Приватни снимци разговора које је ратни командант босанских Срба Ратко Младић водио са бројним саговорницима, као и снимци контроверзног бизнисмена Станка Суботића са, како тврди, бившим министром полиције Душаном Михајловићем, изазвали су велико интересовање јавности, али и дилему да ли тонски записи могу бити коришћени у судском поступку као валидан доказ.
Професори Правног факултета Милан Шкулић и Горан Илић оцењују за Танјуг да приватно снимани телефонски разговори могу да буду коришћени као доказни материјал у судском поступку само под посебним условима, док адвокат Страхиња Кастратовић сматра да се они уопште не могу користити.
У случају приватног снимања телефонских разговора судска пракса није уједначена, а неопходно је проверити и аутентичност аудио или видео снимка, односно да ли је убачена или избрисана нека реченица, навели су Шкулић и Илић.
Кастратовић, пак, тврди да разговори снимљени без налога суда нису валидни за суд.
Ова дилема није први пут отворена, нити су Суботићеви и Младићеви снимци први такви који се појављују у вези са судским процесом.
Жељко Симић, бивши министар културе и истакнута фигура Милошевићеве политичке сцене, био је својевремено негативни јунак „црне хронике”, што је поткрепљено видео снимком, који је коришћен као доказ, а Симић је осуђен.
Полиција је, како би поткрепила сумњу да је Симић починио тешку крађу, на конференцији за новинаре приказала снимак видео-камере на којем је забележен тренутак када Симић у неколико наврата у туђем стану, у тренутку одсуства домаћина, у свој џеп ставља новац и предмете са стола испред себе.
Четири деценије раније, ондашњи судија, касније адвокат Илија Радуловић водио је процес који је Вук Драшковић описао у свом роману „Судија”.
Тада је, на основу магнетофонске траке, против Небојше Ивковића покренут поступак за увреду председника СФРЈ Јосипа Броза Тита.
Радуловић је био први судија који је затражио мишљење професора етике да ли је уопште дозвољено саслушати траку. Закључак је био да је то неприхватљив чин који би произвео далекосежне негативне последице.
Професор Шкулић сматра да треба разликовати случај када судија нареди да се снимају разговори, у истрази и процесима за нека кривична дела попут организованог криминала.
Он указује да је, међутим, много осетљивије питање када је нека особа приватно снимала неке разговоре. „Ту пракса, до сада, није била уједначена”, каже Шкулић за Танјуг.
Он је подсетио да су последњим променама Законика о кривичном поступку, из септембра 2009, уведена нека правила „када снимци, како аудио, тако и видео, под одређеним условима могу бити доказ”. „Ту је, у суштини, посебан услов да се не сме радити о кривичном делу”, рекао је он објашњавајући да „ако неко врши кривично дело тиме што снима неке разговоре, онда тако нешто не може бити доказ”.
Шкулић је истовремено указао да „ако то није у питању, онда снимак може бити доказ под неким условима, а најважнији је да је особа која је снимана, изричито или прећутно, дала сагласност да буде снимана”. „Ако није тако, онда то, такође, не може бити доказ”, навео је он додајући да „с друге стране, постоји ситуација када особа која је снимана није дала сагласност, али је нека друга особа, која је такође учествовала у разговору, или била на неком снимку, дала сагласност”.
Према његовим речима, то питање „није баш потпуно јединствено решено у пракси”.
Илић подсећа да, када је реч о снимању разговора, постоји могућност да суд својом одлуком нареди тајно снимање неких разговора, „и то се чини када постоје основи сумње да је нека особа учинила одређено кривично дело”.
Он је рекао и да се у случајевима Младића и Суботића ради о снимцима који су приватно направљени, додајући да се ту „може поставити питање да ли се тако нешто може користити у кривичном поступку”. „Генерално, такве забране нема, а оно што би требало утврдити, као и за сваку другу истрагу, а ово се у процесном смислу може назвати истрагом, јесте да ли је садржај снимка веродостојан”, објашњава Илић.
Р. Х.
