субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЗАГОРКА СТОЈАНОВИЋ

Креира и хаљину и – бећар-паприкаш

Посебна је већ на први поглед, пре свега увек добро расположена. Уметница која за разбојем нитима слика ликове светаца, мада јој није проблем да направи костиме за филмове и позоришта и скува себи и пријатељима оригинално јело
Аутор: Рајна Поповићсубота, 10.07.2010. у 22:00

Она је пре свега дама у акцији. Стално са идејом да направи нешто ново, тако да је у стању да потроши време на колажну честитку за Нову годину онима које воли или истка торбу у којој ће понети лаптоп. Загорка Стојановић је, ако ћемо чињенично, костимограф који је потписао много оног што су глумци понели пред камерама, аутор необичних модернизованих шајкача, предивних торби. А тек изложбе... Њен потпис виђамо и испод тканих икона, таписерија које покривају читаве зидове. Од Америке до Јужне Африке. Води и школу ткања... Углавном увек пуна позитивне енергије, спремна да и највећем мргуду поправи дан и измами смешак на лицу.

Од свега чиме се бави шта највише воли.

– Ја сам пре свега ткаља, тако се и представљам, иако сам завршила академију за примењене уметности. С обзиром на то да ткам сваког дана – ја сам ткаља. Јесте да радим костиме за позориште, телевизију и филмове, али ткање ми у томе много помаже, иако су то две сасвим различите ствари, ипак су оне заједно мој начин ликовног изражавања – објашњава Загорка Стојановић. – Док ткам мешам материјале и то се пренело и на позорницу тако да и тамо волим да помешам материјале који онда под светлом дају различите ефекте и тако се добије богатство костима. Ипак, превасходно волим да креирам и стварно све креирам. Чак и када купим нову хаљину која је једноставна ја је дорадим, ако радим торбу увек додам неки необичан детаљ. Ето чак и када кувам ручак волим да креирам. То ме испуњава, креација је мој стил живота од јутра до вечери.

Ткање је каже открила још као студенткиња.

– Цртање ми је добро ишло, као десетогодишњакиња сам направила велики цртеж који је стигао чак у Јапан на такмичење. У то време, после Другог светског рата због татиног посла (био је директор обласне поште), живели смо у Крагујевцу, а отац нам је, јер смо као и сви били сиромашни, куповао пак-папир да цртамо по њему. У рерни нам је пекао комадиће дрвета липе и тако смо сестра Милка и ја имале угљен – сећа се Загорка, која је због очевог службовања и „задатка да гради земљу”, иако рођена Београђанка, две године провела у Чачку, па још две у Крагујевцу.

– Моја мама је онда направила прави подвиг јер је замолила телеграфисту, свог колегу са курса, да откуца молбу да се вратимо у Београд, иако се никада није супротстављала мужу ни пре ни после тога, пре свега „да би деца ишла у бољу школу” – смеје се Загорка поступку из послератних година. – Морам да истакнем да је моја сестра одлично цртала и писала, њене саставе су читали по школи, али се определила за певање. Стојановићи су се вратили у Београд, опет у стан у Косовској улици. Девојке су могле да иду у позориште, одгледале су све филмове у Кинотеци, са треће галерије у Народном позоришту су слушале Тоску, вечери проводиле на Коларцу. Када је дошло време да своје уметничке склоности провери пред професорима на Академији, догодио се пех.

– Нисам прошла, у тој генерацији примљени су Аца Јоксимовић, Мирјана Марић, тада Стојановић. Чини ми се да нисам схватила како је требало да се припремим, колеге су дошле из уметничких школа и били оформљени, што са мном није био случај – сматра сада Загорка. Али, следеће године је успела, студирала је, радила, стварала. Уследила су путовања, изложбе. Париз, Лођ, међународни тријенале, један, други.

– Од 1982. до 1991. године сам се преселила у Загреб. Фадил Хаџић ме је ангажовао у „Јазавцу” да радим костиме, била сам и председница тамошње Текстилне секције. Још деведесете сам одлучила да се вратим, када сам видела Туђмана који прима часнике у униформама, знала сам куда све то води. Изгубила сам у замени стана 45 квадрата, али вратила сам се на нови почетак у Београд и то је јако здраво за личност – уверава Загорка Стојановић.

Исткала је многе ликове светаца. Да ли је верник?

– Верујем у бога, уверена сам да постоји виша сила. Ипак, код мене је то све питање традиције и док год смо поштовали традицију знали смо ко смо. Сада више и не знамо ко смо, а то што сам отишла у иконоткање подразумева да свеце доживљавам као вибрације у космосу. Врло ми је драго што је једна моја велика таписерија у манастиру Успење у Овчарско-кабларској клисури код мати Науме – задовољна је уметница која је уз све што ради и одлична куварица. Каже и то је креација. Не мрзи је да сваког дана себи нешто скува.

– Летимично бацим поглед на рецепт, већину сама измислим.

Неки пут инсистира на једноставности, неки пут удружи све зачине који јој се нађу под руком. С радошћу прави и сендвиче и компликована јела, уверена да ће пријатељи које позове да јој праве друштво осетити ту њену позитивну енергију.

– Све спремам у земљаним посудама. Иначе, волим да купујем сланину, поврће и пилиће из Црепаје јер зеолит из земљишта чини чудо у тим намирницама – препоручује Загорка другим кулинарима.

Шта је кувала, да не кажемо креирала у лонцу, јуче?

– Бећар-паприкаш, али са сланиницом из Црепаје...

--------------------------------------------------

Традиција битна за опстанак

Основали смо Удружење ткаља Србије, има ту жена из Бијељине, Сјенице, Дупца, Београда. Често заједно излажемо, у Зајечару смо чак добиле награду за најдопадљивији сувенир. Наша традиција је врло битна за наш опстанак, уверена је Загорка.

--------------------------------------------------

Уметник који је остварио шта је хтео

– Када су мене примили на Академију примењених уметности била сам пресрећна. Ваљда зато што сам таква каква јесам, пре свега мислим на озбиљност, склоност ка продубљивању, мислим да бих била и добра и као лекар, можда професор или у неким другим занимањима, али ништа ми не пружа такво задовољство као ткање. И то је суштина. Многи су незадовољни што не слушају себе и не раде оно што воле. Ја сам се много борила у животу, пре свега мушком свету, искусила сам мушку љубомору, али сам се остварила. Зато и најискреније свима који ме питају како сам кажем да сам сјајно, остварила сам све своје потенцијале – уверена је Загорка.

----------------------------------------------

Мир у селу

– И данас пуном паром стварам, радим велику икону од 30 таписерија које сама ткам. Можда ће то бити готово за две године, али нека се ја на том путу налазим јер ме то испуњава. Претежно сам у Калањевцима, селу између Аранђеловца и Љига, у кући мојих пријатеља. Тамо сам сама, ткам, читам и имам доколицу. У овом захукталом времену, у избезумљеном ритму, човеку нису чисте мисли. У селу ја се потпуно прочистим, први гутљај кафе попијем ујутру на великој тераси и читам књиге. Тамо ме ништа ментално не загађује, немам сусрете са људима који ме оптерећују – признаје Загорка Стојановић.

--------------------------------------------

О самоћи

– Изабрала сам да будем сама – напомиње уметница – то је мени значајно јер сама могу да се изборим са свиме. Мада више и немам потребу да се нешто борим, ако је некада био борба, мој живот је сада постао игра – додаје.

– Може ли се живети од ткања? Не може, тешко је. Док нисам добила националну пензију мој живот је био страшан. Три дана сам морала да штедим да купим бензин да некуда одем. Живела сам једноставно без новца. Уметник је у свом свету и те материјалне ствари нису важне, али када стигну рачуни за струју и комуналије постане ужасно – подсећа Загорка.

 ------------------------------------------------------------------------------------

 Сестре упућене једна на другу

Загоркина сестра, две године старија Милка, позната је оперска уметница. Да ли су се добро слагале, помагале једна другој, питамо саговорницу.

– Наш однос је врло специфичан, упућене смо једна на другу. Било је периода када смо се много дружиле, па онда оних када нисмо. Ипак, ми смо као сестре попут система спојених судова до краја живота додељене једна другој. Милка је особа која мене потпуно разуме зато што смо ми на неки начин потпуно исте, мада се тешко слажемо – смеје се Загорка.

Када су им се уметнички правци разишли, будући да је Милка одлично цртала?

– Она је у 16. години рекла да ће певати у Метрополитену и то је доказ да када људи нешто желе то им се и испуни. Мада је наш отац, рекла сам већ, био против тога да му се ћерке уопште баве уметношћу.


Коментари0
2fcec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља