понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:03

Само песма не сме да закасни

среда, 18.08.2010. у 22:00
Петар Пајић Фото Томислав Јањић

Петар Пајић (1935) овогодишњи је добитник награде „Жичка хрисовуља” за, како се каже у образложењу жирија, „дубински песнички портрет Србије предачке и савремене”. Пајић, каже Драган Хамовић, председник жирија, као мало који песник данас, уистину је заслужио да управо у Жичи нашега страдања и опстанка, у којој се прославио и његов земљак, свети владика и дубоки и благи песник Николај, прими симболичну, светлу почаст у име предачке, суште Србије, али и ововремене, горке и пометене, коју је с љубављу и даром опевао.

Петар Пајић аутор је књига поезије: „Дан”, „Љубав у брдима”, „Песме”, „Чисто доба”, „Светле горе уз мора”, „Ако порастемо до звезда”, „Ослобађања Ваљева” (драмска поема), „Србија је на робији”, „Београдска јабука”, „Најлепше песме Петра Пајића”, „Када су Срби читали ушима”.

Награда „Жичка хрисовуља” биће му уручена данас у подне у трпезарији манастира Жиче.

Награду примате у манастиру Жича, задужбини Стевана Првовенчаног. Какав је ваш однос према религији, вери, храму?

Као дете ишао сам преко лета код баке у село. Кад су ноћи биле топле, спавали смо напољу. Гледао сам како на тамном ноћном небу, високо горе, трепери безброј звезда. Осећао сам се под тим огромним звезданим небом сићушан као мрав. Чинило ми се да се високо горе крије нека велика тајна. Дечја душа то осећа. Шапатом сам питао баку: „Ко је све то створио?”. Она ми је одговорила: „Бог”. То је био мој први час веронауке. Већ на том првом часу постао сам религиозан и то религиозно доживљавање живота и света у мени је и данас. И данас верујем да се високо у небу крије велика тајна. Истовремено осећам радост што сам и сам, као најситнија честица, део те тајне, тог свемира, део васионе, универзума. Вера нас учи да је живот вечан, брани нас од ништавила и бесмисла. Храм је место спокоја, утехе и наде.

Може ли се писати права поезија без вере у Бога?

Вера је увек у човеку, нешто толико интимно да је ми, често, нисмо ни свесни. Декларативно изјашњавање не значи ништа. Има верника који не знају да су то, а има и оних који причају да јесу, а далеко су од онога што вера налаже. Говорећи о фарисејима, Христос каже ученицима да чине све што они кажу, али да не раде ништа што они раде. Проучено је да научницима који признају да постоји само оно што је егзактно, тек кад пређу црту генијалности, постаје јасно да су верници. Тако је ваљда и са песницима.

У песми „Опело за Луку Пајића” кажете: „Отац живи у сину, /син наслеђује очев живот /и старији је од њега /за своје време”. Да ли је то прича о бесмртности?

Та песма је скупо плаћена. Требало је отац да ми умре – да бих ја написао песму о бесмртности. Дух је бесмртан а, као што је речено у стиху који сте навели, живот се наслеђује.

Писцима бесмртност доносе њихова дела, ако су бесмртна?

Правим уметницима увек је стало да их сопствена дела победе, да их надживе, јер тако ће на земном свету трајати и сећање на њих. Уметничко дело је духовна творевина и оно једино може бити бесмртно. Бесмртност једнога дела, романа, композиције, слике, као што сам већ рекао, одређује време. Ауторово име некада се и заборави. Можемо да кажемо: „Ремек-дело непознатог аутора”, али не можемо да кажемо: „аутор непознатог дела”.

Пред Тројеручицом кажете: „Оно што не могу војничке чете,/ нека учине Ручице Твоје свете”. Хоће ли Тројеручица чути ову молбу?

Молба ће се чути у оној мери у којој ми верујемо у сопствену молитву. Човек мора да верује у своју молитву, иначе изговара празне речи.

У својој поезији спајате класично и модерно, традиционално и савремено. Показујете тако да нисмо народ без корена?

Подједнако ми се допадају песме и Васка Попе и Светислава Мандића, као и Миодрага Павловића и Стевана Раичковића. Сваки је од њих на свој начин и традиционалан и модеран, а сви заједно су, ма колико били различити, класици српске поезије. Песма или јесте песма или то није. Што се тиче српске поезије, она, као и увек, иде у разне правце, али постоји и она која се као нит плете од средњовековне, преко народне до савремене. Као пример, поменућу поезију Момчила Настасијевића, Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића... Српска поезија омогућава савршену мисаону и духовну комуникацију са светом, а то и јесте једна од најзначајнијих улога песништва.

Неке од ваших најлепших љубавних песама написали сте у зрелим годинама. Љубавна поезија не пише се само у младости?

Љубав није привилегија само једног одређеног животног доба, што значи да се љубавни стихови могу писати целога живота. Цео живот је доба љубави, и смешно је мислити да нас оно што нас је у младости красило, у старости ружи. Постоји само једно животно доба, а то је младост, с тим што нас у познијим годинама мало више мучи реума. То су доказали многи песници, како светски, тако и наши. Са Десанком Максимовић правио сам разговор поводом њеног осамдесет шестог рођендана. Тада ми је рекла да још пише љубавну поезију, а пошто јој је непријатно да то у позним годинама обелодањује, објављује је тако што стихове нове љубавне песме „угура” међу стихове неких других песама.

У вашим песмама има и свакодневних призора: београдске улице, Калемегдан, Авала, кестенови у Црнотравској, самопослуга... Све може бити мотив за песму?

Наравно, све је мотив за песму. Оно што нам се сада догађа може да сачека на роман, приповетку, новелу, али не може да чека на песму. Само песма не сме да закасни. Она је као дисање. Песма је хватање тренутака. Свакодневица у поезији добија опште значење. Открива се зашто „ситнице живот значе”.

Прича се да је Тесла своје једначине из физике решавао и помоћу поезије. Има ли у томе истине или је реч о доброј анегдоти, досетки неког песника?

Записано је да се Тесла једном приликом шетао са пријатељем по будимпештанском парку док је сунце залазило и говорио стихове о заласку сунца из „Фауста”. Одједном је у тим стиховима открио кључ како да реши неку важну једначину из физике која га је мучила.

-----------------------------------------------------------

Поезији није одзвонило

Пратите ли савремену српску поезију? О чему пишу млади песници?

Генерације обично наступају као хорови, па се затим неки издвоје, а ко ће да остане – о томе је много, много рано говорити. Члан сам жирија за награду „Десанка Максимовић”, која се додељује песницима средњошколског узраста. Оно што карактерише поезију генерације која тек долази, отклања све сумње да је песништво у кризи и да је поезији одзвонило. Млади доносе своје теме, уносе своје асоцијације, служе се модерним изразом, све је више „урбане поезије”, чува се оно што је најлепше у традицији. Своји су у свом времену.

Зоран Радисављевић


Коментари1
1564b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Грујица Рајић
Честитам Господину Петру Пајићу на значајној награди и желим лауреату нови низ лепих песама и још збирки које би могле конкурисати за још лепих признања. - Деда-Груја

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља