Бресница – У магацину „Пољооткупа“ припремљене су палете са укупно 65 тона сувих шљива без коштице, следи утовар и роба ће до средине јула бити на купчевој рампи у Москви. Одредиште се сазнаје и преко паковања јер на свакој кутији великим словима стоји: „Чернослив без косточки из Сербии“.
– Ово је последња преостала испорука из прошлогодишњег рода. Од октобра до сада осушили смо 350 тона и све пласирали у престоницу Русије – каже за „Политику“ Ђуро Аврамовић (56), сувласник „Пољооткупа“.
Предузеће из шумадијског села Бреснице, на средокраћи Чачка и Крагујевца, данас има још бољу понуду:
– Руски купац одмах нуди уговор на 500 тона и аванс за трећину те производње. Али, појавиће се проблем са родом шљиве, у овом крају мањи је за половину него лани – вели Аврамовић.
Овакву пословну прилику Шумадинци су заслужили, поред другог, изузетним квалитетом своје робе. То је сада врхунска посластица у коју радници, по жељи, уместо коштице могу да сместе и језгру ораха, а здравој храни припадала је још у доба наших праотаца.
Домаћини откривају део поступка. Шљиве сорте стенли морају бити зреле 95 одсто, калибрирањем се издвајају само плодови пречника од 40 до 50 милиметара и суше тако да у њима остане између 19 и 22 процента влаге. Затим се лагерују па касније враћају на дораду, најпре етивирање (враћање влаге) а затим на вађење коштица руком из сваког плода. Искоштичена шљива штити се у калијум-сорбату и купа бомбонским сирупом да би добила сјај.
– Овде раде 33 радника из Гунцата, Тавника и Бреснице, којима плата никад није каснила, ни дан од оснивања сушаре 2000. године. Најбоља радница, ту из села, за једну смену од 7,5 сати може да извади коштице из 12.500 плодова и заради 1.500 динара, уз топли оброк. Код нас сезона траје девет месеци, а да имамо хладњачу од хиљаду тона, могли бисмо да запослимо још толико људи и радимо читаву годину – истиче наш саговорник.
Шљива је била први производ с којим се Србија прочула на светском тржишту. Почетни извозни посао Србије за САД, 1897. године, вредан 30 милиона долара, обухватао је 37.500 тона сувих шљива али и другог воћа. Рекорд је достигнут 1923. године са извозом 66.000 тона сувих шљива на тржиште САД и Европе, али је то тек лепа успомена јер је 2008. године, рецимо, из Србије извезено само 3.000 тона осушене националне воћке.
Аврамовић, међутим, верује у будућност овог производа са славном прошлошћу. Због тога је „Пољооткуп“ ономад купио механизацију за 14.000 евра, парцелу од хектар и по у Бресници (6.000 евра) и хиљаду мађарских садница шљиве стелни (по 150 динара), па подиже своју плантажу. План је да буде проширена на 25 хектара.
Русија је са годишњом потрошњом од 287.000 тона сувих шљива велика прилика за наше сушаре, алу у овом послу, за невољу, постоје и српска посла.
– Сви наши произвођачи иду појединачно у Москву, планирајући да један другог руше са ценом. Само пет одсто српске шљиве стигне на тржиште Русије, али зато Чиле продаје 48 а Аргентина 52 одсто своје производње управо у Русији. И то по неупоредиво повољнијим ценама, док ми плаћамо цех неслози – тврди Аврамовић.
Он је пре десет дана из једне московске продавнице донео паковање у хилзни од пола килограма чилеанске суве шљиве, које се продаје за 145 рубаља, што значи да килограм кошта 9,4 долара. Плодови су, у односу на бресничке, друга или трећа класа, али им је цена господска. Неупоредиво боља, шумадијска сува шљива без коштице продаје се руском купцу за 2,5 долара (франко Бресница) по килограму и са свим трошковима увоза и транспорта кошта га, истоварена у Москви, 3,20 долара.
Али, то да су Срби неорганизовани више и није новост, већ обичај.
Гвозден Оташевић
