среда, 18.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:37

Необјављени Тишмин роман пред читаоцима

Аутор: Весна Рогановићпетак, 11.06.2010. у 22:00

Идуће недеље у домаћим књижарама појавиће се необјављени роман Александра Тишме Женарник, у издању „Академске књиге“ из Новог Сада, писан током седамдесетих и осамдесетих година, у време док је писац стварао своја најбоља дела попут Књиге о Бламу и Употребе човека.

По речима Боре Бабић, главне уреднице и власнице ове издавачке куће, питање зашто романније објављен за време ауторовог живота – за сада је тајна.

Жене у кавезима

– Радња романа одвија се у непознатој земљи, на измишљеној планини Даргил, а прича је написана у првом лицу, исповедним тоном – каже Бора Бабић. Главни јунак је војник који је као једини преживели заробљеник доспео у паклено царство Господара на планини Даргил. Сачувавши главу, захваљујући рани која је од њега начинила кастрата, али и због физичке сличности са психопатским тиранином, он упознаје ужасну стварност која је у потпуности креирана да оствари мрачну фантазију једног човека. У овој књизи читалац се заједно са наратором суочава са незамисливим сценама мучења, разним облицима употребе и злоупотребе људских бића. У њој се жене лове и чувају у кавезима као звери, сведене на тело, физички објект до незамисливих граница хипертрофиране и изобличене пожуде. Приказујући стварност логора у којем се влада захваљујући кругу страха који повезује подређене и господаре, демонске оргије Господара у чијим су рукама живот и смрт, Тишма је и у овом роману проговорио о злу, о његовим изворима и манифестацијама.

Роман Женарник ће бити прва књига у едицији Целокупних дела Александра Тишме (1924–2003) која обухвата 27томова. Приређивач Женарника, Иван Негришорац је за постојање рукописа „десадовског“ романа из пера једног од најистакнутијих писаца српске књижевности 20. века сазнао читајући Тишмине дневничке записе, али је тек 2005. године, приликом једног од сусрета са пишчевом удовицом Соњом Тишма, видео белу фасциклу у којој је цео рукопис похрањен. Удовица му је тада дала да прочита само прву страницу, иако је изразила жељу да роман једном буде објављен:

„Рекла је, пак, да ће се она јавити кад буде сматрала да је дошао тренутак за то. Време је пролазило, госпођа Тишма је почела теже да поболева, а позив никако није стизао. И кад сам ја већ почео да помишљам како је породица можда одустала од разговора о објављивању Тишминог романа, јавио ми се, у име своје мајке, Андреј Тишма са предлогом да стари договор најзад реализујемо. У међувремену, док се за штампу припремао необјављени роман, госпођа Соња Тишма је преминула, а Женарник је коначно кренуо пут својих читалаца.”

Маштарије о разврату

Детаљним истраживањем Тишминих бележака, Негришорац је реконструисао фазе настајања романа, од првих замисли о њему, датираних јануара 1972, године када је скицирао прво поглавље: „У роман о унакаженом војнику покушавам да уденем још један мотив: маштарију о одметнику-нимфоману, коју сам такође почео писати. А могло би се увести и треће лице, које за унакаженога сазнаје од његове неозлеђене жене (као што сам ја на једном љубавном састанку сазнао о бродару полуделом после експлозије мине), док би она могла бити Јеврејка у коју се заљубљује командант логора у Бачкој Тополи, онако како ми је то испричао Јосић”, забележио је Тишма 31. јануара 1972.

Запис датиран 26. новембра 1975. сведочи о пишчевим недоумицама око сврхе теме коју је себи задао:  

„Разврат ипак не задовољава. После њега остаје непријатан укус узалудно утрошеног времена, баш као после читања лаких књига. Скоро да је онда боље трошити време заиста узалуд, без циља, то јест, и без разврата: тада тог укуса, тог самосажаљивог кајања нема.”

Недуго затим, 20. децембра исте године, писац жали што не може да осавремени тему: „А не могу зато што се у савремености нигде не може господарити женама само личним насиљем, без припомоћи система и уклапања у њега.” Писац чак и дословно сањаједненоћи да су збивања романа пренета у доба и подручје „прошлог рата”, и да су „мангупи у униформама преузели улогу пустињских бандита… Међутим, тренутак буђења све развејава: сањани ликови и догађаји мимо су стварности, њене гротеске, дакле неупотребљиви”.

Иван Негришорац верује да је роман окончан пред сам почетак грађанског рата и распада СФРЈ, јер „Тишма не би имао стваралачке снаге да у амбијенту друштва у потпуном растројству исписује роман са таквом апартном и декадентном темом. Није, отуда, чудо да је писац, усред најстрашнијих ратних дејстава око Вуковара, исказао недвосмислено гађење према сопственом роману (8. 11. 1991): ’Моја књига Женарник је порнографска бљувотина’ (стр. 1022). Уколико је тако оценио свој роман, реално се може претпоставити да је дело већ било завршено, односно да је аутор сагледавао некакву целину свога романа”.

-------------------------------------------------------------------------- 

Иван Негришорац: Митска, а не историјска прича

Радњу свога романа Тишма смешта негде дубоко у прошлост, у некакву архајску заједницу у којој је доминантни облик одржања представљала пљачкашка, ратна привреда. Већ сама чињеница да у своје походе ови ратници одлазе на коњима, опасани сабљама и мачевима, а опскрбљени копљима и штитовима, довољно говори о дубокој старини ове приче о којој нам Женарник приповеда. Тишми је, у том смислу, у овом роману стало до тога да прикаже не конкретну историјску реалност него неку врсту митског амбијента у којем до изражаја долази трајност човекових емпиријских датости и његове антрополошке константе.

И, најзад, друштвено функционална организација овога света омогућила је Тишми да, трагом идеје о робовласничком друштву, слободно замишља читав низ могућих односа између робовласника и роба. Таква врста односа потпуне зависности у пуној мери је одговарала његовој ауторској визији специфичних употреба и злоупотреба човека каква је у модерном добу замислива само у посебним, ванредним ситуацијама. Разузданост сексуалног уживања и телесне страсти лишене сваког оптерећења које доноси метафизика љубави, могла је у неспутаном облику да се испољи искључиво у робовласничком друштву у којем је роб сматран једва вреднијим од предмета, биљака или животиња. У свим другим случајевима, (зло)употреба човека била би санкционисана религијским, моралним, правним или неким другим нормама.

Из предговора Женарнику

-------------------------------------------------------------------------

ЕКСКЛУЗИВНО

Заточенице женарника

Одломак из необјављеног романа писца „Употребе човека“ који идуће недеље премијерно излази пред читаоце у издању Академске књиге из Новог Сада

 (/slika2)Брзо му је свака досадила и брзо би је слао у болницу, па обавештавао Шашкара, Скира и Халува да на њих шаљу своје оружнике и раднике, да би се ови на њима издовољили, и оне би после неколико дана допале толиких озледа да се више нису могле мицати

 Александар Тишма

За поход на Солзеју спремао се дуго, недељама. Слао је гласнике до Јаваза, а и сам је тамо са мном често одлазио, поред свег жаљења што се удаљује од свог вољеног женарника. Обично бисмо се спустили с планине увече, нас двојица сами, и банули код ковача кад је вечерао. Помно смо издалека осматрали његове прозоре кроз које је сијала светлост буктиње, а кад бисмо се уверили да је унутра тихо, привукли бисмо се, проверили погледом кроз прозор да никог страног унутра нема, па би тек онда мој наличник пустио кликтај соколовог младунчета да упозори на наше присуство.

Јаваз би га намах чуо и изашао да нас позове у одају. Али Господар није на то никад пристајао, без страже се осећао несигуран у затвореном простору. Тражио је од Јаваза да са нама разговара у честару баште позади куће.

Садржај разговора био је увек исти: путеви који воде кроз Солзеју, страже дуж тих путева, број одраслих мушкараца по селима која ти путеви спајају, могућна места за скривање, шуме, пећине, јазови; затим у кнежевини Солзеји сам град Солзеја, његово простирање, зидине које га опкољавају, страже које га чувају, број оружника у служби кнеза, њихов распоред и смештај, начин њиховог снабдевања храном и оружјем, улице које воде ка двору; најзад сам двор, његове капије, просторије, унутрашња стража, ложнице.

Ложнице су га наравно највише занимале, али је знао да мора најпре до њих стићи као победник да би у њима уживао, у власти над женским створењима која су оне скривале. И о њима је покушавао да испита Јаваза, али овај није ту умео много да каже, једино оно што је чуо, а то је било уопштено: мноштво жена у многим одајама; док је о путевима који су до одаја водили знао много више, пошто је као младић учио занат и у граду и у његовој најужој околини, а доцније често ишао и овамо и онамо да се снабде алатом, угљеном, железом, па и неким намирницама којих код куће није имао.

Сада је морао у сећању да обнови, на тражење Господарево, сва та путовања, набавке и сусрете током њих, а понекад би му мој наличник наложио да сутрадан или наредних дана путем људи којима верује, или упућујући се сам према граду или неком селу, провери да ли постоје и сад описана места и предмети и људи који их испуњавају, па бисмо неког од следећих дана добијали од Јаваза, током једне од нових ноћних посета, допуну или потврду оног што нам је раније говорио или описао.

Некад су Господарева распитивања изгледала сувишна, па су наравно изгледали сувишни и одговори које је на њих после извесног чекања добијао, али мени се чинило да је њему приликом тих распитивања било мање стало до оног што је помоћу њих сазнавао, јер није ни сматрао да је баш све у њима битно за његове планове, него је више од тога настојао да провери Јавазово памћење, које би своје слабости кад-тад у понављању испољило, а такође сам имао утисак да су му понављања служила да сам у својој глави учврсти чуто да би га тако заштитио од превида и заборава. Како су се питања понављала и разгранавала у нова, тако је постепено освајао знања и обавештења која је дотле имао само Јаваз, постајао и сам складиште знања и обавештења о Солзеји и њеној околини, о њеним одбранама и браниоцима и њеном мушком и женском живљу.

По дану је о истим чињеницама разговарао са Скиром, Шашкаром и Халувом, у бившој пећини жена, понављајући сазнане чињенице тој тројици њему најближих, све док нису у својим одговорима и мишљењима и сами показали да су њима овладали. Тек потом је затражио да они поднесу план напада на Солзеју. Али тај план је код сваког од њих изгледао друкчије, у сагласности са природом овога и онога. Халув је на пример саветовао споро и опрезно напредовање кроз кнежевину, уз постепено овладавање појединим селима и савладавање кнежевих оружника у њима, у очекивању њиховог постепеног исцрпљивања које би их навело на предају. Шашкар је напротив био за муњевит и потајни ноћни продор до кнежевог града, за заробљавање његових жена и њихово спровођење, под битком, на брдо Даргил, чији би неоткривени прилаз омогућио да непријатељу измакнемо а да нас он не следи. Скир, опет, био је за силовит али постепен продор, заузимање престонице и преобраћање његових побеђених бранилаца, претњом смрти и унакажавањем образа, у послушнике и савезнике.

Господар није повлађивао ниједном, само их је слушао. Затим је затражио да му се поднесе извештај о тачном броју наших оружника и о њиховој спремности за бој. Посебно га је занимало како се владају некадашњи кулучари који су сечом својих мање срећних другова постали даргилски борци. Неки су били доспели код Скира, други код Шашкара, а двојица чак код Халува у радионице. Сва тројица главара тврђаху да се ови њихови нови људи понашају као и остали Даргилци, послушно из страха, све док их свађа или неки други повод острашћивања не наведе на испад, после ког их тек казна враћа реду и потчињавању. Неке од њих Господар је већ казнио затварањем у кавез, неки беху казну и издржали, а неке је користио да би њиховим накупљеним огорчењем помучио жене које су му се замериле.

И сад је један од двојице оружника затворених у кавезе био некадашњи кулучар. Господар га је после разговора у бившој пећини жена обишао заједно са мном, испитао га да ли се каје због тога што се сукобио са својим наредбодавцем, Шашкарем, па му је обећао скоро ослобађање из кавеза уз наговештај да ће му бити пружена прилика да се докаже у боју. Онда је једног од следећих дана пустио оба кажњеника из кавеза, а Скиру, Шашкару и Халуву саопштио да избегавају даља кажњавања својих потчињених, јер му је сваки човек потребан у свом најбољем телесном и духовном стању.

Обзнанио је уједно да ће насупрот томе убрзано слати жене по казни у спаваонице оружника, а и чинио је то, изражавајући сваки час незадовољство неком од њих било током игре у дворишту било на вечерњим забавама.

Његово повећано казнољубље према женама ослањало се на очигледну потребу да се број становница женарника смањи, јер са робињама које смо довели после њихове куповине од Терповеља, која се претворила у сечу, имали смо их много више него што је било слободних изби. Уместо да промени унутрашњи изглед и распоред тих боравишта, па да рецимо у свако смести по две а у нешто и по три жене, он је био решио да двадесет и три које су становале у избама у часу доласка робиња задржи где јесу, а да у преосталих двадесетак смести свих осамдесет принова, не марећи што ће у сваком кревету морати да лежи по њих четири.

Кажњавајући их наизглед зато што су му тако лако пале у плен, подвргавао их је грубостима и ноћу и дању, и као што је њихова осуда на лошије поступање била по ноћи оличена у тескоби и гурњави, тако је по дану обликовао за њих на дворишту посебно коло, у коме је место лоптања била установљена трка, чији се сваки круг завршавао осудом најспорије, последње.

Казну је извршавао он сам, са суровим задовољством. Коло робиња био је поверио жутуљи из Бабнака којој је Халув морао дати сашити другу хаљину, и продорни глас ове слабашне жене сваки час би прогласио завршетак по једне трке око дворишта и име њене губитнице. Тада би Господар напустио близину Техволиног кола, којим се радије бавио али није пропуштао да баца погледе и на скупину бивших робиња, тако да га је повик њихове надзорнице увек налазио спремног да брзо претрчи до ње која је већ показивала прстом на виновницу, а ова већ падала на колена пред Господарем, који би је онда почео ударати песницама, газити, или би је напротив позвао да пође с њим у избу, где би је обасуо својом мушком самовољом. Брзо му је свака досадила и брзо би је слао у болницу, па обавештавао Шашкара, Скира и Халува да на њих шаљу своје оружнике и раднике, да би се ови на њима издовољили, и оне би после неколико дана допале толиких озледа да се више нису могле мицати, па ни некоме пружити задовољства.

Тада би их обилазио само Мајмун, да им накваси ране и усне. А када би умрле, он, а не више стражар, сам их је одвлачио преко потока до провалије и са њеног руба их, клечећи и пипајући пред собом, отискивао у празнину, за храну црвима или орловима.

Господар је њиховим нестајањем био само делимично задовољан.

„Најзад их има опет само четрдесет”, рекао је једног дана. „А није ми било лако да их се отарасим, веруј. За сваком ми крвари срце. Ма како да сам их изупознавао, ма како да ми је временом нека постала досадна па чак и отужна, свака је ипак носила у себи нешто што је чини женом, па дакле и пожељном, нешто што сам морао прежалити пре него што сам је одгурнуо и заувек је се одрекао, јер ће, чим није са мном, бити уништена. Али морам, Парњаче, морам, јер време пожурује. Што их мање остане живих, мање ће Халув имати на бризи, а што их мање има на бризи, требаће му мање људи да их снабдевају, њих и себе, храном, одећом, свим потребним. Тако ћемо добити више војника за поход, а од броја војника које можемо повести зависи да ли ћемо Солзеју освојити.” 


Коментари2
cd5c7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

stojan boskov
Plaseci se da je moja nesanica kriva za los sud kojeg bih eventualno napisao, evo prihvatam poziv da jednostavno glasamo; moja ocena je jedan (1).
Nenad
Predlazem da se uvedu zvezdice za glasanje o kvalitetu teksta od 1 do 5. Dakle, 5* za tekst o Tismi!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља