петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Уметничка жица официра Озне

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 16.07.2010. у 22:00
Нађа Подерегин и БертСотлар

Оно што се дешавало „иза кулиса” током снимања првих послератних копродукција југословенске кинематографије често је било налик на неки трагикомични сценарио, препун неочекиваних обрта и незамисливих спојева, које само живот може да осмисли.

Посебно су такве биле прве копродукције рађене са Немцима, „дојучерашњим“ непријатељима, почетком педесетих година 20. века. У читавом том прилагођавању, по навикама и искуству супротних сарадника, тешко је замислити великог књижевника Мешу Селимовића, који је био уметнички директор „Босна филма”, и који је, између осталог, био и косценариста на филму „Кућа на обали”, једној од првих српско-немачких копродукција, из 1953. Главни сценариста филма био је Норберт Кунце, а  режирао га је наш Бошко Косановић.

Присећајући се уз осмех овог времена, када је радио као асистент режије управо на том филму, Предраг Делибашић, професор у пензији Факултета драмских уметности у Београду и у Новом Саду, говори не само о свом нимало лаком животном путу, већ и о људима који су га увели у свет позоришта и филма, као и о послератном, родном, Сарајеву.

Међу тим људима се, како каже, као аристократска и особена фигура истицао Меша, један од уредника сарајевске „Свјетлости”, пријатељ његових родитеља.  

– Моји родитељи били су чланови Удружења књижевника у Сарајеву, у којем је снажан печат у тим послератним годинама давао Централни комитет. Мој отац Михајло Делибашић био је један од уредника у издавачкој кући „Свјетлост”, поред Марка Марковића, мога крштеног кума, као и Меше, а био је и директор Драме у Сарајевском позоришту. Меша га је спомињао у својим „Сјећањима“. Мајка Вера Обреновић-Делибашић предавала је у Вишој педагошкој школи и у Сарајевској филхармонији свирала прву виолину. Управо ће углед мојих родитеља у тадашњем културном животу Сарајева, али и Београда, у неким кризним ситуацијама бити од пресудног значаја – каже за наш лист професор Делибашић.

Ту, превасходно, мисли на студентско доба, када је близу годину дана провео на Голом отоку. Родитељи Предрага Делибашића обраћали су се тадашњим највишим државним руководиоцима. Отац Михајло своме старом познанику Моши Пијаде, а мајка Вера – Миловану Ђиласу. Помогао јој је Ђилас, после консултације са Александром Ранковићем. Млади Делибашић био је пуштен из злогласног логора.

Како каже, руку су му после тог тешког искуства пружили Душан Матић, који га је као ректор Академије уметности примио назад на студије, затим Мата Милошевић и велики Бојан Ступица.

– Онај млади човек вратио се са Голог отока, треба да му помогнемо – рекао је тада Ступица. Тако је Предраг Делибашић поново закорачио у свет позоришне и филмске уметности.

Према казивању нашег саговорника, у блиском временском, послератном, периоду Југославија се отворила за неколико копродукцијских филмова, међу којима је, поред „Куће на обали”, био и филм „Сарајевски атентат”.

– Учествовао сам на пробним снимањима за „Сарајевски атентат”, што је требало да буде аустријско-југословенска копродукција. Међутим, већ су ту искрсли први идеолошко-политички проблеми у приступу историјској тематици. За Аустријанце Франц Фердинанд био је трагична фигура, а Гаврило Принцип био је терориста. Са друге стране, за нас је Принцип био херој. Тако да је за „Босна филм” читав пројекат убрзо био приведен крају, док су Аустријанци снимили своју верзију приче – објашњава професор Делибашић, додајући:

– Други важан копродукцијски пројекат, који је у то време био прави изазов за људе који слободно мисле, био је филм „Последњи мост” редитеља Хелмута Којтнера. Идеолошку анализу доживео је због интригантне приче: партизанска болничарка негује заробљеног немачког официра и заљубљује се у њега. У времену које је још увек памтило ратна разарања, ни филм није допуштао обичне људске слабости. (/slika2)

Међутим, како каже професор Делибашић, прави изазов за успостављање идеолошке, људске и уметничке равнотеже представљало је снимање поменутог филма „Кућа на обали”, у лето 1953. године, на прелепим плажама у околини Дубровника.

Филмска прича била је и више него „танка”. Мајка, коју је играла тадашња звезда немачког филма Сибила Шмиц, пошто-пото хтела је богато да уда кћер (Нађа Подерегин). Наменила ју је шверцеру, кога је тумачио Рене Делтген, у то време такође велика звезда. Забуну ствара заводник и мајке и кћери (Берт Сотлар).

– Ипак, највећу пометњу на снимањима није изазивала прича, већ сам спој екипе, почев од редитеља Бошка Косановића, преко звезде Сибиле Шмиц, чија каријера је ипак била на заласку, до изневерених очекивања заљубљених глумаца. Долазак Бошка Косановића на филм био је више него „филмски”. Он је претходно био официр Озне и ислеђивао је групу убачених усташа, 1947. године. То га је довело до нервног слома, и пошто је имао „уметничку жицу” пожелео је да се мане ислеђивања и да се посвети филму. Улетео је у типичне „цукер-васер” сцене „Куће на обали”, где је за наше тржиште нагост Нађе Подерегин и Берта Сотлара била скривана рибарском мрежом... – приповеда професор Делибашић.

– Затим је снимање у неколико наврата прекидано због самовоље Сибиле Шмиц, која је дописивала књигу снимања. Љут, Косановић је рекао да прекида рад, и ја сам онда, као млади асистент режије, отишао у Сарајево на састанак са уметничким директором Мешом Селимовићем и Монијем Финцијем, који је био први човек „Босна филма“. Дочекали су ме усплахирено, са по столу разбацаним плановима снимања, не знајући како да реше проблеме, али чврсти у намери да одрже договор са Немцима – сећа се Предраг Делибашић.

Урнебесно снимање било је затим „освежено” новим идејама.

– Неком је пало на памет да реши проблем стидљивости главних глумаца, у тада неуобичајеном снимању љубавних сцена, тако што их је послао да се „навикну“ једно на друго, наги се купајући на осамљеној плажи. Убрзо смо приметили да Нађа Подерегин „копни” и уплашили се даљег развоја догађаја са Сотларом. Директорка филма Дана Никифоровић често је скоро у страху прекидала снимање љубавних сцена из страха да се многобројни политичари који су летовали у Дубровнику, а међу којима је био и Цвијетин Мијатовић, не саблазне од „опсцених” призора. Говорили смо јој да не брине. Цвијетину Мијатовићу били су блиски позориште и филм, а нису били малобројни ни политичари који су волели глумице. Међутим, нови проблем је искрсао када се Нађа загледала у „шверцера” Ренеа Делтгена. Затим Берт Сотлар није хтео да настави снимање. Иначе, тада је у Дубровнику боравио и наш првак Љубиша Јовановић, са бившом блиском пријатељицом Берта Сотлара, глумицом Соњом Хлебш... – уз смех додаје професор Делибашић.

Ипак, дирекција „Босна филма” и достојанствени Меша изнели су живу главу из свега, држећи се договора, који је изградио „Кућу на обали””.


Коментари0
39f3f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља