среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:35

Запаљива реторика „мирише” на сецесију

Акутно сиромаштво испреплетано са верско-политичким поделама неизбежно је довело до растућег екстремизма у делу земље који Бошњаци зову Санџак, а Срби Рашка област
субота, 24.07.2010. у 22:00
Новопазарски женски хор (Фото Танјуг)

Није први пут да се Србији из њеног југозападног дела, који Бошњаци зову Санџаком, а за Србе је то чешће Рашка област, шаљу упозорења попут оних која је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић упутио председнику Борису Тадићу – „да се не игра са Санџаком, јер се тако игра и са Србијом” или да у држави свима мора бити лепо „или ће бити ватре, па неће горети само наша кућа”. У последње две деценије такве поруке су чешће слали бошњачки политичари, а последњих година упућују их и поједине верске вође, позивајући се углавном на сличне аргументе, наводно ускраћена национална, верска и људска права Бошњацима.

Не мисле, међутим, сви Бошњаци тако. „Бошњаци у Санџаку нису спремни ни на какве нове авантуре, доста им је сукоба и подела. Права муслимана у Србији нису ничим угрожена, сем њиховом међусобном неслогом, па зато нема потребе ни за каквом радикализацијом захтева, већ пре свега за помирењем”, каже реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић за „Политику”.

Муфтија Зукорлић управо поделе међу муслиманима често наводи као инструмент који, по њему, државни врх Србије користи како би Бошњаке завадио и тако им завађенима ускратио права која им припадају. По њему и „параверска творевина”, како назива Исламску заједницу Србије, и Државни универзитет у Новом Пазару, основан неку годину по настанку Интернационалног универзитета као вакуфа (задужбине) чији је Зукорлић донедавно био ректор, али и најаве нових избора за Национални савет Бошњака, само су резултат напора државе да тим „дупликатима” умањи значај и снагу „изворних и оригиналних” институција. Списку криваца у државном врху додао је и министре Сулејмана Угљанина и Расима Љајића, па се тако дошло до нове поделе међу Бошњацима – на присталице двојице политичких лидера на једној и Зукорлића као верског лидера на другој страни.

Прети ли Санџак, тако подељен на Србе и Бошњаке – Зукорлићеве и Зилкићеве, Расимове и Суљине, у јеку економске кризе и социјалног понирања, да дестабилизује Србију?

„Ако би централна власт била у дефанзиви и била пасивна као што је сада, а оне снаге које настоје да буду аутономније од владе у Београду јачале и добијале подршку са стране, онда би лако могло доћи до озбиљније дестаблизације. Проблем је, дакле, у политичкој вољи код српске владе да реши проблеме и њеној осетљивости на стране притиске у вези са овим потенцијално кризним регионом”, оцењује политички аналитичар Бранко Радун.

Портпаролка владајуће Демократске странке Јелена Триван не мисли да „садашње прилике у Санџаку, упркос оштрој реторици Зукорлића, могу да доведу до дестабилизације у Србији”. „Време етнички мотивисаних конфликата је за нама, али свакако могу да створе политичке напетости које ни једној мултиетничкој средини нису потребне и додатно су компликоване и опасне. Имајући то у виду, сви политички актери у Санџаку морају то да имају на уму и да се понашају одговорно, без запаљиве реторике и опасних националистичких идеја”, истиче она.

И извршни директор „Грађанских иницијатива” Миљенко Дерета сматра „у овом тренутку, када друге теме угрожавају стабилност Србије, ситуација у Санџаку сама по себи не може озбиљно угрозити нашу стабилност”. Ова ситуација пре свега, како каже, може угрозити нашу регионалну политичку позицију.

„Санџак је увек био ’резервни’ проблем за Србију који би био активиран да би се пажња скренула с неких других горућих проблема. Опасност овакве политике крије се у уверењу да се овом врстом тензија може ’управљати’ и да се оне могу контролисати”, наводи Дерета.

(/slika2)Ојачан позицијом не само верског вође већ и гласовима добијеним на изборима за Национални савет Бошњака, муфтија Зукорлић је најавио и обнову Народног већа Санџака, какво је под именом ЗАВНОС (Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака) постојало од новембра 1943. до фебруара 1945. године, а то је већ многима „замирисало” на сецесију или макар на аутономију за какву се почетком деведесетих година залагала Странка демократске акције Санџака Сулејмана Угљанина.

„Није Санџак само бошњачки, па да се у име једног дела Бошњака тако одређује некакав његов статус. Уосталом, пет санџачких општина су у Црној Гори, а у ових шест у Србији однос Срба и Бошњака је око 50 према 50 одсто”, каже мр Рамиз Црнишанин, адвокат и копредседник Санџачког интелектуалног круга.

Како додаје, ако се неко позива на ЗАВНОС, треба да зна да је на оснивању тог већа у Пљевљима 1943. било две трећине Срба и Црногораца, а тек трећина муслимана. И председник Завноса био је Србин, Сретен Вукосављевић, додаје Црнишанин. Према његовим речима, Бошњацима највише штете наносе њихове унутрашње поделе, које настају управо зато што многи верски и политички лидери нису спремни на компромисе, у којима не би било великих речи, ватромета (какав је виђен после недавног Зукорлићевог скупа у Новом Пазару) и у којима нема победника и побеђених. Црнишанин је убеђен да ове међубошњачке несугласице не могу да дестабилизују ни ово подручје, а поготово не Србију.

Неколико претходних година је, чини се, било мирно у овој области. Како смо сада дошли до овакве напетости?

„То што се ’чинило мирно’ довело је до тога да се недовољно пажње посветило акутном сиромаштву које се проширило и на Нови Пазар и које је неизбежно довело до растућег екстремизма. Стабилност је тражена у (по)мирењу политичких врхова а занемарен је шири друштвени контекст. Направљена је и скоро непоправљива грешка мешањем државе у односе унутар Исламске верске заједнице”, истиче Дерета.

Радун, пак, каже да се чини да су претходне владе знале успешније да се носе са овим проблемима. „Проблем није у међусобним сукобима колико у осећају неких да је Србија слаба и да је сада тренутак да се притисне и да су добију нови уступци. Повратком турског утицаја у регион неки протурски елементи су то схватили као могућност подршке дестабилизацији Србије и региона”, сматра он, додајући да је проблем то што је Влада Србије „својим пасивизмом и конфузном спољном политиком тој ’шанси за дестабилизацију’ кумовала.”

И Радун и Дерета оцењују да је за ову ситуацију делом одговорна и централна власт у Србији (и садашња и претходне). Наводећи да наша власт традиционално проблеме игнорише и гура под тепих, Радун каже да се сва активност владе састојала од придобијања, па и корумпирања локалних муслиманских или бошњачких лидера.

„Данас се чини да ни то више не функционише. Тај регион је препуштен сам себи и у неким сегментима неформално функционише као аутономан. Као феуд неколико лидера у муслиманској заједници који нико не дира до год су барем формално лојални влади у Београду”, истиче он.

Дерета указује да, пре свега, Београд није сагледао регионални аспект ситуације у Санџаку. Иако немају другу „матичну државу” осим Србије, као неке друге мањине, по верском опредељењу и традицији Бошњаци из Санџака су тесно повезани са Сарајевом и Федерацијом БиХ. Зато када Србија успостави посебне односе с Републиком Српском она би требало да због сопствене стабилности, а имајући у виду Санџак, сличне односе успостави и са Сарајевом, додаје он.

„Мислим да се укључивањем Турске у овај процес чине први кораци у том правцу и ја у тој промени наше политике видим и један од узрока ’нервозе’ Зукорлића и његовог окружења који губи монопол на везе с ’матицом’”, објашњава Дерета.

Чињеница да се у Новом Пазару, десетак дана после „претње ватром” нормално живи, да су утихнуле тешке речи, да на десетине музичара два дана забављају младе на фестивалу „Стари град” наводи на закључак да су Зукорлићеве „ватре” само краткотрајни блесак. Ипак, остаје и стрепња да је ватра само запретена те да неки нови ветар може поново да је разбукти. Како једном за свагда може да се реши „проблем Санџака”, да та област више не буде оно дежурно „буре барута”?

„Протекли ратови су били покушај да се ’једном за свагда’ реше проблеми на овим просторима и једини резултат такве политике су људске жртве и страдања. ’Проблем Санџака’ се мора третирати дугорочно, кроз економски развој и пуно поштовања и разумевање различитости и права етничких и верских опредељења. Кључни елемент ове политике мора бити дугорочност”, сматра Миљенко Дерета.

Биљана Баковић
Славка Бакрачевић

----------------------------------------------

Да ли су Срби занемарени

Да ли вам се чини да су грађани српске националности у овој области у свим овим причама око статуса Санџака и Бошњака – занемарени?

Дерета: Оног тренутка када је наш устав Србију дефинисао као „државу српског народа и других грађана” а не као „државу равноправних грађана и грађанки” успостављен је принцип „већине” који увек некога занемарује. Не видим на који су то начин права и ситуација грађана српске националности угрожена мирним, политичким решавањем проблема у било ком округу Србије.

Радун: Да, наравно да су занемарени и потпуно маргинализовани. Проблем је што централна власт традиционално преговара само с локалним муслиманским или бошњачким лидерима, а при том игнорише оправдане жалбе и захтеве локалног српског становништва. То је врло опасно јер код тих људи ствара осећај напуштености. Стога многи напуштају тај крај јер у њему не виде перспективу. Нажалост, али ситуација у овом крају многе подсећа на ситуацију на Косову током осамдесетих година прошлог века.

----------------------------------------------

Историја подела

Санџак за потенцијално кризно подручје слови, са прекидима, већ две децениије. Још је 1990. године са оснивачког митинга СДА Алија Изетбеговић из Новог Пазара најављивао потпуну територијалну аутономију за Санџак. На референдуму који је организовала СДА 1992. године Бошњаци се у великом проценту изјашњавају за такву аутономију. Следи потом тзв. меморандум о специјалном статусу Санџака. Овакви захтеви објашњавани су од стране бошњачких лидера као начин заштите од великосрпске политике званичног Београда и недемократског режима Слободана Милошевића.

(/slika3)После промена у Србији 2000. године реторика о санџачким и бошњачким посебностима је утихнула, али ово подручје није добило епитет мирног и стабилног, јер све време траје нетрпељивост између две политичке опције оличене у Сулејману Угљанину и Расиму Љајићу. Због тога се избори већ годинама у Санџаку виде као безбедносно ризична активност, праћена тешким речима, тучама, па и ватреним оружјем и жртвама.

Мирили су Угљанина и Љајића и Срби и Турци (јавно су један другоме пружили руку тек пре годину дана у присуству српског и турског шефа дипломатије Вука Јеремића и Ахмета Давутоглуа) и стекао се утисак да нетрпељивост на тој релацији попушта. Али, Бошњаци су се поделили на присталице две исламске заједнице које предводе главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић и реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић.

Двојица верских вођа из два суседна тутинска села разликују се по томе што се Зукорлићева ИЗ сматра саставним делом Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, а реиса Мустафу Церића прихватају као верског поглавара муслимана на Балкану, а Зилкић сматра да су исламске заједнице у Србији и БиХ равноправне и лојалне државама у којима делују.

----------------------------------------------

Санџак без великог „с”

Нема никаквог разлога да ми срце своје старе српске државе (престоницу Стефана Немање, место где се родио Свети Сава), коју смо ослободили 1912. године од Турака, називамо именом Санџак, сматра историчар др Славенко Терзић. Како је објашњавао на скупу који је у јануару ове године организовао Координациони одбор завичајних удружења Златиборског округа, поводом статистичке регионализације Србије, Санџак с великим „с” никад није постојао. „Ако баш хоћете, прецизно, од Берлинског конгреса до ослобођења 1912. године, на том простору постојала су два санџака: пљеваљски санџак коме су припадали Пљевља, Прибој и Пријепоље и новопазарски санџак, и то кратко, а онда сјенички санџак. Новопазарска каза припадала је приштинском санџаку, а беранска пећком санџаку. Дакле, имамо четири санџака као административно управне територије у том простору”, рекао је др Терзић.

----------------------------------------------

Карлов угао

. У Санџаку је пољуљано братство и јединство. За сада само међу Бошњацима.

. Муфтија Зукорлић је устврдио да су Бошњаци Илири. Значи, и Илири су говорили српски да их цео свет разуме.

. И у Рашкој области се гаје традиционални занати: Бошњаци су кујунџије, а Срби мајстори за губитак територија.

. Свака нова влада суочиће се са мачком у (Сан)џаку.

. Турска је опет на Балкану. Очекујмо 500 година дипломатије.

. Овог лета, зелени се Нови Пазар. Само, и зеленило има нијансе.

. После нових фармерица, из Санџака се сада шверцују и нове идеје.

Драгутин Минић


Коментари30
b28b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bakonja fra Brne
Народу југозападне Србије, како муслиманима (Бошњацима) тако и Србима треба помоћи да боље живе. Држава Србија то чини веома значајном одлуком да ауто-пут за Јадран не иде преко Златибора него од Пожеге право кроз Рашку. Може се и више, и треба. Може министарство пољопривреде да учини много: само да сваком домаћинству које жели подијели бесплатно саднице љешника, ораха, боровнице, малине... Млади треба да раде и зараде да би видјели бољу будућност за себе и овај крај, умјесто да служе као топовско месо у политичким ратовима "великаша", који свакако веома добро живе и у овом санџаку, као и тамо преко Дрине и овамо од Дрине.
Alija Sarajlic
Сукоби међу политичким и вјерским вођама међу муслиманима у овом дијелу Србије о коме се говори у овом чланку није никакав доказ да тамо "мирише на сецесију". ...
Драган .
Па све докле новине Рашку област зову турским именом 'санџак' немамо право да се чудимо проблемима који се дешавају. Свакако је потребно поштовати права свих али првенствено право сопствене државе и народа.
243SARDPVO Dzek Trbosek
Ostace Srbija i bez "Sandzaka" i sve je ociglednije da prica o "Islamskoj transverzali" nije puka izmisljotina.Islamizacija zapadne Evrope je uveliko u toku a time i sunovrat Evrope u najmracniji srednji vek.Srpsi narod kao i svi drugi slavenski narodi ISTOCNE Evrope koji jos nisu zarazeni KLICOM islamizacije moraju se u ovim teskim vremenima posvetiti NACIJI, RASI, VERI.(Evropska zajednica je samo jedna velika zabluda koja je propadanjem ekonomija svojih pojedinih clanica izgubila svaki smisao) Mozda se jedino jos mozemo tesiti time sto put ka BECU(predgradjima Pariza, Kelnu, Rurskoj oblasti, Hamburgu, Berlinu, Amsterdamu, Roterdamu, Londonu, Kopenhagenu, Geteborgu, Stokholmu, ...) ovaj put nevodi preko Beograda i Budimpeste kao pre 400 godina.
Prosrpski Hrvat
A sta ako tzv. Sandzak proglasi deklaraciju o nezavisnosti koja nije protivna medjunarodnom pravu i ''ceo svet'' na celu sa Amerikom prizna tzv. Sandzak? Kako ce se sadasnja vlast u Srbiji postaviti?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Може ли Санџак да дестабилизује Србију
Може ли Санџак да дестабилизује Србију
Може ли Санџак да дестабилизује Србију

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља