недеља, 25.09.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:37
НЕ САМО О ПОСЛУ: АШОК МУРТИ

Архитекта са стилом

У свет стајлинга и моде Ашок Мурти је ушао као неко ко је имао изграђен став да стил није само одећа, већ продужетак нечије личности
Аутор: Дана Станковићсубота, 12.06.2010. у 22:00

Кад је био мали, Ашок Мурти је имао неколико великих страсти и могао је да постане сликар, књижевник, биолог или ветеринар. Диплому је, ипак, стекао као архитекта, а  онда се, сасвим непланирано, затекао у свету моде и постао један од најцењенијих домаћих стилиста.

– Ко погледа у моју крштеницу, схватиће да сам стајлингом почео да се бавим у раним тридесетим. Нисам могао да се снађем у новонасталом систему који подилази укусу инвеститора и у којем се интелектуална услуга најмање плаћа, па сам у једном тренутку остао без извора прихода – сећа се Мурти. – А, онда се потпуно чудно појавио позив са „БК телевизије” да будем њихов стилиста. И ето, шеснаест година касније, и даље сам у тим сферама. Не могу да кажем да ми је у првом тренутку било лако да у својој глави заменим свест о томе да радим нешто друго.

– Требало ми је две-три године да прихватим да је то стално, а не привремено стање – признаје стилиста. – Нисам кренуо да студирам архитектуру с намером да једног дана мењам делатност и много сам инвестирао у своје образовање. После великог оклевања био сам на прагу да одем и на постдипломске студије у иностранство. Гомила мојих пријатеља већ је урадила исто и они су ме наговарали на то. Али, десило се увођење санкција на стипендије и више није било могуће да размишљам о томе, тако да је ово била једина могућа опција.

И критикује, и подржава

Бавећи се интензивно стајлингом, схватио је колико је тоозбиљна наука уколико неко жели темељније да се тиме бави.

– Код нас нема формалне школе, па сам почео да јурим литературу. У оно време није било лако прибавити је. Гњавио сам све људе који су путовали у иностранство да ми доносе књиге које су ми биле потребне. Али, читав низ механизама и алата пружило ми је и формално образовање. Применио сам много онога што сам научио на архитектури, а пре свега теорију форме и композиције – каже наш саговорник, истичући једно универзално правило у стајлингу:

– Морате да будете апсолутно свесни куда и у којим ситуацијама ћете се кретати у тренутку одевеног дела свог живота. Кад то рашчистите, постоје само две ствари: никада не смете дозволити да собом понижавате околину и никада не смете себе да доведете у ситуацију да се околина осећа надмоћно над вама! Међутим, мислим да људи код нас, из потребе да истакну свој статус, почињу визуелно да малтретирају околину. Са друге стране, има доста њих који покушавају потпуно да негирају речник одеће и изгледају као крпе. Постоји и она грозна група, које се највише плашим, а то су људи који немају никакву индивидуалност у облачењу, па се труде да ухвате прихватљиве естетске сигнале које даје околина и што више их примене на себи – подсећа Мурти, који је многе смело критиковао, али је многима и помогао да изграде сопствени стил.

Другачији од осталих

Ашок истиче да је азбуку одевања пре свега учио од родитеља и са симпатијама прича до које мере је то била нека врста озбиљне грађанске традиције.

– Мој сироти отац је из Индије и у Србију је дошао са свим стварима које је тамо носио као студент, док је живео у ономе, што се зове енглески систем облачења – где се знало шта је прикладно обући за чај у пет, шта кад се пође у неку посету, а шта за вече. Онда је погледао около и све поклонио Народном позоришту у Шапцу, јер није имао где да их обуче – наводи стилиста.

Тако је у свет моде Ашок ушао као неко ко је већ одавно имао изграђен став да стил није само одећа, већ продужетак нечије личности. Од најраније младости је, каже, обраћао пажњу шта облачи. У средњој школи је, рецимо, редовно носио кравату и одело, кад нико од његових другова није. Некима се то допадало, некима није. Иако је странац, његов отац је инсистирао на томе да се више идентификује са средином, али Ашок је имао потребу да покаже да јесте део традиције, али и да је индивидуа, а одевање је искористио као добру прилику да престане да сакрива да је различит од других. Као детету из мешовитог брака, за њега је грађење идентитета заиста било мало компликованије, него за његове вршњаке.

Мада је маштао да има много браће и сестара, стицајем околности, ипак је остао сам.

– Стално задиркујем родитеље да им више није пало на памет да понове исту грешку, кад су видели шта им се десило са мном. Истина је, у ствари, да су се упознали веома касно, у време када је мајка, као технолог у хемијској индустрији „Шабац”, радила докторат у Индији. Родила ме је пред свој четрдесети рођендан. Од нас троје, она је највише везана за Индију и те три и по године сматра својим најлепшим периодом живота. Она је хтела да носим индијско име, а имала је идеју да бисмо тамо могли и да живимо. Шабац је требало да им буде само успутна станица, али живот се мало више побринуо шта ће радити и где ће живети и, док су се окренули, ту су, где су – истиче Мурти. – Одлазили смо у Индију док је то финансијски било могуће. А онда, одједном, та путовања су престала. Два интелектуалца „тешке категорије” који су из само њима знаних разлога одлучили да остану да живе и раде у једном провинцијском градићу, нашла су се на ивици егзистенције. То је страшно!

Књиге и животиње најбоље друштво

Ашок је ипак нашао начин како да задовољи своју потребу за великом породицом.

– Са књигом се дружим од најранијег детињства. Књига је нека врста породичне традиције. Био сам спреман да не одем у школу ако ми је нека књига интересантна.

Да нема егзистенцијалних мука, сигурно бих се потпуно посветио и животињама.

– Кад сам био мали, претресали су ме кад улазим у кућу да не бих у џепу нешто унео. У томе сам имао велику подршку мога деде по мајци. Деда је херој мог детињства ивеома ми недостаје! Он је уживао у сваком мом интересовању и снажно ме подржавао. Није га мрзело да ми чита, био је спреман да ми помогне да прошверцујемо неку животињу, куповао ми боје, водио ме на изложбе... Увек је био на мојој страни, а сваком детету је то потребно, ма шта урадило – смеје се наш саговорник.

– Жао ми је што неким људима не могу да објасним да ова дивна створења са каматом, дебело врате сваку добру ствар коју им урадите, само их не треба третирати као објекте, него као осећајна бића, што и јесу. У то сам се уверио безброј пута. Ево, навршава се двадесет четири године како у континуитету имам неког љубимца. Моја бивша супруга је увела мачку у мој живот. Раније сам мислио да их само толеришем, јер сам био убеђен да не показују ону врсту емоција коју показује пас и грдно сам погрешио. У једном тренутку сам имао чак пет паса и три мачке, сада смо остали само један пас и ја – слеже раменима.

----------------------------------------------

 Гимнастика за старије

– Био сам неко ко је одбијао да се бави физичким активностима, јер сам сматрао да је оно: морате да радите на себи, морате здраво да се храните, морате да вежбате – само празна фраза. Али, заиста морате. У једном тренутку, та неактивност вас стигне са каматом. Напокон сам то схватио. За оне који ме знају одраније, потпуно је шокантно да последњих пет година истумбам све, само да бих стигао на вежбе. То је гимнастика за старије на програму доктора Филгуда – каже Ашок смејући се.

 --------------------------------------------------------------------

Хирурзи праве дупликате

Шта о естетској хирургији мисли човек од стила?

– Ако пођемо од тога да је пластична хирургија првобитно замишљена да помогне људима након тешке повреде, као и у случају кад некога Бог унесрећи, па се роди са асиметрично клемпавим ушима, што заиста може да наруши самопоштовање и наружи изглед или ако жена има проблем вишка коже после порођаја, за мене је потпуно у реду да та особа изврши естетску корекцију. Али, ако сви почну да личе једни на друге као да су купљени у самоуслузи, онда не разумем  ту потребу. То укида карактер и брише индивидуалност, а такође указује и на базично неприхватање себе. Џаба вама да поправите све на себи, ако ништа нисте урадили изнутра – сматра Ашок Мурти.

 ----------------------------------------------------------------

Не одриче се пријатеља

Ашок каже да је имао срећу што су кроз његов живот прошли многи људи који су могли да разумеју његово искрено посвећење креативности и да стимулишу његово формирање кроз образовање. Пре свих, то је његова учитељица Милица Вуковић, поједини наставници, разредне старешине, професори на факултету и заставник у војсци. Армију је служио у Смедереву, 1981. године, када је већ било напето. Колико год то данас страшно звучало, каже да је имао само добра искуства. Можда јесте било стресно у првом тренутку, али је одрастао и научио да живи самостално. Мора да призна и да ћу заувек остати Југословен. Његови пријатељи живе широм бивше Југославије и никога се није одрекао.


Коментари3
8ae41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesna Todjeras sada Potpara
Studirala sam sa njim. Uvek je bio licnost. Drago mi je sto je sacuvao iskrenost.
интелектуалац
Занимљив и симпатичан човек.
kao vic
samo napred asok kad si budale ubedio da se ti u modu razumes eeeej ne odustaj

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља