среда, 27.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 08.08.2010. у 22:00 Марија Милетић

„Да” сигурној енергетској будућности

Наравно! Мој одговор је једностран, без дилеме, без скривених интереса, али ипак базиран на знању које сам до сада стекла. Надам се, када прочитате овaj и друге текстове о овој теми, да ћете и ви рећи „да” како цепању атома тако и сигурној енергетској будућности Србије.

Многима ће вероватно прво пасти на памет да Србији не треба нови извор енергије, да ми имамо неискоришћене речне потенцијале, да можемо да градимо ветропаркове, да у недоглед можемо да спаљујемо нискокалорични лигнит. Нажалост, реална ситуација у Србији је ипак мало другачија.

У састав електроенергетског система Србије тренутно спадају електране инсталисане снаге 8.355 MW (5.171 MW у термоелектранама на лигнит, 2.831 MW хидроелектране и 353 MW термоелектране-топлане на мазут и гас), и 1.235MW инсталисане снаге у термоелектранама на Косову и Метохији. Значи, лаички речено око 60 одсто електричне енергије добијамо из термоелектрана, а остатак из хидроелектрана. Резерве и енергетски ресурси Србије су веома неповољни: резерве квалитетних енергената (нафта, гас) чине мање од један одсто укупних резерви Србије док преосталих 99 процената чини претежно лигнит веома ниског квалитета.

Да бисмо уопште имали представу каквом снагом располаже нуклеарка у односу на термоелектрану навешћу неколико бројева:

– Из једног килограма угља може се произвести 3 kWh, док из једног килограма уранијума можемо да добијемо чак 350.000 kWh.

– Термоелектрана снаге 1.000 MW годишње сагори четири милиона тона лигнита, а нуклеарна електрана само 35 тона обогаћеног уранијума (који након употребе може да се преради и поново користи).

– Годишње се у свету директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова (сумпор-диоксид, SO2, угљен-диоксид, CO2, честице прашине итд.) из термоелектрана, док се отпад из нуклеарних електрана (око 12.000 тона годишње) брижно складишти и даноноћно чува и прати.

– У случају прераде отпада из нуклеарних електрана (што је техника већ проверена и верификована), само четири одсто од 12.000 тона отпада из нуклеарки стварно би чинило отпад, док би осталих 96 процената био уранијум и торијум који се могу рециклирати и поново користити у нуклеарним електранама.

Могуће је да вас ове информације нису навеле да се замислите па стога и даље верујете да Србија има друге изворе енергије осим термоелектрана. Покушаћу зато да сагледам ситуацију из друге перспективе. Речни токови Србије су искоришћени максимално, па се у будућности могу градити само мале хидроелектране снаге до 10 MW. Ветрењаче представљају зелени извор енергије, али као главни проблем наводи се пре свега несигурност у производњи енергије (ветар час дува, час не), затим цена градње с обзиром на то да једна ветрењача има снагу до 1 MW, па би у замену за један нуклеарни реактор било потребно изградити чак 1.000 ветрењача! Сунчева енергија може у Србији да буде довољна само за домаћинства појединачно али никако за целу државу (а постоји и ризик да у јесен и зиму сунце неће сијати, па шта ћемо онда?)

Када се сви бројеви саберу и одузму, Србији неминовно треба (или ће требати) нови извор енергије, па се сарадња у области нуклеарне технологије јавља као реална и практично једина могућност коју имамо. Истина је да Србија нема средства да сама изгради нуклеарну електрану, а упоредо се у протеклих 20 година десио велики одлив стручњака из области нуклеарне технике из земље, зато се као реално решење јавља управо сарадња са суседним државама. С обзиром на то да Бугарска планира изградњу једне такве нуклеарке било би, како за наше стручњаке (којих је у Србији мало), тако и за младе истраживаче, корисно да се укључе у пројекат таквих размера.

Једно од главних питања када се отвара дискусија на тему „Нуклеарка у Србији“ јесте, пре свега, мораторијум на градњу нуклеарних централа, али, сложићете се, уколико желимо да градимо нуклеарку, нећемо је градити ни сутра ни прексутра, значи потребно је пре свега планирати едукацију младих људи и на факултетима отворити одсеке за нуклеарну технику како бисмо пре свега образовали стручњаке у том сектору. Неизоставно је формирање одговарајућег независног регулаторног тела које ће пратити и контролисати истраживаче реактора и нуклеарне централе у земљи, пратити утицаје на животну средину и бринути о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, управљање истрошеним горивом и менаџмент радиоактивног отпада итд.

Ако бисмо се укључили у изградњу „Белене” електране у Бугарској, и ако би се испоставило да је струја коју произведе електрана вишак у односу на наше домаће потребе и потрошњу, могла би се једноставно продати по скупљој цени и држава би само тако зарадила више милиона евра годишње.

*Студент докторских студија на Чешком техничком универзитету,

Факултет за нуклеарну физику и физички инжењеринг

Коментари27
70bdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владан Владановић
Политичаре треба поредити према стању у држави коју воде. Обзиром на стање у нашој и суседним државама које имају нуклеарне електране, наши политичари су гори од њихових. Стога, ипак им не бих поверио нуклеарну електрану на управљање.
@Goran Radosavljevic
Da bi se napravila centrala, treba oko deset godina. Pitanje je sta ce nam trebati za deset godina, a ne sta nam treba danas, i da li danas Srbija ima dovoljno energije ili nema. Ugalj za centrale mora da se plati bez obzira da li se kopa u Srbiji ili na Kosovu. I kosovski ugalj, kao i srpski, je loseg kvaliteta ali Srbija je suvise siromasna da bi uvozila bolji ugalj. Recimo Kanada je uvozila ugalj iz Amerike za svoje centrale, jer je bio boljeg kvaliteta od kanadskog. Nije tu bila u pitanju ekologija, nego cena proizvedene struje, a struja dobijena od loseg uglja je vrlo skupa. Potrebno je mnogo vise ugllja za isti kilovat, a to znaci da treba potrositi vise para na rudare, na transprot i na proizvodnju.. Da ne pricamo o zdravlju i ekoloskim stetama.
@Владан Владановић
Nasi politicari nisu ni bolji ni gori od komsijskih, niti imaju razloga da to budu. Svi mi na Balkanu i oko njega imamo istu kulturu, iste kvalitete, i iste posledice. Ne postoji nacin da se dobiju bolji politicari jer ih bira naraod, a narod uvek zasluzuje politicare koje bira. To je cena demokratije.
Владан Владановић
Ја ни не сумњам у наше инжењере, нити физичаре, већ у наше политичаре. Мада, ако је стварно могуће да наше политичаре "обучимо" у домаћим нуклеаркама, па да их удомимо на западу, дај да направимо 5-6 и да се ослободимо беде. :)
Goran Radosavljevic
Kako je moguce da nam sada treba vise energije nego u vreme SFRJ kada je radila sva industrija? Ako neko misli da pusti Kosovo niz vodu sa rezervama uglja od 150 godina, taj neka nadje negde struju. Ne mozemo unistavati prirodu zarad snabdevanja Italije i koje zemlje vec, uhvatice se mnogo skuplje. Srbija je izgleda jos uvek u predindustrijskoj fazi, dok je razvijen svet odavno u postindustrijskoj eri. Nikome i ne pada na pamet pojam ekoloske krize.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља