понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 10.07.2010. у 22:00

Доситеј без дугмади

Никола Кока Јанковић (Фото З. Анастасијевић)

Млади Влада Величковић, још млађи Милета Продановић, достојанствени Доситеј Обрадовић, лепа Оља Ивањицки, господствени Бранислав Нушић... само су део бронзаних ликова који су попунили постаменте Галерије САНУ, а чији је креатор вајар академик Никола Кока Јанковић.

На ову ретроспективу, која ће бити отворена до краја августа, Кока Јанковић чекао је пет година. Стално је одлагана. Због недостатка новца или зато што предност добије „нешто прече”. У међувремену, изложба Коке Јанковића била је 2004. године у Скопљу, где је штампан и каталог на македонском, српском и енглеском, а већ следеће године је требало да буде и у Београду. И, опет није било новца, није било термина… Потом је изложба одржана у Крагујевцу, мада без новца за каталог, а после је дошла и у Ужице.

И сада, уочи ове изложбе, која је требало да буде отворена половином јуна, искрсла је изложба 170 година Поште Србије.

„Важно је, рекли су ми у САНУ, доћи ће и председник Тадић. Добро, сложио сам се, али кад већ уступам термин, нека ми ЈП Пошта Србије штампа каталог.

Осећао сам се као спортиста који тренира и у топ форми је, а када му стално одлажу такмичење и дође дан када треба да трчи, због силних одлагања то више није то. Више нема снаге”, каже Кока Јанковић.

Опредељен за бронзу као материјал у коме најчешће ради и најбоље изражава своје замисли, Кока Јанковић ствара више од пет деценија у домену традиционалне скулптуре. Поучавао је кратко време и Ољу Ивањицки, чији улазак у Медијалу није подржавао. „Говорио сам јој да тамо има доста полуаматера!”, каже вајар.

Аутор је многобројних споменика поред којих пролазимо, или смо пролазили, као што је био монументални споменик Борису Кидричу постављен испред Владе Србије у Немањиној улици, али уклоњен 1997. године и пресељен у парк Музеја савремене уметности на Ушћу. На питање због чега је то учињено, Јанковић одговара:

„Зато што је то Борис Кидрич. Споменик Алекси Шантићу срушен је у Мостару током рата на простору бивше Југославије, али направио сам нови (2002) на истом постаменту. Не знам да ли је био бољи онај први или овај други. Тешко је када не постоји модел”, каже вајар.

Кока Јанковић познат је као уметник и педагог који је веома критичан и самокритичан. Непосредно пред отварање изложбе у САНУ, ишао је од скулптуре до скулптуре и коментарисао осветљење, поставку, али у истој мери био је увек аналитичан и према сопственом делу, јер познато је да је за собом много рушио.

„Кад год бих био незадовољан, све бих срушио. Због те особине зарадио сам и нижу оцену на Академији”, каже вајар.

Иако без сујете, тврди да је најбољи споменик Доситеју Обрадовићу онај Валдецов у Београду, Јанковићев Доситеј у Новом Саду (реплика изложена у галерији САНУ) алегорија је просветитељства.

„Радим по скици, међутим у самом раду увек има нечег непредвиђеног. Мој Доситеј нема дугмад на одори. Хтео сам да покажем то време, костим, јаче ноге, јер је познато да је доста пешачио. Ту су и књига као атрибут, и штап. Направио сам га да одаје утисак смирености, као интелектуалца, као Европејца у млађим годинама. Све може да се уради. Неко каже требало би да буде једноставно. Не, може да буде и компликовано, али да буде добро. Само мора да постоји осећај за целину и меру”, каже Кока Јанковић.

Да вајарске руке никада не мирују, показује и један од највештијих портрета Светог Саве „извајан” у само неколико потеза од поклопца конзерве јела „29. новембар” која је подгревао у свом атељеу! У истом духу и од истог материјала Кока Јанковић начинио је и аутопортрет , као и портрет глумца Мије Алексића (није изложен у САНУ).

Проблем споменичке скулптуре код нас није непознат, али ретко се јавно износи који су то споменици који су безмало увредљиви за људско око. Ни Кока Јанковић, упркос нашем инсистирању, не жели да каже о којим је споменицима реч. Само каже да је проблем у томе „што они који наручују, немају укуса”.

Додатни проблем је што се споменичка скулптура не вреднује на одговарајући начин.

„У бившој Југославији споменици нису ликовно вредновани. Ниједан споменик углавном није добио установљене државне награде као што су биле Седмојулска, Авнојева и сличне. Прављење споменика сматрано је искључиво послом, а уметнику материјални моменат није искључива сатисфакција. Чини ми се да ни од стране критике није довољно вредновано. У мој атеље ушло је тек неколико критичара, међу којима је Љуба Глигоријевић”, каже Кока Јанковић.

На питање кога би из уметничке бранше волео да види као новог члана Српске академије наука и уметности, Кока Јанковић каже да би волео да је то могао да буде графичар Бошко Карановић или сада сликар Миодраг Рогић.

М. Ђорђевић

Коментари0
6a837
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља