недеља, 25.09.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:53

„Вечна ватра” – паљење или рушење

уторак, 13.07.2010. у 22:00
Захваљујући иницијативи Клуба генерала и адмирала Србије, прошле године су графити на постаменту префарбани, а прилаз споменику очишћен

Једанаест година откад је престала да гори вечна ватра на истоименом споменику у новобеоградском Парку пријатељства, јошније познато хоће ли и када бити поново упаљена. Питање је и ко ће преузети старање над симболом отпора народа НАТО агресији, како га је 2000.године крстила Мира Марковић, супруга председника СРЈ Слободана Милошевића. Осим што је околни парк редовно одржаван, о споменику се од тада нико није бринуо.Може ли чињеница да је бесправно подигнут, бити оправдање што градски челници још не одлучују о његовој судбини, а министри реагују само уочи обележавања годишњице бомбардовања,и то на иницијативу грађана или удружења којима смета што споменик с времена на време служи само као место за исписивање графита.

Прошле године,захваљујући Клубугенерала и адмирала Србије,исцртане поруке су префарбане, прилаз „вечној ватри” је очишћен, али пламен није засијао. Према речима Љубише Стојимировића, председника клуба, после обраћања председнику републике и појединим министрима, Mинистарство рада и социјалне политике издвојило је новац да се споменик среди.

–Ватра није упаљена,јер су оштећене инсталације. Друго, споменик нијеосветљен и може поново да буде изграфитиран. Подигнут је на одличном месту и није нам јасно, иако смо свесни чињенице да естетски није најбоље решење, како нико не жели или не сме да га озваничи. Могао би да буде обележје свим жртвама НАТО агресије. То је, уосталом, наша морална обавеза према цивилима, деци, војницима и полицајцима који су страдали у бомбардовању, али и према њиховим породицама – објашњава Стојимировић.

Како је споменик подигнут 2000. готово преко ноћи и није прошао стандардну и законску процедуру предвиђену за постављање таквих објеката, што значи да је нелегалан, односно без регулисаног статуса, град, односно Секретаријат за културу и Завод за заштиту споменика културе досад нису могли да га обнове, одговор је који је од надлежних прошле године добио Стојимировић.

Од тада се ништа није променило, што је нашем листу и потврђено у управи града: поновљено нам је да је обележје урађено према наруџбини и мимо одлуке градске скупштине о подизању споменика.

– Уколико би Комисија за споменике и називе тргова и улица добила предлог, она би за скупштину града могла да припреми одлуку којом би се озваничило старање о споменику.У неколико наврата градски Завод за заштиту споменика културе чистио је спомен-обележје да тај простор не би изгледао неуредно – каже Слободан Станимировић, председник Комисије за споменике и називе улица и тргова.

Његови претходници, тврди Марко Поповић, некадашњи члан ове комисије, већали су шта да се уради са обелиском чији је пламен угашен после 5. октобра 2000. године. Комисија га је третирала као дивљу градњу без икаквог озваниченог споменичког значења. Као и сваки други објекат који је саграђен без грађевинске дозволе, могао је да буде уклоњен да су се доследно поштовали прописи, каже Поповић.

Чак и ако је одлуку о подизању донела тадашња влада? – питали смо га.

– Тадашња али и било која друга влада није надлежна да донесе одлуку о подизању споменика без сагласности у овом примеру града Београда јер она не може да крши устав и прописе – одговара Поповић.

– Теоријски је могао да буде порушен, али практично не. Комисија је тада имала став да није примерено рушити споменик само зато што га је градила Мира Марковић. Али смо сматрали да треба да се легализује, уз одређене корекције естетски лоших решења, како су оценили људи од струке. Контрадикторно је да на врху обелиска стоји пламен извајан у бронзи у чијој средини гори ватра. Друго, сугерисано је да би уношењем другачијег текста споменик престао да буде страно тело у простору. Од тога се тада одустало, јер су се аутори противили његовом ремоделовању – истиче Поповић.

Ако се има у виду начин на који је постављен, може ли обелиск претрпети преобликовање чак и ако би се другачијем изгледу успротивили аутори?

– Када се регуларно на конкурсу одаберу аутори и решење, нису дозвољени никакви захвати без њихове сагласности. У овом случају отворено је питање да ли је сагласност неопходна или се споменик може преобликовати и без ње – каже Поповић.

-------------------------------------------------------(/slika2)

Светомир Радовић, аутор: Мира Марковић је смислила неприлично дугачак текст

Светомир Радовић, вајар, који је са братом Светозарем урадио идејно решење обелиска, каже да досад нико с њим није контактирао и да нема ништа против евентуалних интервенција, уколико су за њега као аутора прихватљиве.

– Био сам против текста који је написала Мирјана Марковић, јер мислим да је био предугачак и неприличан за уметничко дело. Уместо стихова и набрајања земаља које су нас бомбардовале требало је само да стоји „Вечна ватра жртвама НАТО агресије, народ Србије”. Јер није га зидала Мира нити држава већ порески обвезници. Предлагао сам и да бетонски постамент буде обложен мермером и гранитом да би се графити могли лакше уклањати – објашњава  Радовић. 

------------------------------------------------------

30 метара, девет дана, 10 хектара, 500 радника, 20 километара светлости

Ова ватра биће светионик садашњој и будућим генерацијама, сведок да ће Србија бранити слободу док као народ живимо на овим просторима – речи су из говора Милана Милутиновића, председника Србије, који је 12. јуна 2000. године у 22 сата и 20 минута у Парку пријатељства упалио вечну ватру на свечаности обележавања годишњице окончања НАТО агресије. Спомен-обележје од монтажних бетонских елемената, висине 30 метара, подигнуто је за девет дана, а уређен је и комплекс од 10 хектара. У изградњи је учествовало више од 500 људи. У угловима постаменталног дела постављена су четири светлосна топа чији су снопови обасјавали стуб, укрштали се изнад бронзане бакље на врху обелиска тешке око пет тона, а светлост је сезала 20 километара увис. Пре активирања „свемирске” расвете морала је да буде обавештена контрола лета, а таква врста светлосних снопова дотад није коришћена за осветљавање спомен-обележја. На постаменту ширине 5,5 метара уклесан је текст „Вечна ватра” који је написала др Мира Марковић, председник дирекције Југословенске левице. За бочне стране одабрала је стихове песама „Југославија” и „Домовини” Бранка Миљковића. На спомен-обележју била су исписана и имена аутора идејног решења Вечне ватре и обелиска, академских вајара браће Радовић, архитеката Марка Стевановића и Миодрага Цвијића, предузећа „Госи”, и уметничке ливнице „Браћа Јерковић”, као и називи градитеља „Мостоградња”, Енергопројект, Саобраћајни институт ЦИП... На откривању споменика окупили су се бројни грађани и готово целокупан врх тадашњег политичког, културног и научног живота Србије.

 Далиборка Мучибабић


Коментари13
60384
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikola Djordjevic
Spomenik je u prvom redu simbol jednog vremena a tek posle umetnicki oblikovana celina, tako da autenticnost mora imati prvenstvo nad prevrtljivom prirodom estetike. Spomenik je i, jednom svojim neizbeznim vidom, licna reklama, propaganda i sl. vladajuceg vrha, na racun drustvenih para, tako da se ni to ovom nasem ne moze zameriti. Neko je pomenuo Rim, obelisk duz kojeg je ispisano Benito Musolini stoji na ulazu u kompleks stadiona Olimpik. Rusenjem stetimo jedino sami sebi, i jedino svoje secanje brisemo, a time smo podlozniji fabrikonanom secanju koje nas moze dovesti u iste nevolje, koje su mogle biti prenebregnute da je se imao posteniji odnos prema sopstvenoj istoriji. Raduje me to sto delim misljenje vecine komentatora pod ovim clankom.
Milenko Kolarevic
Kakvo rusenje da li ste vi normalni kada bi svaka sledeca vlas rusila ono sto je predhodna zidala ne bismo imali istoriju!!! Pod hitno treba obnoviti vecnu vatru ,ako treba i izmeniti neke delove ali da opet sine plamen sa spomenika.Treba uraditi i dekorativno osvetljenje.Istorija ne bi lbila istorija kad bi se menjala!!!
Vukosava Rafailovic, Beograd
Kada bi svaki sledeci rezim rusio javne spomenike, palio pisana, brisao muzicka dela...podizana za bilo cije vladavine, sta bi ostalo od istorije? U tom slucaju zapalimo i muzeje. Ionako se svoje istorije najlakse odricemo!
Zoran plava krv
Vidim da je i redakcija na strani onih koji bi da ostane spomenik. Pozdravite Miru!
Jovanka Vozdovcanka
Beograd, kao glavni grad Srbije MORA da ima spomenik zrtvama Nato bombardovanja. Dok se ne napravi drugi, ovaj je sasvim dobar. Mada, kada bih se ja pitala, napravila bih ga (i to ogromnog) negde u Novom Beogradu, na putu od aerodroma, tako da se ne moze zaobici. Drugi takav spomenik bih postavila na pristaniste, da se vidi sa svakog broda koji prodje Dunavom, ili pristane u Beograd. Kao, protokolom, obaveznu proceduru prilikom posete stranih drzavnika i drzavnih delegacija, uvela bih polaganje venaca na jedan od tih spomenika. DA SE NIKADA NE ZABORAVI, JER NAROD KOJI ZABORAVI PROSLOST, NE ZASLUZUJE DA IMA BUDUCNOST.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља