четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 20.07.2010. у 22:00 Дубравка Лакић

Авантура личке бабе

Овације у пулској Арени за Миру Бањац и Небојшу Глоговца

Пула – Нису додуше Топаловићи, већ Париповићи – задрти Срби из морбидног личког крша, али у сваком случају по много чему су слични легендарним јунацима Шијанових „Маратонаца”, тој чудесној мушкој братији окованој у патријархат и неумољиви породично-хијерархијски низ.

Ти „откачени” Париповићи, два брата – Мане (Раде Шербеџија) и Јоја (Богдан Диклић), и њихови синови Тодор (Живко Аночић) и Бранко (Крешимир Микић) и баба (Мира Бањац у двострукој улози) око које сви скачу јер јој сваког месеца стиже америчка пензија, главни су ликови у дебитантском филму, руралној црној комедији „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, пројекта који је настао из заједничких продуцентских напора Хрватске и Србије (београдска кућа „Ванс”). Судећи по реакцијама препуног гледалишта у пулској Арени – на велико обострано задовољство, јер Данилов филм има и све потенцијале забавног биоскопског хита у којем се може уживати и у Србији и у Хрватској.

Шербеџија интелигентно и духовито плете причу око четворице мушкараца који не радећи ама баш ништа, животаре од бабине пензије, све до тренутка док баба не умре. Али и тада ће вођа породичног клана, тврдоглави, самољубиви и грамзиви Мане, пронаћи решење – из оближњег дома за старце, отеће бабу ликом, али не и темпераментом, сличну покојници и долари ће и даље стизати у кућу... У читав овај лички галиматијас уплетени су и комшија Миле, задрти Хрват, што је Париповиће спасио у рату и који нити може с Манетом нити може без њега и свакодневних зађевица (и глумачки и физички стамени Дејан Аћимовић), локални полицајац, прави глупан који је умислио да је детектив (опет бравура Небојше Глоговца), Бранкова девојка Лича (Луција Шербеџија) и увек пијани сеоски поштар Лука (Предраг Вушовић)... (/slika2)

„Седамдесет и два дана” није и политички филм. У њему су тема рата и националних односа дотакнуте у функцији одређивања ко коме припада, шта ко коме памти или евентуално прича иза леђа. Ово је и глумачки веома снажан филм, не зна се ко је од кога бољи. Ако ме памћење није издало, ово је и први послератни хрватски филм у којем су главни јунаци хрватски Срби. Иза њега чврсто стоје чланови снажне и бројне уметничке породице Радета Шербеџије. Да су вољени и поштовани, показали су својим бурним аплаузом и гледаоци у пулској Арени, у којој су овације биле ипак намењене Мири Бањац и Небојши Глоговцу...

На веома добар пријем код публике (о чему сведоче и резултати анкета у фестивалском билтену), наишао је и петоделни омнибус филм „Неке друге приче”Ивоне Јуке, Ане Марије Роси, Инес Тановић, Марије Џиџеве и Хане Слак, настао на иницијативу, према идеји и концепту београдског критичара и продуцента Ненада Дукића, који је овај захтеван пројекат водио и као извршни продуцент.

Као целина, „Неке друге приче” остављају јак утисак озбиљно промишљеног ауторског филма, са јасним а вишеструким везивним ткивом између пет, идејно и естетски, различитих филмова. Пет редитељки из бивших југословенских република, успешно су одговориле на задати, а обједињујући мотив филма – мајчинство и трудноћа. Он је код сваке од њих изазвао различите асоцијације и произвео различите теме, али је суштинско то да је свакој од њих пошло за руком да створи и прилично јасну слику тренутног стања друштава из којих потичу и у којима бивствују.

Појединачно, о свакој причи се може дуже и детаљније дискутовати (што ће се на страницама „Политике” и догодити када филм уђе у редовну дистрибуцију), али се први утисци могу свести и на следеће: Хрватска, уједно и уводна прича, превише је директна, нимало суздржана у изразу и начину вођења. Српска прича је драматуршки добро вођена, има искристалисани мотив освете и одлично је одглумљена (изврсни Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић). Босанска прича хвата на емоцију, али ону која се рађа у другом плану, тамо где су родитељи главног јунака (Емир Хаџихафисбеговић и Јасна Орнела Бери). Македонска прича је најједноставнија, сва на прву лопту, али је ауторки пошло за руком да врло отворено и директно говори о проблемима живота у родној земљи. Словеначка је најсинематичнија у изразу, више симболичка него наративна, иронична и духовита, са отвореним питањем места и статуса земаља бивше Југославије у ЕУ. Као таква, логички се наметнула и као изврстан закључак теме отворене у филму „Неке друге приче”.

Коментари3
cae83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zbunjen ili zabunjen
Je'l to Nebojsa Glogovac na slici? ( pored Mire Banjac)
Dobrila Puljanka
Sve čestitke legendarnoj Miri Banjac! Ocijena publike za Danilov film je do sada najveća. Čak 4,59! Sasvim moguće, bit će to pobjednik pulske publike!
vasa ........................
" ... морбидног личког крша ....", Malo nesretan izbor reci?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља