петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Лако ментално ометена деца доживотно затворена

четвртак, 03.06.2010. у 22:00
У соби не би требало да буде више од четворо деце, а сада има прекобројних Фото Д. Јевремовић

Стамница – „Ко не разуме дечју душу нека не улази у овај дом”, пише на улазу у Дом за децу и лица ометена у развоју „Др Никола Шуменковић”, који се налази у Стамници код Петровца на Млави, далеко од интересовања њихових родитеља и социјалне средине. За више од 400 особа којима је природа „искосила” очи ово је прва и последња животна адреса, јер искуство запослених говори да се „станари” дома готово никада не враћају породици, а неки од родитеља ове деце нису их никада ни видели. Наиме, није редак случај да лекари након рођења детета с тешким телесним хендикепом родитеље саветују да избегавају сусрет с њим и одмах га дају у дом „да се не би везали за њега” и тако „отежали растанак”.

Ипак, охрабрује податак да је троје малишана у току претходне године удомљено у хранитељским породицама, пре свега захваљујући интензивној медијској кампањи Министарства рада и социјалне политике, које настоји да објасни јавности да деца с посебним потребама имају исте потребе за љубављу и домом као и сва друга деца. Лепе жеље су једно, а реалност која говори о малом проценту деце која се враћају у своје или одлазе у хранитељске породице – нешто сасвим друго.

– Овај дом је животна адреса за теже и тешко ометену децу и малишане са телесним хендикепом, а у нашу установу долазе деца из целе Србије.

Донедавно је приликом примања деце у установу у њиховим досијеима стајала одредница „трајни смештај”, сада је та законска формулација промењена и дом би требало да буде привремена адреса за његове кориснике. Један од задатака наше установе јесте да пронађе рођаке ове деце, али то иде веома тешко. Малишани који у раном детињству дођу у овај дом, овде најчешће одрасту и дочекају старост – каже Слађана Ђурић, директорка Дома за децу и лица ометена у развоју „Др Никола Шуменковић“.

По њеним речима, обавеза дома је да организује сродничке сусрете између родитеља и деце.

– Не зна се коме они теже падају: да ли су тужнија она деца којој родитељи нису дошли, малишани који са сузама испраћају родитеље кући или радници овог дома који посматрају тај призор – говори директорка социјалне установе са 412 станара, међу којима је осамдесетак малишана.

Иако је смештајни капацитет овог дома – 450 корисника, од 2008. године је забрањен пријем нових станара, јер Министарство рада и социјалне политике жели да побољша услове живота. Због тога се у непосредном комшилуку ове установе граде нове зграде чије радове финансира поменуто министарство.

Иако свакодневно гледа малишане са сметњама у развоју и из свег срца жели да их њихова природна породица прихвати назад, Слађана Ђурић каже да као професионалац не може да осуђује родитеље који су оставили своје малишане. За подизање ове деце, осим огромне љубави, по њеним речима, потребна је и велика пажња и подршка стручњака.(/slika2)

 – У већим местима у Србији постоје специјални вртићи, школе и дневни боравак за смештај ове деце. Али, замислите родитеља који живи у малом месту у којем не постоје установе за бригу о деци ометеној у развоју. Ови малишани траже пажњу 24 часа дневно, а многи од њих изгледају и понашају се као бебе и када напуне 30 и 40 година. Да ли мислите да ће било који шеф имати разумевање за родитеље ове деце да годинама одсуствују с посла на свака два-три сата јер морају да преповију и нахране дете? С друге стране, не можете изградити ове објекте у сваком граду наше земље преко ноћи... За неке промене потребно је више времена, а најдуже траје промена свести друштва које мора да прихвати чињеницу да су ова деца његов саставни део и не смеју бити изолована у установе – каже Слађана Ђурић.

Наша саговорница додаје да се на списку станара овог дома налазе и деца са очуваним интелектуалним капацитетима, која нису тешко ментално ометена и коју ће стручњаци овог дома настојати да упишу у редовну основну школу. Након извештаја заштитника грађана уведена је Школа животних вештина кроз коју су прошли сви малишани у Дому и половина запослених, а сада се реализује Монтесори програм, чији је циљ развијање логичког мишљења.

– У овом моменту највише нам недостају стручни радници и неговатељице. Стандарди такође налажу да не буде у соби више од четири малишана, сада има прекобројних. Након посете Заштитника грађана отворене су гинеколошка и стоматолошка ординација и ови лекари сада раде контролне прегледе два пута месечно. Пулмолог долази једном, интерниста два пута месечно а физиотерапеут сваки дан – прича Слађана Ђурић.

Др Мирјана Рапајић-Глушица, једини лекар на платном списку дома у Стамници који 15 година води рачуна о здрављу више од 400 штићеника, каже да природа њихових поремећаја захтева готово свакодневне контроле, а на питање да ли јој је посао тежак одговара: „Ја сам избеглица из Книнске Крајине, била сам лекар на првој линији фронта, тако да ми је рад са овом децом – песма”.

„Запошљавање лекара у надлежности је Министарства здравља, а они су на све досадашње захтеве за запошљавањем бар још једног доктора одговарали одречно, тако да морамо да се сналазимо с постојећим медицинским кадром. Имамо 22 медицинске сестре, дежурног шофера, а ако је ствар ургентна – зовемо Хитну помоћ”, закључује др Мирјана Рапајић-Глушица.

Катарина Ђорђевић


Коментари14
9fa51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

L0RY
Diskriminacija i obezvređivanje su jedino što porodice dobiju od svoje okoline u Srbiji. Mi smo ljudi zaostalog mentalitet. Svi umiru od straha da će biti slabi u ovim surovim uslovima "života". Država ne radi svoj posao. Ne pruža olakšanje ni dovoljno pomoći, čineći ove ljude ugroženom kategorijom. U tu kategoriju ne smeš ući u Srbiji. Ugroženi nemaju šansu da osete da vole svoju bolesnu decu od silnog tereta i straha, kao i nemilih pogleda na ulici. Pomozite im i pustite ih da se vole.
Bez Predrasuda
Ne postoji razlika između dece sa hendikepom i dece bez hendikepa. Deci treba pažnja, a "normalna" deca se obično vrlo rano prepuštaju sama sebi. Imati dete sa invaliditetom ne treba shvatati tako tragično, ono jeste, i može da živi kao sva ostala deca, a ne žive tako zato što ste prepuni predrasuda i frustracija i zato sto ih ŽALITE. Ne treba da ih žalite, već da ih prihvatite takve kakvi jesu. Hendikep treba prihvatiti kao ličnu osobinu koja tu osobu čini posebnom i treba je VOLETI, kao što volite neke druge osobine poput upornosti, optimističnosti...
ljilja
Nikome nije lako sa decom koja su ometena u razvoju. Porodice najvise ispastaju, a posebno ostala zdrava deca. Roditelji, koji odluce da zadrze dete sa posebnim potrebama previse vremena i sredstava posvete upravo tom detetu, dok u isto vreme nesvesno zanemaruju ostale, zdrave clanove porodice. Svako civilizovsno drustvo nastoji da pomogne takvim porodicama, a jedna od pomoci je i smestaj u specijalizovane ustanove. Dovoljno je bolno za svaku porodicu koja se nadje u toj situaciji da joj je najmanje potrebna pateticna kritika zaposlenih u specijalizovanoj ustanovi.NJihova duznost kao profesionalaca nije u tome da kritikuju roditelje, vec da profesionalno odrade svoj posao. Za takve ustanove nije dovoljno da imaju samo medicinske sestre i doktora, vec je daleko potrebnije da imaju obicne ljude koji bi provodili odredjeno vreme sa tom decom bilo u setnji ili igri. jedan od nacina je da se uvede dobrovoljan rad, i praksa kod djaka kao sto je to slucaj u mnogim drugim zemljama.
ss
Imala sam brata koji je bio bolestan, normalna inteligencija ali u invalidskim kolicima. Ziveli smo u malom mestu u srbiji i noji roditelji ga nikada nisu prosetali u invalidskim kolicima kroz grad. Tata bi ga odvezao na utakmicu i moj brat bi sedeo u kolim i gledao. Svi smo starsno patili zbog njegove bolesti (umro je sa 16. god) a meni je sada stasno zao sto je sredina bila toliko surova i nije prihvatala nikog grugacijeg od sebe. Moji roditelji se ni psole 30 god nisu oporavili. Posto ne zivim u nasoj zemlji videla sam da sve to moze da funkcionise drugacije i da porodica kao i "ometeno" dete mogu imati mnogo srecniji zivot. Veoma bi volela da osnujemo asocijaciju "poridica dece ometene u razvoju" i da kao prvo skinemo famu u drustvu oko dece i porodica sa ovakvim problemom, da organizujemo skupove gde deca mogu da se druze i podrsku porodicama kako da se nose sa ovakvim problemom. Zatim da pocnemo sa fondacijom i pritiskom na drzavne strukture da se ukljuce i daju svoju pomoc.
Леонидас
У породици имам млађу сестру која је тешко ментално заостала и код које не постоји могућност за било какву рехабилитацију. До сада, највећи део терета бриге око ње су родитељи преузели око ње, али и они су све старији. Не знам шта ћу кад њих не буде било. Хвата ме страх при помисли да ћу морати да се одвојим од ње.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља