пла­ти: то је ин­ве­сти­ци­ја у бу­дућ­ност.

Стан­ко Сто­јиљ­ко­вић

-------------------------------------------------------

Ис­по­вест: Ми­ха­и­ло Чу­бро­вић

Го­ди­не уче­ња (и лу­та­ња)

Сва­ка­ко сте већ за­па­зи­ли: ми­ни­стар Бо­жи­дар Ђе­лић не про­пу­шта при­ли­ку да по­ме­не Ми­ха­и­ла Чу­бро­ви­ћа ко­ји је ла­не, у 23. го­ди­ни, као пр­во­пот­пи­са­ни об­ја­вио на­уч­ни чла­нак у углед­ном ча­со­пи­су „Са­јенс”. За­што се мла­дић ко­јем про­ри­чу свет­ску сла­ву опре­де­лио за чу­ве­ни Ло­рен­цов ин­сти­тут у Лај­де­ну (Хо­лан­ди­ја)?

(/slika2)– У ино­стран­ство сам оти­шао да бих ра­дио у гру­пи Ја­на За­не­на на про­бле­ми­ма квант­них кри­тич­них по­ја­ва. То је уоби­ча­је­ни след до­га­ђа­ја: пр­во се опре­де­ли­те за област у ко­јој же­ли­те да ра­ди­те, а он­да по­тра­жи­те до­бру гру­пу ко­ја се том об­ла­шћу ба­ви – об­ја­шња­ва Ми­ха­и­ло Чу­бро­вић.

Да­кле, од­ла­зак из зе­мље је са­мо по­сле­ди­ца ин­те­ре­со­ва­ња за од­ре­ђе­ну област и тра­же­ња што бо­ље гру­пе. Фи­зи­ка да­нас укљу­чу­је број­не ди­сци­пли­не, сва је при­ли­ка да ће се у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва ис­по­ста­ви­ти да ода­бра­на гру­па ни­је у Ср­би­ји.

На­уч­ни раз­вој је, уоп­ште­но го­во­ре­ћи, по­ве­зан и са еко­ном­ском сна­гом др­жа­ве, па је нај­ве­ћа ве­ро­ват­но­ћа да се оде у не­ку од раз­ви­је­них зе­ма­ља, али ту има из­у­зе­та­ка. По­не­кад се и у не та­ко раз­ви­је­ним зе­мља­ма мо­гу на­ћи гру­пе ко­је су у сво­јој обла­сти ме­ђу нај­бо­љи­ма на све­ту.

Ми­слим да је, сва­ка­ко, ра­но раз­ми­шља­ти о по­врат­ку не­ко­гако тек спре­ма док­то­рат. Да би се мно­го на­у­чи­ло, по­треб­но је ра­ди­ти с ра­зним љу­ди­ма, на ра­зно­ли­ким про­бле­ми­ма, па пре­ма то­ме и у ви­ше ин­сти­ту­та, у ви­ше зе­ма­ља. Тек ка­да чо­век по­ста­не са­мо­ста­лан ис­тра­жи­вач бу­де му, чи­ни ми се, све­јед­но где се на­ла­зи. Та­да је мо­гу­ће опре­де­ли­ти се за трај­но рад­но ме­сто, за ко­је ви­ше ни­је бит­но где је јер су кон­так­ти већ ус­по­ста­вље­ни, а пут да­љег ра­да ја­сан.

Као те­о­ре­ти­чар, имам сре­ће да ми ни­су по­треб­ни по­себ­ни рад­ни усло­ви: са­мо сто, хар­ти­ја, олов­ка, при­ступ ли­те­ра­ту­ри и ра­чу­на­ри. Све то по­сто­ји у сва­ком ин­сти­ту­ту, па и код нас. Екс­пе­ри­мен­та­то­ри су у дру­га­чи­јем по­ло­жа­ју, по­треб­на им је са­вре­ме­на апа­ра­ту­ра ко­је код нас че­сто не­ма.

Што се ти­че те­ме мог ба­вље­ња на­у­ком у Ср­би­ји, то је не­мо­гу­ће пред­ви­де­ти: по­што се, ка­ко ре­кох, не тре­ба вра­ћа­ти док се не за­вр­ше „го­ди­не уче­ња” и „го­ди­не лу­та­ња”, а оне за ме­не тек по­чи­њу. Ко зна на че­му ћу та­да ра­ди­ти?

У Хо­лан­ди­ју сам оти­шао у фе­бру­а­ру 2009.


Коментари4
264fc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran .
@zex : Zaista sam fasciniran ovim komentarom. Nisam ni mogao da pretpostavim da postoji ljudski um koji ovako razmišlja! Taman kad pomisliš da te više ništa u Srbij ne može iznenaditi - ono naleti ovakav biser. Verovatno ih ima još, samo se bojim da malo njih koji ovako misle kao dotični gospodin, izražava svoje mišljenje već negde u ilegali vaspitava svoju decu protiv rada, nauke i pozitivnih vrednosti. A onda sve to svale na "zapad". Fasciniran sam i zgrožen do temelja svoje ličnosti!
vlada
@zex: vidi se da niste nigde putovali i nista videli i zato donosite takve zakljucke. znanje i rad oplemenjuje coveka. 50 godina partizanstine na vlasti je dovelo do stanja u kakvom smo a ne obrazovani ljudi.
zex
Nauka ne zanima nikog jer je upravo ta elita prodala ovaj narod izemlu i otisla na zapad u potrazi"za zapadnim vrednostima" koje smo i dobili: i farmu, i demokratiju i kosovo. sve smo to dobili upravo od zapada i zapadnjaci nas i dalje vode; u Evropu u novu utopiju. lako je uzeti olovku i papir i bogom dat talenat i igrati se matematike. I pobeci od odgovornosti za izmenu svoga naroda i zemlje. tako se gubi i narod i zemlja. Sta cemo mi imati koristi od njihove matematike? I tog nobelovca? samo jos jedan novi sistem u upravljanju siromasnih i tupih masa i sve vise zlih, pokvarenih i podmuklih. Jer kad cujes da je neki "Majkl" Djordjevic dosao na celu "mirotvorackih" trupa da uspostavi "mir" na kosovu tad shvatish kako je bilo Njemu dok su vikali "raspni te ga, raspni te ga.."
ana_gord
ovakvi tekstovi nemaju nijedan komentar citalaca...i to pokazuje da smo kao drustvo otisli u aut...da se postavilo pitanje kosova, politicko pitanje, ili nesto u vezi sa farmom, grand paradom i slicnim budalastinama, svako bi se osetio prozvanim da dâ svoj komentar...ali nauka i naucnici, koga to zanima u srbiji!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Одлив мозгова

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља