Колега Милер ми у понедељак, на самом улазу у канцеларију, честита победу Србије над његовом Немачком. Емотивци би то прокоментарисали са “How sweet!”. Са друге стране Словенац Џим изнесе теорију да ће Аустралија ући у наредни круг. Остале колеге су потпуно незаинтересоване за било какве дискусије о Мундијалу. Први комшија Сатим није могао чак да ми објасни зашто његова Индија, која има сто педесет пута више потенцијалних играча (становника), нема фудбалски тим на Мундијалу.

У Аустралији постоје два “фудбала”: онај главни (“фути”, footy, АФЛ, Аустралијска фудбалска лига) и овај што се сада игра на Мундијалу (“сокер”, soccer). Онај први се дискутује понедељком док се спортска нација “трезни” од викенда. Главни фудбал “фути” се игра на огромним стадионима (МЦГ у Мелбурну, СЦГ у Сиднеју) а тимови добијају имена по градовима или насељима одакле датирају уз додатак имена неке животиње. Тако имате “Мачке из Џилонга” (тренутни прваци), “Сиднејске лабудове”, “Бризбенске лавове”, “Орлове са западне обале” итд. Овакав “фути”се игра само у Аустралији, тако да је нација врло поносна на овај свој “изум”. Игра се, иначе, на “великим” головима и са елипсастом лоптом, на елипсастом терену.

Овим другим фудбалом – “сокером” су се раније бавили само емигранти, мада се у последње време чују захтеви да се и он “пусти” на МСГ. Помак који се десио највише се примећује код деце, која га све више играју.

(/slika2)Телевизијски преноси са Мундијала су на државном каналу који се зове „Специјални радиодифузни сервис“ (СБС), а кога краси епитет “емигрантски”. Интересантно је да њихов ударни дневник у пола седам врло често почиње вестима са Мундијала, за разлику од нашег дневника, где, прво морате да видите све оне политичаре да би, као награду за то гледање, пред крај сазнали да су спортисти ти који су тога дана прославили нашу заставу.

У данашњој великој дневној новини “Herald Sun” вести о Мундијалу су на осамдесет осмој страници, док су вести о домаћем ”футију” на шестој.

Наши људи су раније "давали" играче за репрезентацију Аустралије (Милан Ивановић, Здравко Лујић, Рале Рашић и Милан Благојевић) међутим данас наши најбољи клубови (Бели Орлови из Бонирига, Бели Орлови из Спрингвала, Београд из Аделајда) играју у нижим лигама, а нашх играча више нема у репрезентацији.

Мада су преноси свих утакмица са Мундијала на бесплатном каналу, наши људи воле да заједно навијају по спортским клубовима, где се утакмице приказују на великим екранима.

(/slika3)А моја породица је спремна за утакмицу: застава је на зиду а ту је и велики екран. Млађа ћерка, која је рођена у Аустралији, ће навијати за “сокераше” а ми остали за – зна се кога. Када боље размислим, ја ћу морати да будем пола-пола – да се дете не осети одбачено. Међутим, како утакмица почиње у пола пет ујутру по аустралијском времену, најбоље ће бити ако се остали не пробуде па кућно навијање оставимо за репризу.

Аустралија је спортска нација, а уз то јако поносна на то, тако да у ову утакмицу улази врло озбиљно али са спремношћу да џентлменски изгубе. Ако нас, ипак победе, то ће показати да наш пораз против Гане није био случајан. Надајмо се да неће.

Толико од мене, “дунстера”, за почетак ове теме. А ви сада наставите…