уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Заборављени сценарији Меше Селимовића

петак, 09.07.2010. у 22:00
Са снимања филма „Кућа на обали”: Берт Сотлар, редитељ Бошко Косановић и Нађа Подерегин

Стогодишњица рођења Меше Селимовића обележава се  у Србији на начин који доликује значају овог познатог књижевника. Појавили су се нови стручни радови о његовом јавном и приватном животу, организују се изложбе и семинари о његовом књижевном раду, откривају се до сада непознати детаљи о његовој позоришној делатности и активностима у многим удружењима и организацијама. Међутим, једино по страни остаје спомињање његовог дугогодишњег бављења филмом, тачније учествовање у писању сценарија за чак дванаест филмова, од којих је десет снимљено за време његовог „босанског периода”.

Одмах по завршетку Другог светског рата, Меша је као партизан и проверени агитпроповац (Обласног комитета за источну Босну) прешао у Београд, где је добио посао у Комисији за утврђивање злочина окупатора, а затим у тек формираном Комитету за културу Владе ФНРЈ. Ипак, у новој средини очито се није најбоље снашао, што показује податак да је августа 1947. отпуштен са посла и при том био искључен из Партије. Излаз из новонастале ситуације  пронашао је тако што се вратио у завичај, где му је првих дана гостопримство у свом сарајевском стану пружио познати сликар Исмет Мујезиновић. Меша је убрзо прихватио место професора теорије књижевности на Педагошкој академији у Сарајеву и почео да објављује своје радове у појединим књижевним часописима.

На његову срећу, у том тренутку се на месту директора издавачког предузећа „Свјетлост” налазио Марко Марковић, човек вансеријског познавања књижевног стварања, који је поред осталог прочитао и све дотада објављене Мешине приповетке, што му је помогло да лакше преброди замке нове средине. Како сам Меша истиче у својим „Сјећањима”, чика Марко га је прихватио старински присно, с невероватном топлином и срдачношћу, што му је омогућило да постане сарадник у издавачкој делатности ове куће и да у њој објави своју прву књигу „Увријеђени човек”.

Како је даље писао Меша, „директорска канцеларија Марка Марковића је у то време била стециште књижевника, сликара, глумаца, и уопште људи од духа”, па су тако и први кораци босанске кинематографије добрим делом били испланирани у просторијама „Свјетлости”. И Марковић и Мујезиновић су поред осталог били чланови Комитета за кинематографију при Влади БиХ, па није чудно што се и Меша Селимовић од самог почетка укључио у пројекте првог босанског предузећа за производњу филмова („Босна филм”), формираног јула 1947. Тако је, на пример, већ трећи босански документарни филм („Нови темељи”), са темом изградње задружних домова на селу, снимљен по сценарију Меше Селимовића. Непосредно после тога, исти аутор добија за то време и изузетно привлачну понуду да напише сценарио за први играни филм ове куће.

У сарадњи са тадашњим функционерима босанског филма (Мони Финци, Сида  Марјановић, Слободан Јовичић), искусним позоришним редитељем Људевитом Црноборијем и квалитетним сниматељем из Загреба Бранком Блажином, Меша је, сходно правилима тадашње соцреалистичке реалности и под утицајем огромне популарности ударника Алије Сиротановића, написао сценарио и активно учествовао у припремама снимања филма из рударског живота.(/slika2)

Продукција првог играног филма нове босанске кинематографије под насловом „Рудари” је заиста реализована крајем 1949, али је по прегледу снимљеног материјала посебна комисија установила да је урађени посао незадовољавајући, те су све активности на овом пројекту прекинуте, а филм никада није јавно приказан. То, међутим, није сметало Меши Селимовићу да настави сарадњу са „Босна филмом”, па је са својим пријатељем (и сарадником у редакцији часописа „Живот”) Исаком Самоковлијом учествовао у припремама готово трогодишње реализације филма „Ханка”, који је почео да снима загребачки редитељ Крешо Голик, а затим преузео Славко Воркапић, Сремац који је у Холивуду постао изузетно цењени стручњак за монтажу специјалних ефеката. Упоредо са „Ханком” вођене су са угледним аустријским продуцентом Карлом Соколом, а затим и његовим земљаком Ернстом Робертсом, озбиљне припреме за реализацију међународног спектакла о сарајевском атентату, те су тим поводом написане чак три верзије драматуршке обраде овог догађаја, при чему је последњу од ових – у сарадњи са реномираним швајцарским редитељем Леополдом Линдтбергом – писао сам Селимовић, који је у међувремену постао шеф Уметничког одељења у „Босна филму”.

Иако је овај посао дуго и интензивно припреман (уз велику количину потрошених девиза), због озбиљних размимоилажења у начину приступа овој теми између аустријског и босанског копродуцента, пројекат је напуштен и нешто касније остварен у Аустрији, без босанског копродуцента, али са коришћењем доброг дела Линдтберговог (и Селимовићевог) сценарија.

Упоредо са преговорима око копродукционог филма о сарајевском атентату, продуцент Робертс је босанским партнерима понудио и реализацију акционо-психолошке драме из међуратног периода, смештене у амбијент једног приморског места на Јадрану. Прву верзију сценарија написао је Аустријанац Норберт Кунце, али је коначан текст направљен тек по пристанку „Босна филма” да учествује у овој копродукцији и именовању косценаристе Меше Селимовића, који је затим унео знатне промене у драматуршкој линији филма, нарочито у психолошким односима међу главним ликовима.

Тако је у лето 1953. у околини Дубровника снимљена „Кућа на обали”, филм који је био један од најкомерцијалнијих филмова у Немачкој следеће године, добрим делом и због учешћа познате немачке глумице Сибиле Шмиц и у том тренутку не мање популарног глумца Ренеа Делтгена. После бројних вести о великом успеху овог филма у европским биоскопима, очекивао се сличан пријем и код гледалаца у Југославији, али је после премијере на завршетку првог филмског фестивала у Пули (1954) и потоњих приказивања у биоскопским дворанама филм наишао на подељене критике. Тако је део новинара похвалио ову успешну акционо-психолошку драму која успева да до краја задржи темпо, као и откриће талентованог редитеља Бошка Косановића (у тренутку када је недостатак квалитетних аутора постао један од основних проблема наше кинематографије), али је било и доста мишљења да у филму има пуно недореченог, неубедљивог и наивног, почев од драматуршки недовољно разрађеног сукоба између мајке и ћерке око истог човека, до прилично неуспеле карактеризације главних ликова и њихових међусобних односа. Део конзервативне штампе је такође оштро напао неукусно сладуњави хепиенд филма, а такође и повлађивање ниским страстима кроз приказивање „еротских” сцена главне глумице Нађе Подерегин и њеног партнера Берта Сотлара.(/slika3) 

 После овог филма, Меша Селимовић је прилично амбициозно радио на сценарију „Палме у Снијегу”, коју је требао да режира тада најугледнији филмски редитељ у земљи Радош Новаковић, али због огромног прекорачења буџета при реализацији „Ханке”, „Босна филм” није била у могућности да комплетира финансијску конструкцију овог филма. Имајући у виду искуство са скупим пројектима Селимовић се окренуо проверено успешним темама из народноослободилачке борбе и за „Босна филм” написао још три сценарија.

„Туђа земља” у режији словеначког редитеља Јоже Галеа (1956) имала је за циљ да прикаже и непријатеље (италијанске војнике) као људе са посебним проблемима и надањима, „Ноћи и јутра”, у режији једног од пионира босанске кинематографије Пјера Мајхровског (1959), такође говори о психолошким односима бораца и грађана у опкољеном Мостару, док је „Коњух планином” у режији Фадила Хаџића (1966) прича о легендарној партизанској чети хусинских рудара, испричана такође кроз психолошку обраду појединих бораца ове чете.

После огромног успеха, који је и код критике и код читалачке публике постигао „Дервиш и смрт” (1966), Селимовић успева да новоствореној сарајевској продукцијској  кући „Студио филм” и њеном директору Сејфудину Тановићу прода сва три своја нереализована сценарија, те тако током 1968. настају савремена драма „Уђи ако хоћеш” Раденка Остојића, али и два филма са провереном ратном тематиком: „Опатица и комесар” Гојка Шиповца, те копродукциони филм „Пламен над Јадраном” у режији реномираног француског редитеља Александра Аструка, са добро познатом темом саможртвовања официра Спасића и Машере, који су априла 1941. у Боки потопили свој ратни брод, да не би пао у руке немачкој војсци. Нажалост, сва три филма имала су проблема да дођу до биоскопских гледалаца, пре свега због нерешених односа које је продуцент имао са дистрибутерима и страним партнером из Француске.   

После добро познатих догађаја Меша Селимовић се 1970. поново преселио у Београд, али се више није бавио писањем сценарија. На захтев редитеља Здравка Велимировића пристао је само да својим саветима помогне да се на филмском платну реализује судбина Ахмеда Нурудина из његовог најпознатијег романа „Дервиш и смрт” (1974), који је као и књига, такође постигао огроман успех у биоскопима широм земље, али и ван ње. Дилема дервиша Нурудина у питању: да ли изабрати људски лик или веру?, инспирисала је познатог књижевника још од краја 1944. када је по наређењу свог претпостављеног стрељан његов брат Шефкија, официр Команде тузланског војног подручја, зато што је без одобрења из војног магацина узео кревет и ормар.

Човек који је (као командант III корпуса НОВ и ПОЈ) наредио стрељање Шефкије Селимовића је за живота доживео највеће почасти. Постао је народни херој, члан ЦК СКЈ, амбасадор у више земаља, укључујући СССР, САД и Кину. Сахрањен је у Алеји великана. Да ли је ту и крај? Меша Селимовић је пробао да нађе одговор на то питање, између осталог и у својим сценаријима.    

Срђан Кнежевић               


Коментари5
3a933
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ime Preyime
ime "revolucionara" je Vlado Popovic
BiljA bbbbbbb
Da, i mene to zanima... ???
Radovan Novovic
Da li neki citalac zna ko je neimenovani visoki partijski kadar koji je naredio streljanje.....
gordana t
kakav je to uman pisac bio! jos bolji covek...kakva je to ljubav bila izmedju mese i njegove zene srpkinje...iznad svih zemaljskih zala i politickih ujdurmi!
ANA ANA
DIVAN I JASAN PRIMER KAKO SU PRE RATA ZIVELI MUSLIMANI A OD RATA NEKAKVI BOSNJACI UZIVAM U OVIM VREMENSKIM IGRAMA

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља