понедељак, 19.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:38
Не само о послу БОЖИДАР СТОШИЋ

Несуђени Швејк

Незаборавни „Боле из бурета”, популарни Хак Фин, урнебесни Гас Пламени, разиграни Помет, магични кловн Ђоле... волео би да се покаже и као „добри чешки војник“
субота, 05.06.2010. у 22:00

У мјузиклу„Неки то воле вруће”, који је у протеклој сезони био најгледанија представа Позоришта на Теразијама, публика је немилице трошила дланове на аплаузе, громогласни смех је пратио перипетије главних јунака – двојице сналажљивих музичара и њихове новостечене пријатељице, изазовне Пуслице – али посебна наклоност гледалаца припала је Гасу Пламеном, веселом и неодољивом времешном милијардеру у извођењу гостујућег Божидара Стошића. Популарни Боле је и овај лик, упамћен по завршној реченици комедије („Нико није савршен!”), оплеменио оном истом враголастом и радозналом ведрином по којој се истакао још као млад глумац и прославио у својим каснијим улогама.

За Гаса Пламеног га, међутим, везује нешто више од занатског умећа и уметничког надахнућа – успомена на прву српску редитељку Соју Јовановић, која се одважила да чувени бродвејски и холивудски хит „Неки то воле вруће” постави на домаћој сцени и од њега направи сензацију. Била је то, стицајем околности, последња премијера Позоришта на Теразијама у згради у коју се након „пресељења” у Дом културе „Вук Караџић” вратило тек након једне и по деценије. На обновљеној теразијској сцени ову култну представу су поново поставили, 2007. године, Светислав Гонцић и Раде Марјановић као својеврсни омаж легендарној Соји.

Божидар Стошић, један од оснивача Позоришта на Теразијама, имао је прилике да више пута сарађује са Сојом Јовановић која је у овом театру поставила 11 представа за готово четири деценије. Додуше, његова тадашња интересовања су све више била окренута другом, све популарнијем медију – телевизији. Ту је, као „Боле из бурета”, освојио срца југословенских гледалаца. Додуше, не и глумачке награде. Оне су му, некако, стално измицале, мада често надохват руке (као, рецимо, за главну улогу у представи „Хак Фин“ за улогу Ланабоја у „Џону Пиплфоксу”, Помета у комедији „Дундо Мароје”…).

– Комедија ми је, некако, одувек најбоље „лежала”, још од ђачких дана, кад сам у Трећој мушкој гимназији у Београду заиграо у драмској секцији код Слобе Алигрудића. И иначе сматрам да је смех најбољи „лек”, да је нарочито потребан народу у тешким и страшним временима – објашњава наш саговорник и наставља. – После матуре сам, на препоруку професионалног саветовалишта, уписао Медицински факултет, али нисам одмакао даље од прве године. У међувремену је, наиме, КУД „Иво Лола Рибар” расписао конкурс за глумце аматере, и једноставно нисам могао да одолим изазову. Пријавио сам се и био примљен заједно са Зораном Радмиловићем, Станиславом Пешић и Секом Сабљић. Директор је био Миливоје Иванишевић, а управник Александар Бакочевић. Са КУД „Иво Лола Рибар” смо много путовали, гостовали по земљи и у иностранству (Парма, Месина, Ерланген…).

А онда, почетком шездесетих, Милан Милошевић оде на студије у Француску, ускочим уместо њега, и постанем члан „Бошка Бухе”. Ту сам добио заиста сјајне критике за неколико улога. Гостовао сам у Југословенском драмском позоришту, сарађујући са режисером Мирославом Беловићем, и у Београдском драмском, где сам играо у „Андори” коју је режирала Соја Јовановић – прича Стошић.

Много похвала и честитања, награда новосадског „Дневника” на Стеријином позорју за улогу Ланабоја… а онда млади, перспективни глумац одлази у војску.

– Кад сам скинуо униформу, добио сам једногодишњу стипендију за Француску и отишао у Париз да код Етјена Декруа студирам пантомиму. По повратку, 1969, добио сам позив да пређем у „Атеље 212”. Дам отказ у „Бошку Бухи”, али уместо код вероломне Мире Траиловић, после годину дана узалудног чекања одем, и то захваљујући Небојши Комадини, у Савремено позориште на Црвеном крсту, данашње Београдско драмско, одакле се 1976. године одвојило Позориште на Теразијама.

У то време је, међутим, већ постало јасно да ко се од глумаца није појавио на „малом екрану” као да није ни постојао, па и ја решим да се ту опробам. Почео сам у мјузиклу „Цвеће и балони” са Оливером Марковић и Драганом Лаковићем. Уследила је серија „1000 зашто“ и у њој  „Боле из бурета“, па серије „Ни црно ни бело“, „Лаку ноћ, децо“, „Ћу, ћеш, ће”… Било је тога пуно!

–На телевизији се тада снимало све уживо и морали смо да се добро припремимо за сваки наступ. Чини ми се да су били потребни већа концентрација, јача дисциплина и напорнији рад него данас (да не помињем драстичне новчане казне за свако кашњење, које су нас и те како одвраћале од нехајног односа према послу!) – сећа се глумац.

– Имао сам обичај да текст увежбавам наглас док раним јутром ходам празним и пустим палилулским улицама. Све док се, једном приликом, испред мене није створио неки пролазник који је хтео да ме упита за време, па кад је чуо како расправљам „сам са собом” побегао је главом без обзира, све вичући „лудак, лудак!” – додаје Боле, чију каријеру нису мимоишле ни запажене филмске улоге, а од писаца је, каже, нарочито волео да игра Александра Поповића.

– Он је био прави „градски човек”, умео је на једноставан начин да исприча причу „изнутра”, али имам утисак да га многи нису разумели, нити довољно ценили – вели Стошић.

(/slika2)Док разговарамо у његовој незваничној „јутарњој канцеларији”, старој палилулској посластичарници „Петковић”, прилазе му комшије, пријатељи, понеки колега, размењују поздраве…

– Не бежим ја од куће, него живим у малом стану са супругом Весном, сином Вукашином (име је добио по деди солунцу) и ћерком Катарином, па ми је овде комотније. А иначе сам јако везан за породицу. Срећом, никада нисам допустио да мој приватни и професионални живот један другог ометају. Нисам журио у сусрет судбини, већ сам чекао праву прилику. Своју децу сам често водио да виде како изгледа свет „иза сцене”, али ниједно од њих двоје није пожелело да крене мојим стопама. На време су схватили да уметност тражи узнемиреног човека, а то не може свако – објашњава наш саговорник, коме је прошле године, на редовној скупштини Удружења драмских писаца Србије, уручена награда „Бранислав Нушић”.

Боле Стошић не одустаје од нових глумачких изазова. Пред својом „великом” и „малом“ публиком, позоришном и телевизијском, појавио се, поред осталог, у представама „Сабља димискија”, „Чарапа од сто петљи”, „Мишоловка” „Француска снаја” и „Неки то воле вруће”, и у серијама „Породично благо”, „Срећни људи” и „Агенција за СИС”.

– Ову последњу, коју је по идеји Слободана Шуљагића написао Зоран Давинић, цела екипа је играла са огромним задовољством, а и мени је улога Живка једна од најдражих – вели популарни глумац.

Са Јованом – Јовом Радовановићем (из легендарне групе „Седморица младих”) Стошић од 1998. у „путујућем комаду” за децу „Јоле и Ђоле против Невидљивог“ засмејава малишане прерушен у кловна и изводи разне мађионичарске трикове. Да ли их љубоморно чува као тајну?

– Главни трик није досегнути успех у животу, већ се тамо и одржати. Јер, успех је једна од мало ствари која се овде никако не опрашта – каже Боле Стошић.

Једина улога коју је одувек прижељкивао, за коју мисли да је „као саливена“ за њега, а никад није имао прилике да је одигра пред публиком, јесте добри војник Швејк. Али, никад се не зна…

Александра Мијалковић


Коментари2
682b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

spasenija kolcek
Veeeliki pozdrav i topli zagrljaj slatkom i dragom glumcu Boletu! Od svojih petnaestak godina rastem sa njim. I dan-danas rastem uz njegovu energiju, veseli sarm, tananu, jednostavnu i maestralnu glumu u komedijama i ljudski lik koji se cuva i pamti! Zivio nam Bole i igrao jos decenija i decenija!!!
Jovan Ilic
Dobrog coveka i glumca Bola ne samo da su volela moja deca i mi vec ga i sada voli i moje najmladje od petoro unucadi osmogodisnji Bole kome je taj nadimak nadenuo komsija profesor saleci se sa njim>ti si Bole iz bureta ovaj njemu odbrusi ti si Laza biciklista. Nas junak glumac Bole zasluzuje da bude dobri vojnik Svejk. Moja porodica glumcu Bolu zeli dobro zdravlje i zahvaljuje na radosti koju nam je glumeci podario.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља