понедељак, 20.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:56

Жене могу да буду све само не хирурзи

Аутор: Славко Трошељсубота, 14.08.2010. у 22:00
Сваки лекар мора, пре свега, да буде и човек: др Бошко Ђукановић Фото Томислав Јањић

Он је врхунски кардиохирург. После завршених студија у Београду др Бошко Ђукановић је овај занат усавршио у најбољој школи на свету – у Хјустону (Тексас, САД). Професори су му били ученици чувеног др Мајкла Дебејкија, а понекад, и сам Дебејки. Од тада је људско срце за њега отворена књига.

Професор је на Медицинском факултету у Београду, а од 2000. године и директор Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“.

А приватно је веома посвећен и спорту. Посебно кошарци и шаху. Прекосутра му  у госте долази Анатолиј Карпов, некад шаховски првак света. Састају се због договора уочи избора председника Светске шаховске федерације (Фиде).

Рођен је 11. октобра 1955. године у Ваљеву у браку Предрага, столара, и Златије, домаћице, који уз Бошка имају и млађег сина Душана.

Живи у браку с Верицом, кардиологом, с којом има двоје деце: Љубицу, студента права, и Предрага, ученика.

Да ли је медицина Ваша судбина?

Може тако да се каже. Кад сам био сасвим мали желео сам да будем столар, као деда и отац, у породичној радионици, а касније су ме привлачили и други занати. Једно време сам жарко желео да будем тракториста. И тако сам, кад је о послу реч, мењао своје жеље све до пред крај гимназије кад сам одлучио да студирам медицину, иако ни тада нисам имао неку конкретну идеју о мом развојном пут. Искрено говорећи све се то, до моје прве специјализације, догодило зато што је живот тако хтео.

А после тога?

Определио сам се за хирургију зато што тај део медицине одговара мом темпераменту. Тада ништа нисам препустио случају. И никад се нисам покајао. У том делу науке сам нашао свој прави пут као што су то неке моје колеге учиниле припремајући се за интернисте, урологе, рендгенологе...

А да ли су хирурзи најбољи лекари?

Нису. Постоје само добри лекари, а не постоји добра медицина. Добар кожни лекар је сигурно бољи лекар него неки лош хирург. Зато и у медицини, као и у свим другим делатностима, не би требало делити људе по врсти заната већ по успешности у послу којим се баве.

Како преживљавате смрт пацијента?

Гашење живота својих пацијената доживљавам врло тешко. А то сам, на жалост, после седам, осам хиљада интервенција, колико сам досад имао, доживео стотину пута. Али, сад више немам где. Идемо даље у борби за живот. Али, оно чиме се поносим је чињеница да никад нисам правио разлику између пацијената. Ни по чему не одвајам јавне личности од обичних, непознатих људи.

Који спорт је био Ваш?

Пре свега карате. Био сам у том спорту веома успешан. Толико успешан да сам био и члан државног тима Југославије. Ипак, кошарка ми је највећа љубав. И сад сам посвећен ваљевској кошарци. Металац је веома добар клуб. Мој брат Душан је председник клуба, а ја сам задужен за спонзоре, односно паре. Металац спортски окупља цео регион. Поред Ваљева још и Осечину, Мионицу, Косјерић... А ту су, као прволигаши, још Чачак и Ужице. Западна Србија је, по много чему, кошаркашки центар света.

А кад је шах у питању?

Председник сам Ваљевског шаховског клуба „Свети Никола“. Прошле сезоне смо били прваци Србије, а надам се да ћемо то бити и следеће. Лично сам велики заљубљеник у шах, јер то надметање с ривалом доживљавам и као врхунац људских менталних, а и физичких могућности. Јер, шах сам, понекад, у кафани, уз јело, пиће и музику, играо по целу ноћ, па и дуже...

Која музика је Ваша?

У кафани су то Лепа и Тозовац. Велики смо пријатељи. Волим и све песме с Ибарске магистрале. То је музика која има срце и душу. Нисам оптерећен неким великим уметничким дометима. Кад је у питању друга врста музике веома сам везан за Жељка Јоксимовића. Он је „моје дете“. Из Ваљева је. Срећан сам због његове каријере. У тој категорији су и Ђуле Ван Гог, Дадо Топић...

Које људе посебно издвајате?

Мој нераздвојни друг и пријатељ, кога доживљавам као брата, човек је позоришта Душко Ковачевић. Дуго већ тражимо одговор на филозофско питање: да ли ова хирургија и ова медицина имају смисла? Зашто мењамо ток људске судбине? А у првом делу мог живота, у време кад сам био ученик гимназије, на мене, а и на цео живот Ваљева,незабораван утисак је оставио професор Драгутин Мијановић. Предавао је психологију, логику, музику, социологију... Био је кључни човек Ваљева и појам образовања, памети, поштења, лепоте...

Кад сте отишли у Хјустон?

Једанаест година после завршеног факултета. Пре тога сам завршио две специјализације: општу хирургију, па васкуларну хирургију. У Хјустону сам био три године. Ту сам, уз др Дејтона Кулија и у присуству др Мајкла Дебејкија оформио себе не само као кардиохирурга већ и, уопште, као лекара и, подразумева се, човека. Јер, сваки прави лекар мора, пре свега, да буде човек.

А какав је човек био Дебејки?

Непоновљив. Он је револуционар у медицини, односно хирургији. Умро је пре нешто више од две године. Имао је тада деведесет девет година и осам месеци. Само два месеца пре тога направио сам с њим интервју који је сачуван на видео запису. Чекао сам на тај разговор тога дана пет сати, а секретарица ми је казала да за причу имам пет минута! Кад сам ушао у његов кабинет седео је у колицима. Рекао ми је: „Имам за тебе времена колико хоћеш“. У тих 45 минута, колико је интервју трајао, говорио ми је о низу догађаја: о својој деци, посвећености послу, спавању од, најчешће, само два часа дневно, лекарима којима је открио све тајне срца... А посебно је истакао стручност српских лекара. Говорио ми је и о свом либанском, односно маронитском пореклу.

Шта Вам се допало у Америци?

Пре свега достигнућа цивилизације и однос међу људима. Никад тамо нисам видео да се двојица људи посвађају. То сам доживео само кад сам у Хјустону дошао у српску цркву где је било и туче. Али, имам велики отпор према земљи која нема милости према човеку. Америка је крута, па чак и брутална земља према човеку који се тамо често осећа као да је у радном логору. Ипак, Тексашани су посебни људи. Исти су као Срби. Стекао сам тамо много пријатеља. У Хјустону увек имам свог лекара на усавршавању.

Ипак, Срби се лече у Турској. Зашто?

Влада Србије на овај начин показује да брине о својим грађанима, али слањем грађана Србије у Турску решава се само пет одсто проблема. Јер, на операцију срца у Србији чека готово четири хиљаде људи, а ми још немамо довољно сала за операције! Додуше, министар Милосављевић је пре неколико месеци обећао градњу операционих сала, али све се то споро решава. А о свему одлучује Влада Србије: премијер и министар здравља.

Кад ће се изградити нова болница?

„Дедиње 2“ се може изградити за годину дана, али не можемо за годину дана обучити око 350 чланова стручног тима за рад у кардиохирургији, па исто толико људи за тимове стручњака у Крагујевцу и Нишу... То су лекари, сестре и друго пратеће особље за ту врсту рада, а сад нам је пријем у радни однос лимитиран, па не можемо раније да их припремимо за посао. Правила понашања нам потпуно везују руке. Министар здравља ће, желим да верујем, на прави начин решити овај проблем, јер није у питању само лечење грађана Србије, већ и зарада од страних пацијената.

Колико скалпелом може да се заради?

Колико ја знам много више него у било којој делатности у Србији. Од кад сам директор клинике „Дедиње“ ми смо у тих десет година, од операција странаца, зарадили око 30 милиона евра. А шта ми радимо? Принуђени смо да плаћамо лечење наших људи у Турској и одбијамо све захтеве страних пацијената за операције у Београду! И рачуница је проста: у оба случаја губимо паре, а све може да буде и обрнуто. То само од нас зависи...

Зашто има мало жена хирурга?

Из једног разлога: жене нису талентоване за хирургију. Видео сам на делу неколико жена хирурга и све су поступале на исти начин: до неверице су груби хирурзи што је неспојиво са емоцијом и личношћу жене. Оне се не сналазе на прави начин у том послу. Посао хирурга им не лежи. Као што им не лежи и једна баналност: паркирање кола у рикверц. Уосталом ни најбољи кувари нису жене већ мушкарци... Жене хирурзи... То је, за мене, неспојива прича. Али, на другој страни, у животу сваког мушкарца жене су божји дар. Оне су, неки кажу, мушкарцима нужно зло, а ја кажем да су оне наше нужно добро, јер оне нас уче љубави, коју још нико није објаснио.

А шта је за Вас љубав без остатка?

Љубав је необјашњива и, углавном, никад доречена, а увек склона промени. Ипак, имам доказ за љубав која је непроменљива и коју доживљавам при сваком свом доласку у Ваљево, у родитељску кућу. Сви знају да ћу доћи, али само мајка Златија и пас Блеки чују моје кораке још док сам у Лајковцу. Увек ме сачекају још на улици, испред куће. Пођу ми у сусрет. Желе први да ме виде... Ето, то је прави доказ љубави без остатка.


Коментари17
30c44
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikola Perić
Sram ga bilo za ovakvu diskriminaciju! Ako ima loših hirurga žena, ne znači da nema dobrih. I da, naravno, ima žena koje dobro parkiraju u rikverc. Zbog ovakve izjave, naravno da mora da ide sa funkcije, u najmanju ruku.
neće moći ove noći
još jedan muškarac koji svoje lično mišljenje (i zablude) stavlja iznad zakona države u kojoj živi. tamo piše da imamo jednako pravo na školovanje i rad. privatno može da misli šta god hoće, ali kao direktor klinike i javna ličnost ne bi smeo ovakve gluposti da priča. kažnjivo je kad odbijete ženi specijalizaciju na hirurgiji jer je to vaše lično mišljenje. vrlo jednostavno.
Vladan Martinovic
To što je izneo svoje mišljenje ne znači da ono nije šovinističko. Vrlo jasno iskazano šovinističko misljenje.
лепи цане Cane
човек је само наглас изговорио оно што је свима јасно и билоје јасно и истина је... нема шансе даније тако јер ја то знам. остали који стесе бавили хрургијом и операцијом може да кажете, остали ћути. иовако су сви негативни коментари жене које стављају мушка имена јерим је жеља да буду мушко
Nikola Beljic
Postovani profesore.....sjajna zemlja sjajnih ljudi!!!! Podrzite nas mlade, kako bi sopstvenu zemlju izvukli iz svih ponora u kojima smo... Zelim da budem kardiohirurg u Svojoj zemlji.....kojim putem dalje???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Интервјуи

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља