–Ово ни­је при­ча о ра­ту ко­ји во­диш на ту­ђој те­ри­то­ри­ји, у Ви­јет­на­му, Кам­бо­џи... Ово је при­ча о дру­гој вр­сти ра­та, ве­ли­ког па­три­от­ског ра­та, ра­та за од­бра­ну отаџ­би­не, а ка­да је то та­ко он­да се не бо­ре са­мо љу­ди, све се бо­ри, зе­мљи­ште се бо­ри, пти­це, кра­ве, пред­ме­ти. Има у то­ме и до­ста ме­та­фи­зи­ке – ка­же слав­ни ру­ски ре­ди­тељ Ни­ки­та Сер­ге­је­вич Ми­хал­ков, при­ча­ју­ћи не­дав­но у Ка­ну за „По­ли­ти­ку” о свом еп­ском фил­му „Ег­зо­дус:Вар­љи­во сун­це 2”, пр­вом на­став­ку Оска­ром на­гра­ђе­ног де­ла „Вар­љи­во сун­це” (дру­ги ће би­ти при­ка­зан у Ве­не­ци­ји) у ко­јем га по­но­во гле­да­мо у уло­зи Ко­то­ва, Оле­га Мењ­ши­ко­ва као КГБ ма­јо­ра Ар­сен­ти­је­ва, а На­де­жду На­ђу Ми­хал­ков као Ко­то­вље­ву ћер­ку...

Је­дан од мо­ти­ва за на­ста­нак овог фил­ма ле­жи и у то­ме, ка­же Ми­хал­ков, што се вр­ло до­бро се­ћа па­ри­ске пре­ми­је­ре сјај­ног Спил­бер­го­вог фил­ма „Спа­са­ва­ње ре­до­ва Ра­ја­на”, ка­да је уочио да ве­ћи­на мла­дих љу­ди ми­сли да је ис­кр­ца­ва­ње у Нор­ман­ди­ји је­ди­но оно зна­чај­но што се до­го­ди­ло то­ком Дру­гог свет­ског ра­та и да не зна­ју го­то­во ни­шта о ра­ту на Ис­то­ку. Стра­шном ра­ту, стра­шним жр­тва­ма...

Ово је ве­о­ма ком­плек­сан филм о ве­ли­ком отаџ­бин­ском ра­ту, сни­ма­ње је ду­го тра­ја­ло а то је од Вас као ре­ди­те­ља и про­ду­цен­та, али и це­ло­куп­не еки­пе, си­гур­но зах­те­ва­ло ве­о­ма сна­жну енер­ги­ју?

То је исти­на, али мо­гу да ка­жем да да­нас имам еки­пу ко­ја мо­же да ура­ди би­ло ко­ји про­је­кат. То су љу­ди ко­ји мо­гу ра­ди­ти на ду­ге ста­зе, што је ве­о­ма ва­жно, јер ов­де го­во­ри­мо и о по­нов­ном ро­ђе­њу филм­ске ин­ду­стри­је у зе­мљи. Она би тре­ба­ло да бу­де ве­ли­ка и озбиљ­на ин­ду­стри­ја а не по­ли­гон за пра­вље­ње ви­део кли­по­ва и ре­кла­ма. До­ђеш, од­ра­диш не­што, узмеш не­ки но­вац и одеш ку­ћи. Та­ко не мо­же да на­ста­не озбиљ­на филм­ска ин­ду­стри­ја. Љу­ди ко­ји су са мном ра­ди­ли ни­су ра­ди­ли са­мо за но­вац, већ су ра­ди­ли пре­да­но и ис­трај­но за­то што во­ле филм.

Мно­ги су овај Ваш филм већ на­зва­ли „про­пу­ти­нов­ским”?

Ка­да не­ко тра­жи не­што и гле­да не­што што сна­жно же­ли да ви­ди, он ће на­ћи оно што тра­жи. Ка­да бих же­лео да ви­дим Бре­да Пи­та на ва­шем ме­сту, ка­ко да­нас раз­го­ва­ра са мном, ја ћу га ви­де­ти. Очи­глед­но је, на­рав­но, да ви ни­сте Бред Пит, као што је очи­глед­но и да мој филм ни­је „про­пу­ти­нов­ски” ма шта то зна­чи­ло. Где је ту Пу­тин? У во­зу диг­ну­том у ва­здух, ко­ло­ни из­бе­гли­ца на ко­је па­да­ју бом­бе из не­мач­ких „шту­ка”, у Ста­љи­но­вој кан­це­ла­ри­ји, ме­ђу љу­ди­ма спа­ље­ним у се­о­ској шта­ли у знак не­мач­ке од­ма­зде? Је ли он онај мла­дић ко­ји ги­не ис­пред не­мач­ког тен­ка на кра­ју фил­ма? Где је он? По­ка­жи­те ми га? На­рав­но, сва­ко мо­же да го­во­ри, да на­пи­ше и да ми­сли шта хо­ће и да тра­жи оно че­га не­ма. А шта ка­же­те на то што је у про­за­пад­ним но­ви­на­ма пи­са­но да је ово „про­ста­љи­нов­ски филм”?

Мо­жда за­то што смо од ус­по­ста­вља­ња „ује­ди­ње­ног европ­ског кра­љев­ства” све­до­ци стал­ног по­ку­ша­ја ре­ви­зи­је исто­ри­је Дру­гог свет­ског ра­та и ума­ње­ња зна­ча­ја до­при­но­са со­вјет­ских тру­па и со­вјет­ских, ру­ских жр­та­ва?

Зна­те ка­ко, на­ив­но је ми­сли­ти да ка­да пе­де­сет ста­рих љу­ди ста­ви­те за­јед­но од то­га мо­же­те до­би­ти јед­ну но­ву, мла­ду осо­бу. То не мо­же, они ће и да­ље оста­ти ста­ри. Али, не­ки љу­ди још увек ве­ру­ју у илу­зи­ју да је то мо­гу­ће. С дру­ге стра­не, не раз­у­мем сми­сао то­га да се у мој филм им­пу­ти­ра­ју ства­ри ко­је та­мо не по­сто­је.

Ова при­ча је ба­зи­ра­на на исто­риј­ским фак­ти­ма или фик­ци­ји?

Сва­ка филм­ска при­ча је на не­че­му ба­зи­ра­на. У мом фил­му има и фик­ци­је. Ре­ци­мо, сце­на ка­да Нем­ци у знак од­ма­зде ка­жња­ва­ју се­ља­не та­ко што их жи­ве спа­љу­ју у шта­ли, ни­је се мо­гла до­го­ди­ти у пр­вој го­ди­ни ра­та у Со­вјет­ском Са­ве­зу, јер та­да још ни­су би­ле фор­ми­ра­ле пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це. На­рав­но, ва­жно је зна­ти да ка­да упо­тре­бља­ваш не­што што ни­је фак­то­гра­фи­ја, да то не чи­ниш за­то што то не знаш, већ за­то што же­лиш и што знаш да то има умет­нич­ког оправ­да­ња.

За­ни­мљи­во је и то што по­кре­ће­те пи­та­ње ре­ли­ги­је, што ви­ди­мо да у ко­му­ни­стич­ком Ста­љи­но­вом ре­жи­му и Ста­љи­но­вој ар­ми­ји ни­су сви би­ли исти и ни­су сви има­ли исти од­нос пре­ма ре­ли­ги­ји?

И то је оно што сам хтео да ка­жем. Мла­ди Та­та­рин, му­сли­ман, мо­ли се пред стра­шну бит­ку, кла­ња, а мла­ди ру­ски вој­ник са­мо по­на­вља сво­је име, име сво­га гра­да, адре­су на ко­јој ста­ну­је и број. Он ни­је вас­пи­тан да зна шта је то мо­ли­тва. То је ве­о­ма ва­жна по­ру­ка. Има мно­го ва­жних по­ру­ка у мом фил­му, он је сло­је­вит, по­треб­но је ис­тра­жи­ва­ти те сло­је­ве, а не са­мо се­де­ти и је­сти ко­ки­це.

За­што сте од­лу­чи­ли да о све­му ово­ме го­во­ри­те баш са­да?

За­то што чо­ве­чан­ство, а по­себ­но љу­ди у Ру­си­ји, гу­бе ову вр­сту иму­ни­те­та. За­то што љу­ди да­нас фо­ку­си­ра­ју сво­је жи­во­те на ма­ле про­бле­ме ко­ји им се чи­не огром­ним. Мој циљ је да по­ка­жем да су по­сто­ја­ли и да по­сто­је огром­ни, ва­жни и су­штин­ски про­бле­ми, да под­се­тим да ма­ле ства­ри зна­че сре­ћу. Да имаш да ку­пиш сла­до­лед, да се чу­јеш са ро­ди­те­љи­ма, да ухва­тиш ауто­бус на вре­ме, све је то сре­ћа. Је­ди­но ка­да из­гу­биш те ма­ле ства­ри, те ма­ле фи­не мо­гућ­но­сти, тек та­да схва­тиш да су они зна­чи­ли сре­ћу. У да­на­шњем све­ту лук­су­за и гла­му­ра, мно­ги се не­ће осе­ћа­ти при­јат­но гле­да­ју­ћи овај мој филм, пи­та­ће се за­што то­ли­ка људ­ска тра­ге­ди­ја са­да, али ми тре­ба да се се­ћа­мо и да за­пам­ти­мо не­ке ства­ри. Ва­жне, су­штин­ске ства­ри.

Ми­шље­ња сам да ће Ваш филм би­ти ва­жан мла­дој ге­не­ра­ци­ји.

Спе­ци­јал­но мла­ди­ма. При­мио сам огро­ман број пи­са­ма од стра­не мла­дих љу­ди. Ве­о­ма су ду­бо­ка, ра­зло­жна. Дир­ну­ти су. Не­ки од њих ми се за­хва­љу­ју за ова­кав филм. Ме­ђу­тим, за­ни­мљи­во је да та­ква пи­сма до­би­јам на лич­ну адре­су. Рет­ко ко­је од њих се по­ја­ви у јав­но­сти. У јав­но­сти се са­мо по­ја­вљу­ју на­па­ди на ме­не.

Као што су вас ва­ше ко­ле­ге, филм­ски ауто­ри из удру­же­ња чи­ји сте пред­сед­ник, на­па­ли да сте ве­ли­ки дик­та­тор? Шта је пра­ви раз­лог њи­хо­вом не­за­до­вољ­ству? Но­вац за ко­ји ми­сле да сте узе­ли од њих да би­сте Ви сни­ми­ли филм, или сте за­и­ста пред­сед­ник-дик­та­тор?

Ја дик­та­тор!? Ка­да во­ли­те не­што, на­рав­но да ни­је по­треб­но да об­ја­шња­ва­те за­што, али ка­да не­што не во­ли­те он­да је по­треб­но да об­ја­сни­те раз­ло­ге да би их сви раз­у­ме­ли. Мо­гу да ка­жем да сам ви­део ка­ко су они ју­че си­ло­ва­ли ко­зу на Кро­а­зе­ти и да то не­ко при­хва­ти здра­во за го­то­во. Да­нас мо­же­те, да­кле, да ка­же­те би­ло шта о би­ло ко­ме, али нео­п­ход­но је да бу­де­те од­ре­ђе­ни и ја­сни. Мо­ра­те ја­сно и гла­сно да ка­же­те шта вам сме­та, да из­не­се­те ар­гу­мен­те па да сви о то­ме раз­ми­сле. Ка­жу да је сто љу­ди на­пу­сти­ло на­шу ки­не­ма­то­граф­ску Уни­ју, да је то ве­ли­ки по­ли­тич­ки скан­дал, али, ако по­гле­да­те бли­же чи­та­ву си­ту­а­ци­ју и ка­да по­гле­да­те чи­ње­ни­це, он­да ће вам од­мах би­ти ја­сно да од тих сто име­на њих 30 ни­ка­да ни­су би­ли чла­но­ви на­ше Уни­је. Дво­је од њих, укљу­чу­ју­ћи и Иосе­ли­ја­ни­ја, жи­ве мно­го го­ди­на у ино­стран­ству. Ве­ли­ки број њих су би­ли чла­но­ви Ки­не­ма­то­граф­ске уни­је на­ше бив­ше др­жа­ве СССР, али ни­су би­ли чла­но­ви Ру­ске уни­је, њих 35 ни­је пла­ћа­ло чла­на­ри­ну ви­ше од де­сет го­ди­на. И ко­нач­но, зна­те ли ко­ли­ко је њих за­и­ста по­сла­ло зва­нич­ни зах­тев за ис­кљу­че­ње из Уни­је?

Ко­ли­ко?

Њих че­тво­ри­ца! То­ли­ко о то­ме и то­ли­ко о мо­јој „дик­та­ту­ри”, и то­ли­ко о том стра­шном про­те­сту про­тив ме­не о че­му су сви пи­са­ли, а за­пад­на штам­па сва­ко сло­во пре­но­си­ла, ста­вља­ју­ћи све то у кон­текст мог но­вог фил­ма и уна­пред за­да­ју­ћи ње­гов не­га­тив­ни при­јем. А исти­на?

Ка­ко смо мо­гли да про­чи­та­мо, ово је и „нај­ску­пљи ру­ски филм свих вре­ме­на”. Би­ло је те­шко ску­пи­ти но­вац за ње­го­во сни­ма­ње?

Ми у Ру­си­ји ка­же­мо: „По­ло­ви­ну жи­во­та ра­диш за сво­је име, а у дру­гој по­ло­ви­ни жи­во­та тво­је име ра­ди за те­бе”. Од др­жа­ве сам до­био два ми­ли­о­на, је­дан за пр­ви и је­дан за дру­ги филм, и то је био мак­си­мум ко­ји су ми мо­гли да­ти. Оста­так нов­ца сам ску­пио сам. То је но­вац ин­ве­сти­то­ра, спон­зо­ра, ба­на­ка. Убе­ђи­ва­ти са­да љу­де да ни­је тач­но да сам узео све па­ре од др­жа­ве и све па­ре од ру­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је да бих сни­мио „Вар­љи­во сун­це 2”, пот­пу­но је бе­сми­сле­но, јер то ап­со­лут­но ни­је тач­но. Хва­ла бо­гу па се та­кве ства­ри ла­ко мо­гу ис­тра­жи­ти и до­ка­за­ти.