понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

Доланц дао на позајмицу Титова кола

Аутор: Славко Трошељсубота, 07.08.2010. у 22:00
Ни један олдтајмер никад нећу да продам: Братислав Браца Петковић Фото Зоран Атанасијевић

ВИШЕ ОД СПОРТА
Београђанин Братислав Браца Петковић (62) је власник посластичарнице „Петковић”, најстарије у Београду (1903). Директор је Музеја аутомобила у коме је збирка олдтајмера његово власништво. А на истом месту, у Музеју аутомобила, је и камерно позориште „Модерна гаража” у коме је он директор, а и све друго: драматург, редитељ, сценариста...

Да би све ово функционисало на најбољи начин, без пресудне помоћи других, он мора да зна све сам и да обави. Посластичарски занат је учио од деде и оца, али је, и званично, стекао мајсторско писмо. После завршене гимназије дипломирао је режију на Факултету драмских уметности. Још у току студија почео је да се бави и драматургијом, а резултат су, засад, пет играних драма: „Спортинг лајф”, „Гран при”, „Легија части”, „Цветови зла” и „О темпора, о морес”.

У браку са Јеленком, кустосом Музеја аутомобила, има двојицу синова који су, као и он, завршили ФДУ: Богдан (33) је продуцент, а Душан (27) камерман.

Шта сте учинили по налогу оца?

Желео сам да научим све о посластицама, али нисам имао потребу да због тога и завршим занат. Али, пре студија режије положио сам пријемни и на Академији за ликовну уметност, а отац је, као мецена неким сликарима, знао како тешко живе, па је само због тога желео да имам и диплому посластичара за, како је говорио: „Не дај боже”...  Јер, код нас је долазио чувени сликар Бјелић, па Младен Јосић, кум нам је Светислав Страла, истакнути акварелиста...

Како се сналазите у посластичарници?

Све знам да умесим. А ко не зна посао у својој радњи боље да и не помишља на вођење било ког посла. Тешко је с радном снагом, а још кад запослени осете да газда много тога не зна, онда је настрадао. Зато ја, повремено, направим нешто што моји радници не знају и, кад то виде, више ми не праве никакве проблеме... Имам их осморо са продавачицама. А ту, уз радњу, и станујем: на углу Таковске и Георги Димитрова.

Шта је Ваш најбољи производ?

Дипломат торта са свежим воћем и кремпите са шлагом. Цена дипломат торте је од 1.200 до 2.000 динара, зависно од тежине. Има ту и разних шнитева. Развио се тај посао у смеру да све буде мање слатко, а са више воћа. Посебно сад у току лета и јесени... Боза је, на пример, одлична за побољшање имунитета...

А кад сте ушли у ауто свет?

Звук мотора ме опио још док сам био дете. Мотор аутомобила је хронологија цивилизације. У мотору су сажети сви изуми човечанства од ватре до точка. Ватра и данас покреће аутомобил... У Београд је први аутомобил дошао 1903. године.

Који је Ваш први олдтајмер?

То је „форд”, модел из 1926. године. Платио сам га у натури. За њега сам дао грамофон на навијање и комплет плоча. Било је то 1965. Имао сам тада седамнаест година. После сам купио БМВ. А до 1970. сам имао десетак старих аутомобила. А све сам то набављао као робну размену. Ја њима нови телевизор, а они мени стари аутомобил...

Који аутомобил има посебну вредност?

„Шарон” из 1908. године. Тим аутомобилом Срета Костић, први српски шофер, је возио краља Петра. Имам и возачку дозволу Срете Костића коју сам тражио двадесет година. После је на двору било више аутомобила, па је Срета имао шири возни парк, а и колеге, шофере. И све тако до једне несреће.

Шта се догодило?

Срета је кадилаком возио краља Петра кроз Ибарску клисуру кад се аутомобил упалио! Краљ је у последњем тренутку искочио из аутомобила, а Срета је добио отказ. Ипак, Срета је добио посао на црногорском двору. Возио кнеза Мирка, сина краља Николе.

Колико сад имате старих аутомобила?

Око сто, али нису сви у Музеју. У изложбеном салону, овде у најстаријој гаражи на Балкану, коју је 1929. пројектовао и саградио руски архитекта Валериј Владимирович Сташевски и која је законом заштићени објекат, у Улици мајке Јевросиме, има око педесет олдтајмера, а остали су у Гроцкој у хангарима. Али, повремено једне одвезем, а друге довезем у Музеј. Сви аутомобили су у возном стању! Најстарији је трицикл марке „марат гордон” из 1897. године.

Шта је са Титовим возним парком?

Имам један Титов „мерцедес” и једног „фићу”, али најбољи део Титове збирке аутомобила, па и ауто немачког генерала Александра Лера, узели су Словенци. Ту је био и један „корх” у коме се возио Анте Павелић, па два блиндирана ЗИС-а које је Стаљин поклонио Титу, три „кадилака”, један „линколн континентал” „ролс-ројс”... Догодило се то, 1986. године, кад је министар унутрашњих послова Југославије био Словенац Стане Доланц. Словенци су ова возила узели на позајмицу од пет година... Као да су знали шта ће се догодити кроз пет година.

А кад сте се окренули и позоришту?

То је мени по вокацији. Редитељ сам по образовању, а и драмски писац по опредељењу, а и потпредседник сам Удружења драмских писаца. У подруму Музеја аутомобила, „нашао” сам један простор који је као створен за камерну сцену. Одлика камерних сцена је што при говору не сме да се чује одјек. Али, камерне сцене, у том малом простору, не могу да имају суфлера, па ту морају да глуме само прави мајстори. И зато мени, у свакој представи, уз све остале, игра Ђуза Стојиљковић, јер је један од највећих мајстора глуме.

Ко су глумци „Модерне гараже”?

Уз Ђузу ту су Светлана Цеца Бојковић, Тихомир Станић, Боле Стошић, Мики Крстовић, млади Никола Вујовић... Свима њима основни тон сваке представе даје Ђуза. Ево зашто: он дође на прву пробу и зна цео текст! И после тога повуче у раду целу екипу. Срамота их је да и они не знају целу причу. И тако је било у свих мојих пет драма.

А зашто ту нема других редитеља и писаца?

Тешко је то исплативо са сто двадесет столица колико има „Модерна гаража”. Јер, ја не плаћам писца, редитеља, сценографа... То сам све ја. Цепам и карте ако баш морам. Карте су, однедавно, шест стотина динара. Од улазница могу само да исплатим глумце. Оно што ради Ђуза вреди хиљаду евра. Али, кад знам да он у „Атељеу 212” добија за представу педесет евра ја му у „Гаражи” дајем сто! Знам да је и то понижавајуће, али ја немам више. А моје позориште нико не дотира. Свака представа се ту врти по две недеље. А идемо и на гостовања по Србији.

Који је ваш однос према новцу?

Новац који зарадим врло брзо потрошим. А радим и за, условно речено, славу. Јер, посао ми је, врло често, само професионални изазов, а не извор зараде. У свему што радим стекао сам јако велики круг пријатеља и они су моје највеће богатство. И још нешто кад је о новцу реч: од ових сто старих аутомобила које имам ни један никад нећу да продам...

Колико сте посвећени спорту?

Некад сам у спорту био више него данас у свим пословима. Био сам и атлетичар Звезде и Партизана и фудбалер Палилулца. Волео сам скок с мотком, а зими хокеј у Партизану... А пливање ми је било и остало најбољи начин за одржавање форме. И сад врло често одем у рано јутро на Аду. Најбоље се освежим кад неколико пута препливам језеро у време кад се природа тек буди...

Да ли у спорту постоји режија?

Први и најважнији став у свим врстама режија је подела улога. Кад је о спорту реч тај задатак има тренер. Улога тренера је значајна и у току спортског догађаја, јер, за разлику од позоришне представе, у којој се, после поставке, углавном ништа више не мења, тренер може и у току утакмице да мења улоге играчима, па и састав тима, и да тако пресудно утиче на коначан резултат утакмица.

Шта Вам је најважније у свим догађањима?

Пошто здравље сви подразумевамо без слободе мишљења, одлучивања и кретања ништа није важније. А ја моју слободу чувам радом. И синовима кажем само једно: „Трудите се да најбоље радите оно чиме се бавите и бићете слободни људи”.

Кад не говорите истину?

Никад не лажем, али догађа ми се да нешто прећутим. Моја баба је говорила: „Језик кости нема, али кости ломи”. И још нешто на ову тему: „Никад се није кајао онај који је нешто прећутао, већ онај који је нешто рекао”.

Да ли верујете у неку вишу силу, у Бога?

Ја сам православац, али нисам ортодоксни верник. Мислим да би свако од нас требало да гради цркву у себи. Мени је отац поставио неке стандарде живота, а то су беспрекорно поштење и апсолутна солидарност са туђим проблемима и мукама, па и да се део тог терета, ако је то могуће, преузме.


Коментари6
95af5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бојан Бокић
Колико знам, најстарија посластичарница у Београду је ”Пеливан” у Булеавру Краља Александра, основана 1851 године.
Nikola Vučković VuArt
Muzej automobila u Beogradu je veoma značajna stvar za sve nas, a Gosp. Bratislavu Petkoviću dugujemo Veliko HVALA za sve što je učinio i sav trud i godine koju je uložio u opštu stvar kakav je muzej. Njegovim delom treba da se ponosimo, jer predstavlja značaj oblasti koja kod nas nije ni bila zastupljena, i takvim ljudima treba pomoći bar iskrenim i lepim rečima ako ne možemo drugačije.
Milly Ziv
Doticmon gospodinu bi trebalo da zaviri inspekcija malo i njegovo poslovanje.. i u vlasnicke i ostale knjige ,, ima tu dosta mutnih stvari,, a sve se finansira iz cini mi se gradskog budzeta,, njegovo uzurpatorsko ponasanje je poznato celoj ulici Majke Jevrosime cak i policijskoj stanici preko puta ali ko danas haje zato
Zbunjeni posetilac
Bio sam u muzeju davno, interesantno je. Secam se da je ulaz bio preskup, ali OK, ko nema nece da ulazi. Ono sto me je zaprepastilo je da nije smelo nista da se fotografise !?!?!? Zasto? Nema tamo Mona Lize ili slicnih eksponata osetljivih na svetlost blica. Mozda ima veze sa jednim od prethodnih komentara...
Соња Младеновић
Заиста тешко могу да разумем ПОЛИТИКУ када даје оволико простора човеку чији су искази, најблаже речено, СУМЊИВИ. Наиме, о каквом је то, тобоже, аутомобилу краља Петра је реч??? Јавност у Србији треба да зна да је тај наводни ,,краљев" ауто настао овде под мојим прозором у дворишту у Мајке Јеросиме број 32. То исто двориште Петковић је бесправно заузео и ту, по цртежима правио аутомобиле који су, наводно, историјски. За ову моју тврдњу сведоци су СВИ СТАНАРИ У улици Мајке Јевросиме 32 и 34. Реч је о великој подвали Братислава Петковића српском народу те позивам министарство културе и Скупштину града да изврши експертизу петковићеве збирке. Видело би се да НИЈЕДАН ауто није оригиналан. Ми, београђани плаћамо из свог џепа, скупо ту Петковићеву подвалу. Позивам и лист Политику да се укључи и да се детаљно провере Петковићеве ,,тврдње" о краљевском ауту као и друге његове тврдње.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља