–Ово није прича о рату који водиш на туђој територији, у Вијетнаму, Камбоџи... Ово је прича о другој врсти рата, великог патриотског рата, рата за одбрану отаџбине, а када је то тако онда се не боре само људи, све се бори, земљиште се бори, птице, краве, предмети. Има у томе и доста метафизике – каже славни руски редитељ Никита Сергејевич Михалков, причајући недавно у Кану за „Политику” о свом епском филму „Егзодус:Варљиво сунце 2”, првом наставку Оскаром награђеног дела „Варљиво сунце” (други ће бити приказан у Венецији) у којем га поново гледамо у улози Котова, Олега Мењшикова као КГБ мајора Арсентијева, а Надежду Нађу Михалков као Котовљеву ћерку...
Један од мотива за настанак овог филма лежи и у томе, каже Михалков, што се врло добро сећа париске премијере сјајног Спилберговог филма „Спасавање редова Рајана”, када је уочио да већина младих људи мисли да је искрцавање у Нормандији једино оно значајно што се догодило током Другог светског рата и да не знају готово ништа о рату на Истоку. Страшном рату, страшним жртвама...
Ово је веома комплексан филм о великом отаџбинском рату, снимање је дуго трајало а то је од Вас као редитеља и продуцента, али и целокупне екипе, сигурно захтевало веома снажну енергију?
То је истина, али могу да кажем да данас имам екипу која може да уради било који пројекат. То су људи који могу радити на дуге стазе, што је веома важно, јер овде говоримо и о поновном рођењу филмске индустрије у земљи. Она би требало да буде велика и озбиљна индустрија а не полигон за прављење видео клипова и реклама. Дођеш, одрадиш нешто, узмеш неки новац и одеш кући. Тако не може да настане озбиљна филмска индустрија. Људи који су са мном радили нису радили само за новац, већ су радили предано и истрајно зато што воле филм.
Многи су овај Ваш филм већ назвали „пропутиновским”?
Када неко тражи нешто и гледа нешто што снажно жели да види, он ће наћи оно што тражи. Када бих желео да видим Бреда Пита на вашем месту, како данас разговара са мном, ја ћу га видети. Очигледно је, наравно, да ви нисте Бред Пит, као што је очигледно и да мој филм није „пропутиновски” ма шта то значило. Где је ту Путин? У возу дигнутом у ваздух, колони избеглица на које падају бомбе из немачких „штука”, у Стаљиновој канцеларији, међу људима спаљеним у сеоској штали у знак немачке одмазде? Је ли он онај младић који гине испред немачког тенка на крају филма? Где је он? Покажите ми га? Наравно, свако може да говори, да напише и да мисли шта хоће и да тражи оно чега нема. А шта кажете на то што је у прозападним новинама писано да је ово „простаљиновски филм”?
Можда зато што смо од успостављања „уједињеног европског краљевства” сведоци сталног покушаја ревизије историје Другог светског рата и умањења значаја доприноса совјетских трупа и совјетских, руских жртава?
Знате како, наивно је мислити да када педесет старих људи ставите заједно од тога можете добити једну нову, младу особу. То не може, они ће и даље остати стари. Али, неки људи још увек верују у илузију да је то могуће. С друге стране, не разумем смисао тога да се у мој филм импутирају ствари које тамо не постоје.
Ова прича је базирана на историјским фактима или фикцији?
Свака филмска прича је на нечему базирана. У мом филму има и фикције. Рецимо, сцена када Немци у знак одмазде кажњавају сељане тако што их живе спаљују у штали, није се могла догодити у првој години рата у Совјетском Савезу, јер тада још нису биле формирале партизанске јединице. Наравно, важно је знати да када употребљаваш нешто што није фактографија, да то не чиниш зато што то не знаш, већ зато што желиш и што знаш да то има уметничког оправдања.
Занимљиво је и то што покрећете питање религије, што видимо да у комунистичком Стаљиновом режиму и Стаљиновој армији нису сви били исти и нису сви имали исти однос према религији?
И то је оно што сам хтео да кажем. Млади Татарин, муслиман, моли се пред страшну битку, клања, а млади руски војник само понавља своје име, име свога града, адресу на којој станује и број. Он није васпитан да зна шта је то молитва. То је веома важна порука. Има много важних порука у мом филму, он је слојевит, потребно је истраживати те слојеве, а не само седети и јести кокице.
Зашто сте одлучили да о свему овоме говорите баш сада?
Зато што човечанство, а посебно људи у Русији, губе ову врсту имунитета. Зато што људи данас фокусирају своје животе на мале проблеме који им се чине огромним. Мој циљ је да покажем да су постојали и да постоје огромни, важни и суштински проблеми, да подсетим да мале ствари значе срећу. Да имаш да купиш сладолед, да се чујеш са родитељима, да ухватиш аутобус на време, све је то срећа. Једино када изгубиш те мале ствари, те мале фине могућности, тек тада схватиш да су они значили срећу. У данашњем свету луксуза и гламура, многи се неће осећати пријатно гледајући овај мој филм, питаће се зашто толика људска трагедија сада, али ми треба да се сећамо и да запамтимо неке ствари. Важне, суштинске ствари.
Мишљења сам да ће Ваш филм бити важан младој генерацији.
Специјално младима. Примио сам огроман број писама од стране младих људи. Веома су дубока, разложна. Дирнути су. Неки од њих ми се захваљују за овакав филм. Међутим, занимљиво је да таква писма добијам на личну адресу. Ретко које од њих се појави у јавности. У јавности се само појављују напади на мене.
Као што су вас ваше колеге, филмски аутори из удружења чији сте председник, напали да сте велики диктатор? Шта је прави разлог њиховом незадовољству? Новац за који мисле да сте узели од њих да бисте Ви снимили филм, или сте заиста председник-диктатор?
Ја диктатор!? Када волите нешто, наравно да није потребно да објашњавате зашто, али када нешто не волите онда је потребно да објасните разлоге да би их сви разумели. Могу да кажем да сам видео како су они јуче силовали козу на Кроазети и да то неко прихвати здраво за готово. Данас можете, дакле, да кажете било шта о било коме, али неопходно је да будете одређени и јасни. Морате јасно и гласно да кажете шта вам смета, да изнесете аргументе па да сви о томе размисле. Кажу да је сто људи напустило нашу кинематографску Унију, да је то велики политички скандал, али, ако погледате ближе читаву ситуацију и када погледате чињенице, онда ће вам одмах бити јасно да од тих сто имена њих 30 никада нису били чланови наше Уније. Двоје од њих, укључујући и Иоселијанија, живе много година у иностранству. Велики број њих су били чланови Кинематографске уније наше бивше државе СССР, али нису били чланови Руске уније, њих 35 није плаћало чланарину више од десет година. И коначно, знате ли колико је њих заиста послало званични захтев за искључење из Уније?
Колико?
Њих четворица! Толико о томе и толико о мојој „диктатури”, и толико о том страшном протесту против мене о чему су сви писали, а западна штампа свако слово преносила, стављајући све то у контекст мог новог филма и унапред задајући његов негативни пријем. А истина?
Како смо могли да прочитамо, ово је и „најскупљи руски филм свих времена”. Било је тешко скупити новац за његово снимање?
Ми у Русији кажемо: „Половину живота радиш за своје име, а у другој половини живота твоје име ради за тебе”. Од државе сам добио два милиона, један за први и један за други филм, и то је био максимум који су ми могли дати. Остатак новца сам скупио сам. То је новац инвеститора, спонзора, банака. Убеђивати сада људе да није тачно да сам узео све паре од државе и све паре од руске кинематографије да бих снимио „Варљиво сунце 2”, потпуно је бесмислено, јер то апсолутно није тачно. Хвала богу па се такве ствари лако могу истражити и доказати.